Filozofski fakultet u Novom Sad, foto: Vedran Bukarica
Konačno, đački i studentski pokret! Ne zato što bi bio društveno najuspešniji, ne zato što bi pokrio širinu i podstakao masu, ne zato što bi bio predviđena generacijska dužnost niti što je uvek najbolja uspomena, već prosto zato što nijedna pobuna ne znači ništa bez studentskog i đačkog pokreta. On je vatra iznutra, lepota spolja, sveobuhvatna pamet, obećanje budućnosti. Napolje, u kišu, maglu i sneg, kao 1997, u šetnju, u lupanje u lonce, u sve što može do temelja zadrmati vlast i naterati je da mirno ode u Nedođiju. Danas takva pobuna ima poseban značaj, jer nema se više kuda, tačnije, nema se kamo bežati. Mora se ostati tu, u dolini Jadra, u dvorištu gimnazije ili fakulteta, na ulicama i trgovima svih gradova. Pogledate li preko ramena, u tzv. svet, zaledićete se i okameniti, kao da je vas upravo pogledala sama Meduza. Kako smešno zvuči stari šlager o buretu baruta na Balkanu, kad je danas sve okolo u zapaljivijem stanju! Kada bi se svi namćori i mrgudi sveta zajedno potrudili, nije izvesno da bi mogli zamisliti gore.
Zato, u kratkom i krhkom trenutku nade, dajmo sebi oduška da to vidimo baš onako nezamislivo i neverovatno kako zaista jeste: svetom pretežno vlada banda ludih psihopata i sociopata, masovnih ubica i dokazanih ratnih zločinaca koji rade šta hoće, lopova i prevaranta, ravnomerno raspoređenih po velikim i moćnim i malim i nemoćnim zemljama. Najbogatiji ljudi na svetu, koji otvoreno rade na tome da postanu i najmoćniji, nisu manje ludi. Najpametniji ili sede u svojim mehurčićima, kupljeni od industrije i na kratkom lancu, ili u svojim univerzitetskim kabinetima, gde se grče od nemoći. Najtalentovaniji se valjaju po blatu siromaštva i ukinutih mogućnosti. Najbrojniji crkavaju od ratova, bede, bolesti, gladi i prirodnih nepogoda. Najmoćniji su pri tome ružni kao bradavičavo svinjče (izvini, svinjče: pošteno riješ za hranu, uzgajaš mlade i uređuješ brlog) ili kao daždevnjak (izvini, daždevnjak, itd.) a lepi se trude da zamenom i rastezanjem kože, sala, mišića i kostiju postanu odvratni. Ambicioznom stvaraocu stripa, romana, filma/TV serije o distopičnom svetu u kojem vlada sve grozomornoporno, razuman izdavač/producent bi rekao da je to naprosto suviše i da ne bi prošlo, a da pri tome i ne pogleda na prozor/ekran koji mu govori da nije reč o žanrovskoj blaziranosti, nego o neorealizmu. Još bednije, izdavač/producent je razuman zato što je dresiran u tome šta se sme i plaća, a šta ne. Stvarnost je nadmašila svaku bolesnu maštu, i istovremeno nam nadzor zabranjuje kontakt sa njom. Izlaz za to neki još traže, ali na pogrešnom kraju: nisu krivi oni koji gledaju ekrane, čitaju, pišu i govore gluposti, dok im se mozak polako dinsta, krivi su oni koji imaju satelite i sve ostalo, i nedostaje im samo još apsolutna moć. Smeta im država, uprava, parlamentarna demokratija, sve te ruševine koje ne funkcionišu, ali stoje na putu; tu su još školstvo, zdravstvo, kultura i slično, što smeta Masku, Cukerbergu i ostalim frikovima. Može li postojati društvo bez podele vlasti i upravne strukture? Možda može, ako su podanici pokriveni obavezama i stalnim malim uplatama, i ništa se ne može uraditi u svakodnevici izvan digitalnog kaveza. To bi mogao biti terminalni tačerizam, društvo koje ne postoji: dodato je to da su podanici toliko upetljani u izražavanje bilo čega da društvo više uopšte ne primećuju.
Možda su ove mlađe pijavice, koje su se odmah prilepile na najstarijeg novoizabranog i potpuno neuračunljivog predsednika, dobro ocenile gde je slaba tačka iz koje mogu raditi još brže. Skoro je nemoguće da osnove novog uređenja neće biti brzo opažene i opisane, pitanje je šta se protiv toga može učiniti.
Pogled preko ramena ne obećava ništa dobro. Ne plediram za lokalizam i slepilo za globalno, naprotiv. Plediram za drugačije viđenje lokalnog i regionalnog, za saradnju mnogih lokalnih otpora i za mogućnost regionalnog opredeljenja za mir i saradnju, uslovljenog rastućim globalnim opasnostima. Treba zaboraviti i uništiti opasnu iluziju o zapaljivom Balkanu i pokušati sa potpuno novim dizajnom regije, što se može izvesti uklanjanjem lokalnih balkanofoba. I ko drugi da to izvede, sem svežih početnika u mišljenju?
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
