Šta znači „Nulta“ Srbija? Dva se odgovora nameću, jedan kroz delovanje političkih i mas medija, a drugi odgovor nameće sama realnost.
Prvi odgovor: Svaki izbori poništavaju iskustvo koje smo stekli prethodnih godina i kao posledica tog „gubitka“ znanja trebalo bi da pred izbore poverujemo (već ofucanim) političarima da nas vode u vrlu i svetlu budućnost, istim onima koji propagiraju poništavanje sećanja, istim onima koji koriste strah kao glavni racionalni argument (vrlo bizaran koncept) pri odlučivanju koga da izaberemo, istim onima koji se zdušno bore da politički sistem ostane hermetički zatvoren samo za specifičnu vrstu ljudi, kojima je jedina ideologija da kroz političko delovanje ostvare ličnu dobit (naravno da ima izuzetaka, ali su oni na nivou statističke greške). Da li neko stvarno vidi da imamo izbora kada se uvek nanovo vraćamo na „Nultu“ Srbiju?
Drugi odgovor: Svaki izbori nas podsete da treba da počnemo, a osnova svakog početka je definisanje koordinatnog sistema, definisanje „Nulte“ Srbije. Početak je bitan da bismo mogli da merimo da vreme prolazi, da bismo mogli da utvrdimo koliko godina su nam pojeli skakavci, da utvrdimo koliko smo se (ako uopšte) pomerili od početka, koliko smo napredovali (ili nazadovali) i tako bili u mogućnosti da donesemo valjanu odluku kada dođe trenutak da biramo. Srbija je Eldorado monopola, pa tako postoji i politički monopol po sistemu uzmi ili ostavi (da pojasnim: ako na tržištu imamo tri prodavca pokvarenog /latinski: corruptus – pokvaren, slomljen/ mesa, jedino vam ostaje da kupite najmanje kvarno meso i da se otrujete).
Sve ovo pišem samo sa jednom idejom, da ljudima pokažem da nemaju čega da se boje, i da opovrgnem gore pomenuti koncept straha kao racionalnog argumenta. Pošto mnogi analitičari izražavaju sumnju prema bilo kom drugom argumentu, nema smisla pozivati se na buduće događaje, pa sam kao primer uzeo prošle parlamentarne izbore gde je osnovna teza straha bila „izbor manjeg zla“. Tada sam naivno pohrlio na CeSID-ov sajt, da pokupim podatke i bacim se na računanje, ali me je dočekala poruka: Rezultati izbora: Ovaj deo sajta još uvek nije dostupan javnosti. Posetite nas opet uskoro. Onda sam se setio da sam u proteklih nekoliko godina već dočekivan ovom porukom, ali navike se teško menjaju, čak i posle sramnog ustavnog referenduma koji je CeSID ortački propratio.
Pretpostavimo da je 2008. strah na trenutak napustio glasače Demokratske stranke i da su glasali za „Nulu“, to jest ubacili u glasačku kutiju beli listić (nevažeći) – šta bi se desilo? (pretpostavka da oko 410.000 DS glasača poništi listić je najgori mogući scenario zagovornika teorije „manje zlo“ – u praksi je nemoguće da samo DS glasači ponište listić. Motivacija za broj od 410.000 DS birača mi je bila da oborim procenat „važećih“ listića ispod 50% upisanih birača).
U koloni 1 je stvarni broj poslanika, u koloni 2 je broj poslanika da je na izborima bilo pola miliona belih listića, a poslanici raspoređeni po važećem zakonu, a u koloni 3 je broj poslanika da je na izborima bilo pola miliona belih listića i da su poslanike dobili i beli listići, njih ukupno 33.
Desio bi se skoro isti scenario koji se i odigrao u stvarnom životu (a vrlo podseća na rezultate predstojećih izbora) – jedino bi se DS više pomučio da napravi vladu (u vladajućoj koaliciji bi se našao i LDP, pa bismo uštedeli četiri prethodne godine). To dovodi do zaključka da „manje zlo“ mora nešto i da uradi da bi bilo manje zlo, a da običan birač nema čega da se plaši i da, ako nema za koga da glasa, treba to i da kaže tako što će poništiti listić.
Još bolji scenario bi bio da naš izborni zakon poznaje „bele listiće“ i da im dodeljuje poslanike. Desila bi se još jedna važna stvar: sa određenim brojem belih listića, skupština i predsednik bi izgubili legitimitet pri prostom tumačenju demokratije da izabrani predstavljaju većinu, jer većina ne bi glasala.
Zaključak: Trenutni politički sistem Republike Srbije je zatvoren (i zatrovan) korupcijom, a jedini racionalni (matematički), aktivni i dobroćudni način da se stvari pomere sa nule su beli glasovi koji će primorati postojeće stranke da se bore za nezadovoljne glasače. Do sledećih izbora, nezadovoljstvo glasača će biti artikulisano ili kroz nacional-socijalističke i klero-fašističke stranke (na ovim izborima imamo jedan takav probni balon u obliku Dveri), ili kroz bele listiće. Na nama je da izaberemo da li imamo vremena da čekamo sledeće izbore ili da već sada kažemo da smo nezadovoljni. Razmisite dobro, sada biramo između „manjeg zla“ ili da krenemo od nule, a do sledećih izbora može da se desi da biramo „manje zlo“ između nacional-socijalista i klero-fašista.
U svakom slučaju, pojavili su se mladi ljudi koji žele da artikulišu nezadovoljstvo trenutnim stanjem i svaki dodatni beli listić na dosadašnjih 2,5 procenta, koliko je bilo uobičajeno na prethodnim izborima, je njihova pobeda, a naša nada.
Peščanik.net, 01.05.2012.
