Nije jasno koji je program nove vlade, mada se ističe da je jedan od ciljeva da se stopa nezaposlenosti spusti na ispod 20 posto sledeće godine. Kako će se to postići za sada nije jasno. Pominje se još i potreba da se olakša teret javnog duga, jer su kamatne stope na uzete kredite veoma visoke. Na šta se tačno misli takođe nije baš jasno. Jedna mogućnost jeste da se nagoveštava da će se ući u pregovore sa Međunarodnim monetarnim fondom sa ciljem da se olakša teret stranih i javnih dugova. Kako bi to moglo da izgleda?

Najpre, koliki su problemi? Strani dug, dakle ukupni dugovi svih, od države, preko preduzeća do domaćinstava, u stranom novcu ili bar prema stranim kreditorima, iznosi više od 100 posto bruto domaćeg proizvoda (BDP). On se povećava svake godine usled toga što postoji deficit u razmeni sa inostranstvom – koji se iskazuje kao deficit na tekućem računu bilansa plaćanja – negde do 10 posto bruto domaćeg proizvoda u poslednjih nekoliko godina, mada će ove godine biti manji, verovatno oko 7-8 posto. To je oko dve milijarde evra. To se sve ne finansira zaduživanjem, već jednim delom iz stranih ulaganja, bilo da se prodaje imovina ili je reč o novim poslovima, ali se time stvaraju obaveze prema stranim vlasnicima u vidu prihoda od kapitala, a te se obaveze ne razlikuju kategorički od dugova. Koliko je to održivo?

U poslednjih nekoliko godina se deficit na tekućem računu smanjuje, pre svega zato što je značajno usporen rast uvoza. Zapravo, uvoz robe će ove godine i dalje biti za gotovo milijardu evra manji od onog iz 2008. Izvoz robe će pak biti za više od dve milijarde iznad onoga iz 2008. Izvoz usluga je takođe značajno veći, dok je uvoz negde na nivou iz 2008. Smanjuje se, dakle, spoljnotrgovinski deficit, pa tako i ukupni deficit u razmeni sa inostranstvom. Ovo je pre svega posledica pada domaće tražnje, dakle potrošnje domaćinstava i države i smanjenja ulaganja preduzeća. Kako ukupna proizvodnja, BDP, nije veća od one u 2008, to znači da je došlo do preorijentacije na strana tržišta usled toga što nema kupaca kod kuće. I zaista, to povećanje izvoza i smanjenje uvoza je ono što održava trenutni nivo proizvodnje i onoliki rast kolikog ima. No ukoliko se privredni rast ne bi ubrzao, uz sadašnji deficit u razmeni sa inostranstvom, dakle uz trenutni rast spoljnog duga, on bi bio neodrživ. Najnoviji podaci o privrednom rastu ne ohrabruju, jer je u prvoj polovini godine on bio nešto iznad 1 posto u odnosu na isti period prošle godine, a sva je prilika da investicije i dalje imaju negativnu stopu rasta (kao u prvom kvartalu ove godine), mada podaci nedostaju. Valja imati u vidu da su projekcije za ovu i sledeće godine koje su pravljene kao osnov fiskalne strategije predviđale značaj rast upravo ulaganja, a ne njihovo dalje smanjivanje.

Što to znači? Iskustvo postoji, recimo ono iz 1982. U osnovi, ako se ne mogu redovno vraćati dugovi, prelazi se na neku vrstu trampe – koliko se izveze, toliko se uveze (uz dodatne mogućnosti koje proističu iz transfera, uglavnom doznaka). Problem sa tim je što se ograničava mogućnost stranih ulaganja – jer ona povećavaju uvoz (strani novac koji uđe u zemlju mora ili da se potroši na uvoz ili da se reinvestira u inostranstvu, recimo kroz povećanje deviznih rezervi). Tako da se dolazi u položaj da se ne samo ograničava uvoz, već i dostupnost stranih ulaganja. To su okolnosti kada je potreban MMF, jer se od njega može pozajmiti novac kako bi se nastavilo i sa trgovinom i sa ulaganjima, uz promenu privredne politike kako bi se obezbedila održivost finansijskih odnosa sa inostranstvom. U prošlim epizodama, a to se pre svih odnosi na 1982, finansijsko prilagođavanje koje je bilo potrebno je bilo jednostavnije nego sada ne samo zato što je strani dug bio manji (verovatno ne veći od 30 posto BDP-a), već i zato što je bilo dovoljno dug pretvoriti u ulog, što će reći privatizovati državna preduzeća, koja nisu nedostajala i koja nisu ni morala da imaju nisku cenu budući da nisu bila, u velikoj većini, nesolventna. Sada je to teže ostvarivo jer su preostala državna preduzeća, uz retke izuzetke, nesolventna ili neatraktivna. Tako da je potrebno dugove pretvoriti u strana ulaganja putem novih poslova i ulaganjima u postojeća ili još bolje nova preduzeća. To zahteva ono što se naziva strukturnim reformama i novom privrednom politikom.

To bi mogao da bude sadržaj koji bi MMF mogao da podrži u nekom novom sporazumu. No tu bi među prvim stavkama u pregovorima bila javna potrošnja, posebno zato što je javni dug veliki, a takođe i fiskalni deficit. Opet, ovo drugo generiše ovo prvo – dakle, ako je fiskalni deficit 5 posto od BDP-a, to je oko 1,5 milijarde evra dodatnog zaduživanja, ukoliko se ne prodaje imovina. Takođe, potrebno je sračunati ne samo one obaveze koje su u budžetu, već i implictne obaveze države, recimo prema bankrotiranim državnim preduzećima. Ukoliko bi se napravio bilans ukupnih ekplicitnih i implicitnih obaveza države, to bi lako moglo da bude više od 70 posto BDP-a, od čega je značajan deo, više od polovine, u stranom novcu. Ukoliko se na to svake godine dodaje 4 ili 5 posto od BDP-a, a on ima relativno spori rast, javni će dug takođe biti neodrživ. Može se reći da to ne bi bio slučaj ukoliko bi se ubrzao privredni rast, što je nesumnjivo tačno. Bilo bi dobro kada bi država mogla da se dodatno zaduži kako bi podstakla privredni rast, ali to podrazumeva da su kamatne stope po kojima se država zadužuje niske. Što, međutim, nije slučaj.

Usled čega se javljaju te ideje kako bi bilo dobro restrukturirati javni dug. Trenutno, ako se uzme kolika je implicitna kamatna stopa na javni dug, to će reći koliki je trošak kamata u odnosu na javni dug, ona je relativno niska, ali ima relativno brz rast. Za par godina će trošak kamate biti značajno veći i težiće da raste. Ovo zato što će dodatna zaduživanja, kako ona kojima se pokriva fiskalni deficit tako i ona kojima se vraćaju stari dugovi, biti po višim kamatnim stopama, pa će rasti implicitna kamatna stopa, dakle stvarni trošak kamata u odnosu na ukupni javni dug. Iz čega sledi da se dugovi neće moći vraćati.

Ako se to anticipira, jasno je da će kreditori tražiti da MMF sa nekim, recimo stendbaj aranžmanom, bude posrednik u eventualnom reprogramiranju dugova. On bi trebalo da efektivno obezbedi da se dugovi, možda u nekom dužem periodu vremena, možda uz poček, vrate u iznosu koji je, u sadašnjoj vrednosti, isti kao i postojeći. Sve mimo toga je otpis dugova. I u tome postoji iskustvo, recimo sa zamrzavanjem strane devizne štednje početkom devedesetih godina prošloga veka. Takođe, inflacijom se mogu obezvrediti postojeći dugovi u dinarima, što podrazumeva i obustavljanje konvertibilnosti, koja je doduše već sada veoma ograničena. Time bi se krediti servisirali po negativnim realnim kamatnim stopama. Bilo bi, naravno, problema sa bankama, a posledično i sa preduzećima. U prošlosti su takve politike davale rđave rezultate, što ne znači da se neće ponovo upotrebiti.

Alternativno, promenjena bi bila fiskalna politika. To praktično znači sledeće: rizici koji su sada osigurani preko države – penzije, zdravstvo, nezaposlenost, školstvo – bi bili privatizovani ili, ako se hoće, socijalizovani (to znači da bi bili preneti na socijalne grupe i aktere, primera radi na porodicu, u meri u kojoj već nisu). Do toga, naravno, već dolazi usled osiromašenja svih fondova i svih davalaca javnih usluga. Ovo je, takođe, nešto što je viđeno osamdesetih godina prošloga veka, a posebno u deceniji brige za državne i nacionalne interese (dakle devedesetih godina prošloga veka). Stanje nije preterano poboljšano ni u poslednjih desetak godina, a sada bi se proces mogao ubrzati. Potom, teret javnih prihoda, dakle poreski teret, bi se u još većoj meri preneo na dohotke od rada, kako povećanjem poreza na potrošnju, tako smanjenjem doprinosa; eventualna korekcija bi došla sa povećanjem poreza na rente i nešto većom progresivnošću, mada nije izvesno koliko je to izvodljivo.

Ništa od toga neće biti održivo ukoliko nema povećanja zaposlenosti gde onda dolaze takozvane strukturne reforme, koje bi trebalo da povećaju efikasnost i tržišta preduzeća i tržišta rada. O tome u sledećem napisu.

 
Peščanik.net, 13.08.2013.