Kada se slika dr Hanan Ašravi pojavila na ekranu mog kompjutera tokom onlajn razgovora koji smo vodili pre dve nedelje, osetio sam kao da sam se vratio u prošlost. Nakon što je šira izraelska, ali i svetska javnost upoznala na konferenciji u Madridu u oktobru 1991. godine – gde je, vredi pomenuti, svojim umećem i televizijskim nastupom kao glavna portparolka palestinske delegacije zasenila mladu izraelsku medijsku zvezdu Binjamina Netanjahua, tada novoimenovanog zamenika ministra spoljnih poslova – Ašravi je dugi niz godina bila prilično poznata gošća u međunarodnim i izraelskim medijima na temu izraelsko-palestinskog sukoba.
Zvanični državni razgovori između Izraelaca i Palestinaca su prekinuti pre skoro deset godina, neuspehom posredničke inicijative tadašnjeg američkog državnog sekretara Džona Kerija. I više od toga. U poslednjoj deceniji, možda čak i duže, izraelske medije je prestalo da interesuje „šta Palestinci misle“. Ehud Barak je naučio Izraelce da „ne postoji palestinski partner“ pa zašto bismo morali da ih čujemo? Jedino pitanje koje se u Izraelu danas postavlja jeste da li se palestinske vlasti „bore protiv terorizma“, odnosno da li pomažu Izraelu da održava svoju vlast na prostoru između mora i Jordana.
Međutim, Ašravi nije nikuda otišla. Oštra je, fokusirana i detaljna i danas, 32 godine nakon što je napisala uvodni govor Haidera Abdela Šafija na konferenciji u Madridu, koji je počeo rečima: „Došli smo ovde iz namučene, ponosne, ali porobljene zemlje zato što je od nas traženo da pregovaramo sa našim okupatorima“ i 30 godina nakon što je, zajedno sa ostalim članovima jordansko-palestinske delegacije u zvaničnim pregovorima sa Izraelom i Sjedinjenim Državama u Vašingtonu, bila iznenađena saznanjem o tajnim pregovorima u Oslu.
Razgovarao sam s njom povodom tri decenije od potpisivanja Sporazuma iz Osla na travnjaku ispred Bele kuće. Ašravi nije bila saučesnica u tajnim pregovorima i od prvog trenutka nije krila svoj kritički stav, posebno zbog pisma „obostranog priznanja“ dveju strana, ali ne i priznanja palestinskog prava na državu. „Kada sam videla to pismo, pobesnela sam“ rekla je.
Ali uprkos kritici Jasera Arafata, a kasnije i Mahmuda Abasa, Ašravi je bila neizostavni deo palestinskog rukovodstva i izbliza je pratila pregovore. Kratko vreme je bila ministarka za visoko školstvo u palestinskoj upravi, dva puta birana u palestinski parlament, a od 2006. godine se nalazila u Izvršnom komitetu palestinske uprave kao jedina žena od 15 članova glavnog organa.
Ašravi je 2020. godine napustila funkciju u PLO-u zbog odluke da se obnovi bezbednosna koordinacija sa Izraelom koja je prekinuta u znak protesta protiv „plana veka“ predsednika Donalda Trampa. Svoj postupak je objasnila rečima da je „došlo vreme da se sprovedu neophodne reforme i aktivira PLO na način koji će mu vratiti status i ulogu“. Nedavno je izabrana za predsedavajuću Odbora poverenika univerziteta Birzeit gde je predavala englesku književnost i bila dekanica fakulteta umetnosti.
Odmerena i elegantna, Ašravi ipak ljutito gleda unazad. Ljuti se na Amerikance i Evropljane koji su prekršili obećanja data Palestincima, ljuti se na Izraelce koji su iskoristili Oslo kako bi usavršili okupaciju i udaljili Palestince od nezavisnosti i slobode. Nju boli činjenica da palestinska delegacija koja je potpisala sporazum, Arafat i Abas nisu razumeli da ih Izraelci obmanjuju jer nisu poznavali Izraelce i nisu imali direktno iskustvo kako okupacija funkcioniše.
Ipak, uprkos svim razočaranjima, Ašravi nije izgubila optimizam. Ona vidi da Palestinci ne odustaju i ne odlaze, a vidi i šta se događa u Izraelu. Svesna je da samo mala manjina na demonstracijama govori o okupaciji i nosi palestinsku zastavu, ali veruje da će strašne slike o pogroma iz Havare imati uticaja. Sledi odlomak iz razgovora koji smo vodili.
Znam da ste bili kritički nastrojeni prema pregovorima u Oslu, ali da li mislite da su Palestinci ipak nešto postigli?
Mogu samo da se vratim na ono što je rukovodstvo tada reklo, da su uz pomoć sporazuma i izjave o principima uspeli da se vrate kući, a to je za njih bila glavna stvar, san koji se ostvario. Bez potpisanog sporazuma nisu imali načina da se vrate. Ali ako pogledamo ostalo, vidimo da je cena bila prevelika. Da li je vredelo? Da li je vredelo da se naše rukovodstvo vrati u zemlju i živi pod milošću izraelske okupacije?
Da li je vaš najveći strah bio kooptacija pod izraelskom vlašću?
Da, rekla sam Jaseru Arafatu da sporazum ne daje osnov za suverenitet ili pravi pristup za samopredeljenje. Rekla sam mu, čuvajte PLO. Ovlastite ljude koji su pod okupacijom da rade ovaj posao. On se naljutio i rekao: „Da li želiš alternativno vođstvo, da se PLO ne vrati? Sve to je u pitanju.“ Rekla sam da je cilj da se vrate na slobodan način, kao prave vođe. Nije prijatno biti vesnik loše budućnosti, ali nažalost bila sam u pravu. PLO je bio jak, imao je jaku podršku ljudi. Nisam želela da oslabi.
Da li su ljudi koji su odlučili da okrenu PLO ka tom smeru Jasef Arafat, Mahmud Abas i drugi mislili da je moguće da se završi okupacija?
Mislim da je Arafat u početku mislio da su na putu ka nezavisnosti, ka završetku okupacije i Jerusalimu kao glavnom gradu. Bio je uzbuđen zbog procesa. I mislim da je ga je način na koji su mu to preveli naveo da poveruje. Ne verujem da je on proćitao svaku reč, svaku stranicu, svaki red. Oni koji su formulisali i preveli sporazum nisu bili svesni prirode izraelske okupacije, niti političkog sistema u Izraelu.
Možda ste vi, kao neko ko je živeo pod izraelskom okupacijom, bili više sumnjičavi od drugih članova delegacije?
Da, naravno. U svom govoru u Madridu sam rekla Izraelcima: „Videli smo vas u vašim najlošijim i najboljim trenucima.“ Okupacija se ne može sakriti od porobljenih, videli smo srž okupacije. Videli smo kako izgledaju solidarnost i zajednička borba, videli smo kako izgleda uništavanje, nasilje, represija. Bili smo primorani da naučimo, jer smo morali da preživimo, da se odupremo.
Da li se osnova tog pristupa razlikovala od onoga što se dešavalo u Tunisu ili Bejrutu pre toga?
Postojala je razlika u perspektivi, jer ono što se vidi zavisi od mesta na kom stojiš. Čak i ako si puno čitao, to nije dovoljno. Kada živiš nešto tek onda znaš. Izraelci su bili spremni da nam daju sve funkcije civilne uprave još osamdesetih godina prošlog veka, a mi smo to odbili rekavši da nećemo da sarađujemo, da ne radimo pod okupacijom. Sećam se da sam tada rekla vojnom upravniku da smo mi sposobni da upravljamo našim životima, da nećemo da radimo pod njima. Povucite se, i mi ćemo upravljati. Ne pod okupacijom. Mi smo to znali, vođstvo u Tunisu to nije znalo. Oni su mislili da je to proces, da će od privremene uprave stići do slobode, nezavisnosti i države. Ali oni nisu poznavali Izraelce. Nisu imali direktno iskustvo kako okupacija funkcioniše. Jaser Arafat je mislio, dovoljno smo pametni, dajte nam inč i pretvorićemo ga u metar. Odgovorila sam mu: „Ti ne poznaješ Izraelce. Obećaće, a neće dati ni milimetar.“
Da li se može reći da su Arafat i rukovodstvo bili naivni ili je to previše oštro?
Previše je oštro. Ne bih rekla da su bili naivni. Mislili su da znaju više nego što je bio slučaj. Takođe je bilo u pitanju i samoočuvanje. PLO se nalazio pred uništenjem: izgnanstvo, napadi, bankrot, sukobi. Postojala su i unutrašnja rivalstva. Bila je to kombinacija faktora koji su vodili ka tome da Arafat prihvati pismo obostranog priznanja. To je bio jedan od dokumenata koje nisam videla. Kada sam ga videla, pobesnela sam.
Šta vas je u pismu razljutilo?
Pismo im je dalo najviše što smo mi mogli dati. Njime se priznalo pravo Izraela da postoji u poznatim granicama u zamenu za šta? Za priznanje PLO kao legitimnog palestinskog rukovodstva? Rekla sam Arafatu, niste dobili pravo na samoopredeljenje, niste dobili slobodu i suverenitet, zašto priznajete državu koja će priznati organizaciju? Rekla sam mu da je PLO organizacija koju smo mi napravili. Volimo je, verni smo joj, služićemo joj, braniti, ljudi su ginuli braneći je. Ali ona nije cilj, cilj je samopredeljenje. On mi je odgovorio: PLO je adresa.
Mislili ste tada da je bilo moguće dobiti više od Izraelaca?
Da, pregovarali smo dugo sa Izraelcima, znali smo koliko su teški i znali smo njihovu agendu, kao i da je od onog rečenog još važnije ono što nije izrečeno. Ja sam profesorka engleskog, poznajem značenje reči, jezika. Sve u izjavi o principima je bilo u kontradikciji sa osnovnim pregovaračkim zahtevima, to sam i rekla. Rekla sam da moramo da ga menjamo, a oni su rekli da je to nemoguće, jer smo ga parafirali.
Rekli ste da ste živeli pod okupacijom i da ste dobro upoznali Izraelce. Danas, 30 godina kasnije, da li je to ono što ste očekivali od Izraelaca ili je još mnogo gore?
Još je gore. Znala sam da oni žele da reorganizuju okupaciju na načine koji ih neće ograničavati, ali će ih osloboditi odgovornosti kao okupatora. U ranijim razgovorima, kada smo raspravljali o povlačenju, shvatila sam da Izraelci ne žele da budu okupatori, da žele da se odvoje jer okupacija kvari i loša je za Izrael. Loša je za nas, ali nije dobra ni za Izrael. Ali prilikom definisanja se razjasnilo da ne govorimo o palestinskoj državi i suverenosti. Želeli su da očuvaju vlast nad teritorijom. Kada su počeli pregovori, tražila sam potpunu kontrolu nad upravom za zemljište i stanovništvo. Do danas je Palestinci nisu dobili. Nisam naivno verovala da će se oni povući, znala sam da će to biti borba. Možda sam bila naivna misleći da kada Amerikanci potpišu dokument o bezbednosti, oni to i misle, ili kada nam Evropljani obećaju državu to zaista misle. Verovala sam da će se način razmišljanja promeniti ako se dogovorimo oko svih detalja, suštinskih pitanja i postignemo dogovor. Ali nisam mislila da će biti lako.
Da li je izraelska levica bila veliki izvor razočarenja s vašeg stanovišta?
Da, na vrlo radikalan način. Ne cela levica. Levi aktivisti koji su s nama protestovali, sa kojima delimo političku viziju i agendu, koju su zajedno sa nama tukli ponekad i zatvarali, postepeno se smanjivala. Kada smo sa aktivizma prešli na političku agendu, oni su sve više oklevali. Desnica ih je uplašila do te mere da smo videli da ljudi kao što su Ehud Barak i Šimon Peres obavljaju prljave poslove umesto Likuda.
Da li ste verovali da će izraelska desnica prihvatiti Oslo, podržati izdvajanje oblasti A,B i C?
Oblasti A, B i C su bile izmišljotina posle potpisivanja sporazuma, to me je razljutilo čak i više nego sama Izjava o principima.1 Osećala sam da je to smešno i apsurdno. Vi ljude koji se nalaze pod okupacijom tretirate kao odgovorne za bezbednost okupatora? Zaista?! Niko razuman ne bi pristao na to. Oslo je dao moć okupatoru, uspostavio okupaciju, a pokorene oslabio. Suprotno od onog što je trebalo da se učini. Umesto devolucije okupacije i evolucije države, dobili smo suprotno. Evoluciju okupacije i devoluciju države.
U momentu kada su izdvojene oblasti A,B i C da li ste se pribojavali da će se to desiti?
U početku, kada smo počeli sa sporazumom o Jerihonu i Gazi, pitala sam Arafata zašto moramo da idemo tim putem. Tražila sam da ne fragmentišu teritorije, da ne govore „Gaza i Jerihon“, već cela Zapadna obala i Gaza, da ne pristaju na fazni postupak, da ne odvajaju ljude od zemlje – jer ono što je privremeno, postaće trajno.
Izrael se odnosi prema oblasti C kao da je pod njegovom suverenitetom.
Da, čak i prema oblasti A. Ulaze u nju kada im se prohte, razbijaju vrata, hapse i ubijaju ljude. Mi smo narod koji živi stotinama godina u ovoj zemlji sa njenim starim imenima, i jednog dana se budimo i okruženi smo hebrejskim pismom. Ne želim da živim u alefbetu, želim da živim u Palestini. Mogu da razgovaram sa vama o problemima, ali nema odgovornosti, nije bilo arbitraže, nije bilo nadzora i verifikacije, Izrael može da radi šta hoće. Amerikanci i Evropljani nikada nisu tražili da položi račune.
Da li ste to zahtevali?
O, da. Bila sam odgovorna za pregovore sa Amerikancima dugo vremena. Pitala sam ih zašto ne primenjuju ono što je napisano u njihovom dokumentu o bezbednosti koji je poslat pre samita u Madridu. Rekli ste da ne priznajete aneksiju Jerusalima od strane Izraela, da se ne slažete sa naseljima na okupiranim teritorijama, zašto to ne kažete? Oni su odgovorili da to jeste njihov stav, ali da on nema veze sa pregovorima. Drugim rečima, verovaćemo u ono što želimo, ali ćemo podržati nekažnjivost Izraela. Nisam bila naivna, ali sam u početku možda mislila da će proces doneti neku novu dinamiku. Postepeno sam uvidela da nijedna izraelska vlada nije nameravala da poštuje i prizna pravo Palestinaca na slobodu i suverenost. Ali ono što ga čini posebno mučnim jeste dodatak rasističke ideologije jevrejske nadmoći. Navikli smo da čujemo rasističke komentare sa izrelske strane, a ja sam rekla palestinskim pregovaračima da nikada ne prihvataju njihov rasistički komentar.
Da li možete da date neki primer?
Golda Meir je izjavila da će mira biti onda kada Palestinci nauče da vole svoju decu više nego što mrze Izraelce. Sa biološke i ljudske tačke to je rasizam. Kao i Barakovo „mi smo vila u džungli“. Vi ste vila u džungli?! Odakle smo mi došli? Mislim da je bivši predsednik vrhovnog suda Eliakim Rubinštejn rekao nešto o tome da mi ne volimo svoju decu i da ih šaljemo u smrt. Palestinskim pregovaračima sam rekla da izađu napolje čim čuju takve rasističke komentare, da se ne svađaju. Niko nema pravo na dehumanizaciju Palestinaca. Mi smo jaki kada se radi o međunarodnom pravu, zakonitosti i moralu. Jer Izraelci greše, a mi smo u pravu. Ne možemo ih poraziti, nemamo tenkove, borbene avione, ali pravda je na našoj strani.
Sa obe strane upućivane su kritike što u proces u Oslu nije bilo uključeno ni palestinsko ni izraelsko društvo. Kako vi to vidite?
Za razliku od Osla, u našim pregovorima je postojala transparentnost. Kada smo se vratili sa pregovora u Madridu, pravili smo gradske sastanke. Sastajali smo se po baštama, ljudi su mi dolazili kući, želeli su da znaju šta se dogodilo, bili su slobodni da razgovaraju i postavljaju pitanja. Kada smo otputovali u Madrid, imali smo podršku od 40 posto. Kada smo se vratili, podrška na Zapadnoj obali i Gazi je bila 87 posto, jer su videli šta smo učinili, išli smo da branimo naš narod, tako su nas videli i zato su nas podržavali. Ne znam da li su u Izraelu pregovarači uključili javnost. Za mene su problem bili pregovori iza kulisa. Kada smo mi pregovarali, bili smo transparentni. Javno smo govorili. Možda smo bili naivni, ali smo mislili da tako treba postupati. Sećam se da su nam Izraelci rekli da nećemo nikuda stići ako budemo tako razgovarali sa ljudima.
I Arafat i rukovodstvo su vas takođe kritikovali u vezi sa tim?
Ne, ali mislim da je većina želela tajnovitost. Sećam se da mi je Arafat rekao u jednom trenutku da odem do Izraelaca da vidim šta žele da postignu. Uvek je verovao u tajne kanale.
Vi mislite da takav proces mora da se odvija javno?
Da, mora da bude otvoren jer se tiče života ljudi.
Čak i ako se vaša kritika Osla pokazala tačnom, Oslo živi, palestinska uprava postoji, čini se da ju je nemoguće rastaviti. Šta Palestinci mogu u ovoj situaciji da urade kako bi se oslobodili?
Proces iz Osla je danas više pristutan u prekršajima sporazuma nego u primeni. Izrael uzima i bira ono što želi od Osla. Gde su povlačenja, na primer? Trebalo je već uveliko da živimo u oblasti C. Gde su razgovori o stalnom statusu koje je trebalo završiti do 1999. i uspostavljanju granica? Oslo je bio zgodna alatka Izraelcima kako bi uzeli više teritorije, dobili više vremena i napravili multipliciranu stvarnost. Sada traže od Palestinaca da polože račun o bezbednosti vojske. Vojska ulazi u oblasti A i B, dok ne dozvoljavaju palestinskim snagama bezbednosti da brane Palestince, čak i kada vide da ovi ulaze u izbegličke kampove.
Ali postoji palestinska uprava.
To je dilema koja muči mnoge Palestince. Da li želimo da očuvamo privid samouprave, institucija, upravljanja našim životima? Da li je to vrsta života koji želimo? Kažu nam da imamo svoj sistem vlasti, ali on zapravo nije naš. Mislim da je svaka stvar koju činimo obeležena okupacijom. Ništa nije oslobođeno okupacije. To nije sam Oslo, to je način na koji se okupacija razvila. Razvila se u ovo strašno stanje potpune ranjivosti s jedne i nasilja s druge strane. Ne, Oslo ne postoji.
Pokušaću ponovo. Koliko Oslo i sporazumi koji su vezani za njega parališu palestinsku borbu?
Oslo je okovao palestinske ruke na mnogo načina, pokušavajući da normalizuje situaciju koja nije normalna. Svaki narod pod okupacijom ima vrhovnu obavezu da joj se usprotivi. Ne da ih neko definiše kao teroriste, da se traži predaja. Logika Osla je čudna, ali kako je razložiti? Postoji potreba da se redefiniše odnos između Palestinaca i Izraelaca, između Palestine i izraelske okupacije. Ako je Izrael odlučio da ga nikakav sporazum ne obavezuje, zašto bi nas obavezivao. Postoji proces razdvajanja koji bi trebalo da se sprovodi. Izrael ne poštuje sopstvene obaveze, ne treba mi da budemo odgovorni. Ako je palestinska uprava deo sporazuma, možda možemo da napravimo drugačiji okvir, da uradimo drugačije kako bismo osnažili palestinski narod.
Da li u onome što se događa u Dženinu i Nablusu vidite način da se Palestinci osnaže?
U pitanju je nova dinamika. Kada se ljudi ne osećaju bezbedno, kada ih njihovo rukovodstvo ne brani, oni moraju da uzmu oružje u ruke i da se sami brane. Ljudi ne misle o njima kao o teroristima ili nasilnicima. U očima palestinskog naroda, oni su borci otpora, oni brane kampove, gradove i sela. Nova generacija ima drugačiji pristup. Veliki deo njih je želeo da bude deo procesa izgradnje nacije, izgradnje demokratije. Videli smo da se promena dešava kada su raspisani izbori 2021. Imali smo 36 lista, ljudi su žudeli da izgrade demokratski sistem čak i pod okupacijom. A kada su izbori odloženi, otkazani, nastalo je veliko razočarenje. Mlade generacije osećaju da nisu uključene u oblikovanje svog života i budućnosti. Oni osećaju da plaćaju veliku cenu za sporazum koji sa njima nema nikakve veze. Osećaju da su uhvaćeni u zamku.
Da li se i politički cilj menja? Da li nove generacije već ne žele rešenje koje podrazumeva dve države i pre svega žele demokratiju i jednaka prava?
To je jedan pristup, jedan način. Jer i vi želite da raskrinkate izraelski nedemokratski, autokratski, fašistički sistem koji upravlja vašim životima. Ali moramo da priznamo i da se naše rukovodstvo ne ponaša fer i da se moramo reformisati ne upoređujući naše rukovodstvo sa okupacijom. Ali rane koje sami sebi napravimo bole više od onih koje nam drugi čine. Visokobrazovani ljudi koji bi trebalo da budu okosnica političke elite u usponu, sada govore o pravima i slobodi. Moje je mišljenje da ne možemo suziti raspravu u okvir jedne ili dve države, jer nijedna od njih nije moguća. Jedna država koja se sada oblikuje je Veliki Izrael (Eretz Israel Shlema) koji se nameće čitavoj istorijskoj Palestini. To je država aparthejda i nasilja u kojoj Palestinci nemaju prava, a naseljenici su alatke koje rasistička vlada voli da koristi na radikalan način.
Tako vi objašnjavate zašto opcija jedne države nije na pregovaračkom stolu. Ali zašto dve države nisu u ponudi?
Samo pogledajte oko sebe. Pogledajte ceste aparthejda, jevrejska naselja i zemlju kojom vladaju. Gde tu može da nastane palestinska država? Grade čak i u E1 oblasti (Zapadna obala), svi vrhovi su oduzeti, voda je oduzeta. Gde tu fizički može da se smesti država? Nijedna opcija nije realna.
Šta je onda opcija?
Imamo pravo na samopredeljenje. Nastavićemo da se borimo za našu slobodu, za naša prava, želim suverenitet nad našom zemljom. Postoje pokreti solidarnosti koji rastu i koji se šire. Postoje ljudi u Izraelu koji glasno govore i osporavaju ovakav etos u zemlji. Svi problemi su tu, sve što ste uradilili protiv Palestinaca vam se vraća unutar zemlje. Levica se probudila i vidi da se ono što je učinjeno Palestincima sada dešava vama na razne načine. Ne može postojati selektivna demokratija.
Da li pratite izraelske demonstracije i da li vidite pukotine u zvaničnom odnosu koje bi Palestinci mogli da iskoriste?
Da, naravno. To nisu samo pukotine. Na prošlim izborima niko nije govorio o okupaciji. Govorili su o nedostatku stanova, o ceni popularne vrste sira, nastojali su da ignorišu ključni problem. To je moglo da funkcioniše neko vreme. Ali ne više.
Da li mislite da ljudi u Izraelu vide vezu između politike prema Palestincima i unutrašnjih prilika?
Ne svi. Na protestima se vije na hiljade izraelskih zastava, ali ukaže se i palestinska zastava, pa i transparenti koji govore o okupaciji i represiji nad drugim narodom. Još uvek je reč o manjini, ali ona postaje sve glasnija. Sada imaju i dokaze koliko su stvari daleko otišle. Ne može demokratija postojati u izolaciji, kada je to što radite potpuno nedemokratski, opresivno, nezakonito. Ta mala grupa će iznedriti promene, jer nije dovoljno samo sačuvati vrhovni sud. Mi znamo da je vrhovni sud donosio odluke protiv nas, znamo da izraelska demokratija nije bila demokratska prema nama. Sve dok je bilo lepo i prijatno u izolaciji mogli ste da idete u noćne klubove i na plaže, a da naseljenici čine izgrede na nekim udaljenim mestima o kojima vi ne znate ništa. Ali kada se jednom razgrne zastor, sve navali da izbija. Više se ne može vratiti unazad, ne možeš da se praviš da nisi ništa video, da zaboraviš ono što si saznao niti da opravdavaš stvari koje se ne mogu opravdati. Nije u pitanju samo Havara. To je svakodnevno krvoproliće, brutalnost i nasilje. Vidite šta naseljenici čine, vidite da pale useve, bacaju molotovljeve koktele na kuće, dovode svoja stada da bi zauzeli zemlju. I grade nova naselja. Demonstracije to nisu zaustavile, ali one ukazuju na situaciju i počinju da uzimaju maha. Da li će se nastaviti i dobiti dovoljno zamaha da zaustave ono što se dešava? To je pravo pitanje. Mislim da vlada vodi Izrael u samoubistvo na više načina. Nijedna država ne može da opstane na ovakav način. Opasnost ne dolazi od Hezbolaha i Hamasa. Prava opasnost jeste izraelska politika koja je stvorila ove večite nerešive borbe.
Na izvestan način ste optimistkinja?
Jesam, jer Palestinci nisu zaboravili, nisu otišli, nisu se predali. Nisu poraženi. Američku i izraelsku desnicu izluđuje to što Palestinci nisu odustali. Palestinci su i dalje posvećeni, generacija za generacijom, odlučni su bez obzira gde se nalaze. Izrael ne dozvoljava da se vrate, da žive na svojoj zemlji, ali gdegod da se nalaze oni kažu: ja sam Palestinac i imam pravo da se vratim svojoj kući. Za mene je to izvor nade. Izrael je u situaciji samodestrukcije. Ako želi da nastavi sa Netanjahuom, Izrael će se urušiti sam od sebe.
Mekomit, 13.09.2023.
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat
Peščanik.net, 20.09.2023.
IZRAEL / PALESTINA________________
- Administrativna podela Zapadne obale na Oblasti A, B i C uspostavljena je drugim sporazumom iz Osla 1995. prim.ur.
