Poslednji put jevrejske i palestinske vojne odnosno paravojne jedinice borile su se jedna protiv druge na širokom frontu teritorije Izraela/Palestine 1948. godine. Izraelska vojska je ratovala protiv palestinskih jedinica i 1982, ali na teritoriji Libana. Naravno, bilo je upada naoružanih Palestinaca i terorističkih napada na izraelskoj teritoriji, okršaja u Dženinu ili u Gazi, ali ništa nije ličilo na ono što se dogodilo poslednjih dana i što još traje. Od 1948. do sad nije se dogodilo da jevrejska naselja osvoje naoružani Palestinci.
Ne radi se o zanimljivostima iz istorije ili geografije: ovo ima direktno političko značenje. Smrtonosni neljudski napad Hamasa, nad kojim se vijori crna zastava ratnog zločina, moramo to reći, došao je tačno u čas kada je izgledalo da će Netanjahu završiti svoje remek delo: postići mir s arapskim svetom a da potpuno ignoriše Palestince. Napad je sve podsetio da su Palestinci tu i da su Jevreji u sukobu baš s njima, a ne sa Emiratima ili Saudijom.
Pre dve nedelje u Ujedinjenim nacijama Netanjahu je govorio o Izraelu koji se proteže od Sredozemnog mora do Jordanske reke i sklapa mirovne sporazume gotovo sa svim državama na Bliskom istoku, a posebno sa Saudijskom Arabijom. Palestinske države ili barem umanjenih enklava naizgled pod palestinskom vlašću nema na mapi. Palestine jednostavno nema.
Od kad je izabran za premijera 1996. godine, Netanjahu je izbegavao pregovore s palestinskim rukovodstvom, zaobilazio ga je ili gurao u stranu. Izraelu ne treba mir s Palestincima da bi napredovao, stalno je tvrdio Netanjahu, dovoljna je vojna, ekonomska i politička moć Izraela. To što je pod njegovom vlašću od 2009. do 2019. Izrael ekonomski procvetao a međunarodni položaj države se popravio, za Netanjahua je bio dokaz da ide pravim putem.
Sporazumi Abraham iz septembra 2022. s Emiratima, Bahreinom, pa i sa Sudanom i Marokom bili su za njega neoboriv dokaz da je sve u redu. „Proteklih 25 godina stalno slušamo da mirovni sporazumi s drugim arapskim državama treba da dođu tek pošto rešimo sukob s Palestincima“, napisao je Netanjahu za Haaretz pre poslednjih izbora. „Uprkos tom široko prihvaćenom stavu, ja sam verovao da put mira ne ide kroz Ramalu nego je zaobilazi. Tvrdio sam da moramo sklapati mirovne sporazume s arapskim zemljama koji će dovesti u izolaciju palestinsko nepristajanje.“ Sporazum sa Saudijom trebalo je da bude šlag na torti „mir u zamenu za mir“, koju je umesio Netanjahu.
Nije Netanjahu smislio politiku razdvajanja Gaze od Zapadne obale, kao ni upotrebu Hamasa za slabljenje palestinske uprave i nacionalnog stremljenja ka stvaranju palestinske države. Plan povlačenja iz Gaze Arijela Šarona imao je istu logiku: „Ceo paket koji se zove palestinska država nije više na dnevnom redu“, objasnio je cilj plana Dav Vajsglas, Šaronov savetnik. „Plan ima u sebi dovoljno formalina da spreči politički proces s Palestincima.“
Netanjahu ne samo što je usvojio taj način razmišljanja, nego mu je dodao i održanje Hamasove vlasti u Gazi zarad razdvajanja Gaze od Zapadne obale. On se 2018. složio da Katar prebaci desetine miliona dolara za finansiranje Hamasove vlade u Gazi. „Ko hoće da ugrozi stvaranje palestinske države mora da podrži Hamas i taj transfer novca“, rekao je na sastanku Likuda u martu 2019. „Napraviti razliku između Gaze i Judeje i Samarije, to je deo naše strategije.“
Becalel Smotrič, tada marginalni poslanik Kneseta a danas ministar finansija i praktično guverner Zapadne obale izneo je mnogo oštriji stav 2015: „Palestinska uprava je teret, a Hamas je dragocen.“ U skladu s tim se i ponašao.
„Netanjahu želi Hamas na nogama i spreman je da za to plati bilo koju cenu – pola zemlje je paralisano, deca i roditelji su u posttraumatskom šoku, na kuće padaju bombe, ljudi ginu“, pisala je u maju 2019. Galit Distal Atbarian, tada Netanjahuova obožavateljka a danas ministarka u njegovoj vladi. „A Netanjahu je neshvatljivo, gotovo nezamislivo uzdržan i ne čini ono što bi se, izgleda, lako moglo uraditi: uništiti tu organizaciju. Pitanje je zašto?“
Sledi odgovor: „Ako se Hamas slomi, Abu Mazen bi mogao da kontroliše Pojas Gaze. Ako ga bude kontrolisao, podići će se levica koja će pokrenuti pregovore, tražiti političko rešenje i palestinsku državu i u Judeji i Samariji… to je glavni razlog zašto Netanjahu ne uništava Hamas, sve ostalo je bullshit.“
Podizanje ograde oko Gaze slagalo se s Netanjahuovom koncepcijom. „Prepreke će sprečiti upad terorista na našu teritoriju“, rekao je Netanjahu kada je najavio izgradnju na sastanku vlade 2019. Pored ograde, u planu su bile i podzemne prepreke. Sve je koštalo preko tri milijarde šekela. „Netanjahu je tada mislio, a izgleda da i danas misli, da će bez problema moći da izađe na kraj s Hamasom“, objasnio je za portal Ynet smisao izgradnje ograde komentator Ron Ben Jišai. „Glavni cilj je bilo sprečavanje udruživanja Hamasa u Gazi i palestinske uprave u Judeji i Samariji.“
U subotu ujutru probijena je ograda koja je trebalo da zaustavi teroriste i stotine naoružanih Hamasovaca i hiljade građana Gaze su nesmetano prošli da zauzmu vojne položaje duž ograde i prodru u desetine izraelskih naselja na 30 kilometara od nje. Zajedno s ogradom, srušila se i koncepcija koju je Netanjahu promovisao, a koju su Amerikanci i mnoge arapske zemlje prihvatile: da je moguće postići mir na Bliskom istoku bez Palestinaca.
Hamas je na najjasniji, najbolniji i najubistveniji mogući način poslao poruku: Izraelci su u sukobu s Palestincima, i to im ugrožava živote. Pomisao da se Palestinci mogu zaobići preko Riada i Abu Dabija te da će dva miliona njih, u zatočeništvu u Gazi, nestati kada Izrael izgradi sofisticiranu ogradu jeste iluzija za čije je razbijanje plaćena užasna cena u ljudskim životima.
Hamasovu akciju nije moguće drugačije definisati nego kao ratni zločin: pokolj nenaoružanih civila, ubistva čitavih porodica u njihovim kućama, odvođenje građana, uključujući i decu i starce u zarobljeništvo u Gazu – sve su te akcije u suprotnosti s pravilima ratovanja, i odgovorni će morati pred sud. Drugim rečima, Hamasova „deklaracija“ da sukob i dalje traje koštala je života stotine nevinih ljudi.
Iz saznanja da je sukob još ovde u Izraelu/Palestini, a ne u Saudiji, izgleda da Izrael sada izvodi zaključak da treba „uništiti Hamas“ ili „zbrisati Gazu“. Pošto su Palestinci ovde pored nas, treba im prirediti novu Nakbu,1 tako razmišljaju novinar Janon Magal i poslanik Ariel Kalner, a sa njima se verovatno slaže i znatan deo javnosti. To je svakako i mišljenje vlade.
Mimo moralnih osuda, napad Hamasa sve nas, a Izraelce pogotovo, vraća u realnosti i podseća da sukob započet 1948. još traje i da nema magičnog načina da se on skloni. Ma koliko da je iznenađujuće jak, Hamas ne može ubiti 7 miliona Jevreja; a Izrael – verujem – nije sposoban za novu Nakbu, kao ni da ponovo okupira Gazu. Pa je moguće da će se iz traume proteklih dana iznedriti spoznaja da se mora pronaći političko rešenje.
Posle traume iz 1973, s kojom mnogi porede ovo što se dešava danas, Izraelci su zaključili da je mir bolji od okupacije egipatskih teritorija na Sinaju. Isto bi se moglo dogoditi i posle ove traume iz 2023.
Mekomit, 10.10.2023.
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat
Peščanik.net, 12.10.2023.
IZRAEL / PALESTINA