Ono što je kampanju Baraka Obame dovelo do naizgled neoborivog vođstva nad Hilari Klinton jeste, iznad svega, njegovo razumevanje ključne uloge koju imaju društvene mreže poduprte internetom. Njena kampanja je bila čist dvadeseti vek. Njegova pripada veku u kome smo.

To nije nikakvo iznenađenje. Obama je samo deset godina svog odraslog života proveo u raljama hladnog rata, a dva puta toliko u svetu posle Berlinskog zida, svetu sve veće međupovezanosti. UZP – uzajamno zagarantovana povezanost – zamenila je UZU – uzajamno zagarantovano uništenje hladnoratovskog doba.

Za Klintonovu, rođenu 1947, taj odnos je obrnut. Njena mentalna paradigma je deoba. Kada je njen muž poslednji put učestvovao na predsedničkim izborima 1996, internet je bio marginalan. Način razmišljanja i ljudi iz te kampanje nisu se mogli ubrzano premotati dvanaest godina unapred. Ostali su ukopani, kao jelen zaslepljen vebkam farovima Obaminog džagernauta.

Taj kulturni neuspeh je uništio Klintonovu. Kao što piše Džošua Grin u jednom važnom tekstu u časopisu Atlantik, Obama je iskoristio društvene mreže i svoj lako pristupačan internet sajt da dođe do novca i do omladinske podrške, koji su mu dali zamajac.

Kako kaže Grin, „Obamin broj od 1.276.000 donatora je toliki da Klintonova i ne pokušava da se takmiči“. On navodi i druge brojke iz Obamine kampanje: 750.000 aktivnih volontera i 8.000 grupa za podršku. U februaru, kada je prikupio 55 miliona dolara (od čega 45 miliona preko interneta), 94 procenta pojedinačnih donacija su iznosile manje od 200 dolara, a u poređenju broj malih donacija Kintonovoj i Džonu Makejnu deluje sićušno.

Obama je klasični internetski početak, pokret koji se širi poput virusa, a iza njega stoje najkreativniji mozgovi Silikonske doline. Kao i svi internet fenomeni, on preskače nacionalne granice, i o njemu se u Berlinu govori isto onoliko koliko i kod kuće.

On ovo nije mogao da postigne bez nekog osećanja za istoriju, bez uverenja da će prirodu sveta posle 11. septembra – sveta posle početka beskrajnog rata – određivati društvenost i povezanost. U globalizovanom svetu sajtova kao što su MySpace, LinkedIn i drugi, društvenost je sila jaka koliko i suverenitet.

Uzalud sam tragao za osećanjem ovog prelomnog istorijskog trenutka kod Klintonove. Njena pretnja da će „totalno uništiti“ Iran, njeno pominjanje atentata na Roberta Kenedija juna 1968. kao razloga da nastavi s izbornom utakmicom, njene bosanske izmišljotine – sve to odaje jedno poimanje istorije kao nečega što služi političkim potrebama, a ne kao izvora inspiracije ili promišljanja.

To je „ja pa ja“ istorija. To oslepljuje.

Njeno najcrnje slepilo je za mreže, nacionalne i globalne, za one niti koji povezuju i menjaju društvo. Kao što piše Dejvid Sing Greval u svojoj izvrsnoj novoj knjizi „Moć mreže“, fundamentalna napetost današnjeg sveta leži u tome što se „sve globalizuje, osim politike“.

Greval dalje kaže: „Živimo u svetu u kome su naši društveni odnosi – trgovina, kultura, ideje, maniri – sve više zajednički, koordinisani novim globalnim dodirima u tim domenima, ali u kome politika i dalje ostaje isključivo nacionalna, zarobljena u nacionalnim državama, koje su jedina mesta suverenog donošenja odluka“.

Bušova administracija je pojačala globalnu svest o ovom raskoraku. Povezani ljudi širom sveta se zgražaju nad Bušovom politikom – od kompromitovanja habeas corpusa pa do kidnapovanja osumnjičenih terorista – ali se osećaju nemoćnim da na tu politiku utiču.

Glavni globalni interes za tekuće američke izbore je, jednim delom, vezan za sve raširenije uverenje da lider Amerike može biti isto onoliko važan za živote, na primer, Francuza, koliko i stanar Jelisejske palate.

Obamini ljudi to razumeju. Povezanost znači da samo budala pokušava da nešto uradi sama – to je osnovna lekcija Iraka. Kada Obama obećava da će imenovati glavnog vladinog službenika za tehnologiju, da će rad vlade učiniti dostupnim preko interneta i da će u središte politike postaviti dijalog umesto rata, on to čini zato što zna da mora da se obraća svetu 21. veka.

Greva piše: „Politika je jedina efikasna protivmera kojom raspolažemo da bismo preoblikovali strukture koje nastaju iz društvenosti“. Akumulacija ličnih odluka koje se izražavaju kroz mreže oblikuje društvenost. U nedostatku globalne vlade, samo je suverenost u stanju da kanališe tu volju.

Konkretno uzev, bez politike, globalizacija ne može da ostvari pravedniju distribuciju bogatstva. Ali, društvenost se prvo mora sagledati kao ono što ona i jeste: jedan oblik lične suverenosti u 21. veku koji se suprotstavlja nacionalnoj suverenosti.

Klintonova ovo nikada nije uvidela. Makejn, koji je preko interneta uspeo da prikupi samo beznačajne iznose, takođe pokazuje da slabo shvata UZP.

Naravno, povezanost nije lek od svake bolesti niti štiti od nasilja: Al Kaida vrlo efikasno koristi internet. Ali, ako ne shvatate povezanost ne možete da pobedite terorizam isto kao što ne možete ni da pobedite na izborima.

To je mreža, glupišo, i generacije koje idu uz nju.

 
Roger Cohen: The Obama Connection,

New York Times,  26.05.2008.

Peščanik.net, 11.06.2008.

Leave a Reply