Mnogo pre nego što je reč „marketing“ ušla u svakodnevnu upotrebu, pokojni Miodrag Bulatović je znao da okupi mlade pisce i da im održi čas iz marketinga. „Samo neka se o vama govori i piše u novinama“, glagoljio je hiperslavoljubivi Bule.
„Ako ne može da se govori dobro, neka se govori loše. I bolje za vas da se govori loše.“ Ovaj citat je važan za potpunije razumevanje onoga što ću reči. U tekstu kojim se na sajtu „Peščanika“ osvrnuo na moju kolumnu o povratku Biljane Plavšić, Srđa Popović piše da mi je namera bila da polemišem sa „turbopravednicom“ Mirjanom Miočinović. To mi uopšte nije bila namera, a sticajem okolnosti nisam ni pročitao tekst gospođe Miočinović. A i inače, kad god polemišem, ne posežem za ovde omiljenim izvrdancijama tipa „izvesni autori“, „neki govore“, nego navedem puno ime i prezime.
No dobro, Srđa Popović mi prebacuje da se zalažem za „ostavljanje Biljane Plavšić na miru“ i „za normalizaciju zločina.“ Plavšićeva je, smatra Popović, prevarila Haški tribunal, uopšte se nije pokajala, trijumfalno se vratila u Beograd i obradovala mnoge mračne likove. Sve je to tačno, nema se ništa dodati. Samo, ja ne vidim nijedan razlog da se kultivisani deo Srbije pridruži kampanji popularizacije i rehabilitacije Biljane Plavšić.
Ovde se opet vraćamo na nauk Miodraga Bulatovića. Svaki govor o Biljani Plavšić – bilo afirmativan bilo negativan – vraća rečenu damu u opticaj. Ako je Bule bio u pravu – onaj negativan možda i efektnije nego pozitivan. Iz prostog razloga što je u Srbiji ipak postignut izvestan stepen normalizacije, pa se o profesorkinim zlodelima ne usuđuju da hvalospevno pišu čak ni skribenti iz NSPM-a.
Malo je čudno da Srđa Popović kao iskusan advokat i čovek upoznat sa nesavršenostima pravde i eluzivnošću zločina, čak i u njegovim individualnim manifestacijama, očekuje neku pravednu kaznu za basnoslovno nepočinstvo u kome je Plavšićka učestvovala.
Ja – priznajem – nisam u stanju da zamislim pravednu kaznu za desetine hiljada ubijenih, mučenih, osakaćenih, i raseljenih. Da Biljana Plavšić odleži još trideset godina na robiji, da je posle smrti stave u zamrzivač i zauvek ostave u ćeliji – šta će biti promenjeno? Neprestano, pak, recikliranje priča o prošlim zločinima, pravdano željom da se zločini ne ponove, neće odvratiti nikoga od mogućih ponovitelja Plavšićkinih poduhvata. Naprotiv! Biljana Plavšić je za takve pravednica i heroina. Radi izbegavanja budućih zločinačkih avantura – a one uopšte nisu nemoguće – razložno je nikada ne zaboraviti Plavšićkine zločine, a Biljanu Plavšić odgurnuti u najdublji mogući zaborav. Delotvorna je to kazna. Uostalom, i Plavšićka (a i mnogi drugi) upustili su se u zločine poglavito vođeni provincijskom grandomanijom, težnjom za izlaskom iz anonimnosti, prostačkim slavoljubljem i sumanutom željom da teritorijalnom ekspanzijom prošire granice sopstvene beznačajnosti i skučenosti.
Ako Srđa Popović misli da (opravdani, ali jalovi) protesti protiv Plavšićkinog postrobijaškog trijumfalizma opterećuju profesorkinu savest, mogu ga odmah razuveriti: jok, more. Sve to na njenu dušu pada kao melem. Kao još jedna potvrda da je – čim je strani plaćenici i izdajnici toliko ruže – bila u pravu. Sam Popović reče da se Biljana nije pokajala. I nije. Ali tu tribunali i robije ne pomažu.
Zato kažem – treba o Biljani ćutati. Ne davati joj nikakav značaj. Jer, lako mogu zamisliti sledeću scenu: profesorka sedi u fotelji, mačak joj u krilu; a ona iseca ljutite članke i nasmejana ih kači mačku o rep.
Danas, 12.11.2009.
Peščanik.net, 12.11.2009.
Srodni link: Srđa Popović – Odgovor normalizatorima
