Oproštaj od Angele Merkel

voz u Nemačkoj

Foto: Neda Radulović-Viswanatha

Kada je Angela Merkel prvi put postala kancelarka, u Beloj kući je bio George W. Bush. Tony Blair je bio britanski premijer, a u Jelisejskoj palati je stolovao Jacques Chirac.

Nemačka kancelarka je u ponedeljak objavila da neće pokušati da još jednom dođe na čelo Hrišćansko-demokratske unije (CDU), vladajuće partije centra, i da će joj četvrti kancelarski mandat biti poslednji. Objavljivanje te odluke označava kraj doba u kom je Merkel dominirala nemačkom i evropskom politikom.

Angela Merkel je simbol postojanosti i kontinuiteta. Odlazak de facto liderke Evropske unije pre sledećih nemačkih saveznih izbora – koji će biti održani 2021. – najavljen je u trenutku kad su politička stabilnost i konsenzus kontinenta u najvećoj opasnosti od Drugog svetskog rata naovamo.

Odluka nemačke kancelarke usledila je posle niza slabih izbornih rezultata koji je započeo prošlogodišnjim saveznim izborima, kada je CDU imala najgori izborni rezultat posle 1949. Regionalni izbori u Bavariji i – ovog vikenda – u Heseu, gde je partija pala za 11 odsto, to jest na 27 odsto, dodatno su je oslabili.

Posle više meseci frenetičnih pregovora uzdrmani konzervativci Angele Merkel obnovili su oslabljenu i nepopularnu koaliciju sa Socijaldemokratskom partijom (SPD), svojim tradicionalnim rivalom koji zauzima poziciju na levom centru. U sve podeljenijem evropskom političkom krajoliku, i jedni i drugi sada plaćaju cenu – glasači okreću leđa tradicionalnim partijama vlasti.

Povezana više strahom od alternative – posebno od daljeg uspona ekstremne desnice u obličju Alternative za Nemačku – a manje energičnim političkim ambicijama, vladajuća alijansa u Berlinu nema jasnih, smelih ideja kao ni hrabrosti da takve ideje sprovede, što stvara neodrživ vakuum vođstva. Glasači su to prepoznali i kaznili.

Potez Angele Merkel, dakle, nije sasvim neočekivan. Ona je zaključila da niz mukotrpno postignutih kompromisa i ostanak na vlasti posle izbora koji nisu bili potpune katastrofe, ali su izvesno bili porazi, donosi više štete nego koristi – i da je bolje da se povuče iz izborne jednačine.

Međutim, odlazak kancelarke čija je oprezna mešavina principa i pragmatizma vodila njenu zemlju i EU kroz finansijski krah 2008. i potonju krizu evrozone, Arapsko proleće, rusku agresiju na Ukrajinu i evropsku migrantsku krizu ostaviće prazninu koju treba popuniti.

Mada su joj aplaudirali zbog humanosti, mnogi vide njenu hrabru odluku iz 2015. da otvori nemačke granice za približno milion izbeglica, uglavnom muslimana koji beže od ratova i siromaštva na Bliskom istoku i iz udaljenijih zemalja, kao potez koji je ubrzao njen odlazak, umanjio njen autoritet, podelio njenu stranku, njenu zemlju i njene evropske partnere i doneo veliku podršku antiimigrantskim partijama.

Kod kuće će sve oči biti uperene u sposobnost Angele Merkel da ode bez trzavica. Njena odluka da se ne kandiduje na partijskim izborima na konferenciji u decembru – mada ostaje na položaju kancelarke – mogla bi novom vođi partije pružiti priliku da izgradi snažan izborni profil pre 2021. godine.

Ali planove bi mogli poremetiti događaji. Merkel trpi veliki pritisak od svog oslabljenog partnera SPD-a da isporuči nove rezultate. Partija levog centra, čiji je izborni rezultat pao na dosad najnižu granu, mogla bi da napusti koalicionu vladu pre revizije na polovini mandata, koja pada sledeće godine.

To bi povuklo prevremene savezne izbore i još raniji odlazak prve žene na položaju nemačkog kancelara. Dvojici njenih prethodnika na čelu vlade, Konradu Adenaueru i Helmutu Kohlu, nije pošlo za rukom da obezbede spokojnu predaju vlasti.

Čak i ako Merkel uspe da izbegne haotičan kraj svoje karijere, pažnja njene stranke svakako će biti usmerena na dovođenje u red i nalaženje naslednika koji je sposoban i voljan da zameni Angelu Merkel. I vlada će nastojati da ostvari napredak na domaćem terenu suočena ne samo s jačanjem Alternative za Nemačku već i sa proevropskom strankom Zelenih koja izbeglicama šalje poruku da su dobrodošli.

Kancelarkina slabost u zemlji mogla bi smanjiti njen kapacitet da vodi EU – ili da barem obezbeđuje njenu stabilnost – i to u trenutku kad se Unija bori s brexitom, budžetskom krizom u Italiji i verovatnoćom da će populističke partije dobiti veliku podršku glasača na izborima za Evropski parlament sledećeg maja.

To su loše vesti, pre svega za francuskog predsednika Emmanuela Macrona, čije velike vizije reforme evrozone sada izgledaju neostvarivije nego ikad. Međutim, ovaj razvoj događaja u Nemačkoj ne najavljuje krupne promene u nemačkoj politici prema Uniji – ili prema brexitu.

Iskusniji britanski zvaničnici i političari odavno predviđaju da će se Merkel aktivno uključiti na kraju pregovora o brexitu kako bi obezbedila pogodbu koju Theresa May može da proda parlamentu. To nikad nije bilo naročito verovatno, ali čak i da jeste, sad kad je njen položaj vremenski ograničen, moć Angele Merkel da utiče na rezultate uveliko je oslabljena.

Što je još važnije, diplomati EU primećuju da ni Merkel ni Macron ne mogu sebi dozvoliti da pruže Velikoj Britaniji ikakvu podršku u pregovorima.

Budući da su evropski izbori zakazani za sledeći maj, dužnost moćne francusko-nemačke alijanse biće da sačuva čvrst, principijelan pristup koji jasno pokazuje blagodeti članstva u EU i velike rizike za ekonomiju koja je napušta.

Jon Henley, The Guardian, 29.10.2018.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 02.11.2018.

Srodni link: Jan-Werner Müller – Neuspeh Angele Merkel