Za razliku od većine naroda mentalno spremnih da se suoče sa surovom činjenicom da su njihovi božićno-novogodišnji praznici kratki i osvežavajući trening uoči nove kapitalističke eksploatacije – Srbi se tek krajem meseca polako bude iz januarske kome, nakon žestokih religioznih svetkovina, koji su mnogima obezbedili šarmantan godišnji odmor od sedam, deset, četrnaest ali i dvadesetak dana, naročito u onim propalim društvenim preduzećima čija je ispravna ideologija da samo budale rade a da se pametan svet odmara. Mamurni, neispavani, s razlogom umorni i poprilično nadrkani glede izvesnosti da na vidiku nema nijedne slave ili nekog dugospavajućeg državnog praznika – građani Srbije tek treba da se naviknu da je 2006. vaistinu stigla, potom da se nekoliko meseci priviknu na pomenutu godinu, ali, kako onda stiže sezona godišnjih odmora, pa zlikovačka jesen, dok trepneš dlanom u dlan, eto nas opet pred novogodišnjim praznicima. Umalo da vam ovako raspoložen čestitam novu 2007! U takvoj gurmanskoj atmosferi januara, gde su se danonoćno kršila sva pravoslavna prava holesterola da ostane u svojim državnim granicama – nekoliko političkih tema otelo se klasičnoj zimskoj apatiji, tek kao dokaz da se i u alkoholisanom stanju sasvim trezveno može razmišljati, što je stolećima ostao naš srpski specijalitet.
MILOŠEVIĆ NA SLOBODI: Vest da je ruska vlada ponudila garancije za lečenje Slobodana Miloševića u Moskvi – jer slabo srce ovog srpskog velikomučenika traži samo rusku, medicinski napaćenu dušu koja će ga razumeti, bratski zaštititi, efikasno sakriti ili ga proglasiti mrtvim čim uđe u vazdušni prostor majke Rusije – u patriotskoj srpskoj svesti shvaćena je kao Trijumf Pravde, sve uz nadu da će zločinački Haški Tribunal na lečenje u Moskvu pustiti i ostale pravoslavne zatvorenike, sve od reda teško bolesne. Slučajnost da u Moskvi ili u blizini Moskve, već godinama borave Slobodanova supruga Mirjana, Slobodanov brat Borislav i Slobodanov sin Marko – pa bi se tzv. lečenje pretvorilo u obiteljski ugođaj, gotovo reunion-feštu s elementima žurke, u krugovima Miloševićevih pristalica se ne pominje, jer praviti se blesav osobeni je znak ovdašnje političke dovitljivosti koju je Miloševićev mentalni naslednik, dr Kalašnjikov, odavno usavršio, lično dajući garancije za povratak u Srbiju tobož obolelih zločinaca za koje, recimo, nisam siguran da li će ikad ponovo videti Hag.
MLADIĆ NA SLOBODI: Naša prepreka na putu za Evropu – kako ministar inozemnih poslova Vuk Drašković poetski tepa đeneralu Ratku Mladiću – odavno je postala registrovani brend domaće zajebancije, a poslednjih mesec dana valjda jedina tema u mnogobrojnim razgovorima s nekakvim predstavnicima međunarodne zajednice koja, potpuno izgubljena, nema blage veze šta joj činiti. Titranje jaja vladi dr Koštunice – što evropski majstori peting-politike s nežnošću oralnog liza mesecima vredno praktikuju, donelo je vrlo konkretna obećanja od strane srpske Vlade: da će Ratko Mladić biti uhapšen čim bude uhvaćen, biće uhvaćen čim ga pronađu, a ne mogu da ga nađu jer nije u Srbiji, a zna se da nije u Srbiji jer bi ga u protivnom našli, mala smo mi zemlja za tako velikog junaka!
Strah EU da se Srbiji uvedu sankcije ili prekinu pregovori oko pridruživanja Srbije Evropi krajem ovog, a možda i sredinom narednog stoleća – jer bi, tvrde “analitičari” ojačali “radikalni” elementi, pa je, ergo, prijatnije pušiti qurac anemičnom Koštunici nego gurati jezik u usnu šupljinu Tomislava Nikolića, Šešeljeve produžene ruke u Srbiji – doveo je pomenutu EU u ćorsokak, jer bi ona da od Koštunice napravi razumnog Evropljanina, što je mogućno koliko i postojanje krokodila-vegeterijanca! Konačno, u opticaju je nada da će dosadna EU doći u ono izbeljivačko stanje svesti kad će, umorna od svega, odustati od Mladića i čitava se predati srpskoj Vladi, odajući joj priznanje na doslednosti, a posebice na iskazanoj iskrenosti, jer, dokazalo se: Mladić je mit, a mitove ne možemo hapsiti!
KEP U ZATVORU: Vesela vijest iz prijateljske Australije – da je iza rešetaka Dragan Vasiljković (hrvatski: Kapetan Dragan), nije u Srbiji izazvala ni delić one medijske histerije kakvu je nekadašnji Srpski Knindža očekivao, slavodobitno izjavljujući pre nekoliko meseci da “nema nikakve šanse” da ga “njegovi” Australijanci uhapse, jer je Australija “jedna ozbiljna država”. Tvrdeći da je “progon” protiv njega “progon protiv svakog Srbina”, Kapetan Dragan – nekadašnji idol muškobanjastih radikalki, zvezda ćiriličnih stripova u kojima je eliminisao svakog uniformisanog Hrvata, omiljeni gost državne televizije (gde je na pitanje čime se on, u stvari, bavi, šeretski odgovarao: “Ako vam to kažem, moram da vas ubijem”, uz delirijum publike koja je kolektivno svršavala od sreće), verovao je do poslednjeg trenutka da ga “njegova” Srbija neće ostaviti na cedilu i da će, ako bude uhićen, sem demonstracija u kojima će učestvovati nekoliko miliona ljudi, vlada dr Kalašnjikova odmah objaviti rat Australiji i u znak odmazde zaklati sve kengure u beogradskom zoološkom vrtu. Kad se ispostavilo da da su kenguri živi i zdravi i da se Kep neće vratiti u Hrvatsku na tenku – kako je pobedonosno izjavljivao pre mesec dana – već s lisicama na rukama, poslednja mu je nada da će Koštunica predložiti hrvatskom pravosuđu da ga pošalju na lečenje u Moskvu: humani su Hrvati, razumeće srpsku bolest!
Feral Tribune, 25.01.2006.
Peščanik.net, 25.01.2006.