Na zidu lokalnog supermarketa kaligrafski ispisan (ćirilicom dakako) grafit ”Ratko Mladić heroj” i u nastavku ”Uroš Mišić” (tu je ponestalo zida, ali pretpostavljam da bi epitet bio sličan). Na internet zidu lokalnog funkcionera demokratske stranke – fotografija sa generalom osuđenim za zločine na Ovčari i, umesto grafita, veliki pozdrav.

Dobro, u marketingu postoji izreka da je bolje dobiti i negativan publicitet nego nikakav, ali vam se uvek preporučuje da ipak pokušavate da dobijete pozitivan. Negativan će vam se isplatiti samo ako ste anonimna stažistkinja u Beloj kući ili ostarela starleta u svojoj kući (u kojoj snimite pornić koji stigne u medije u koje posle stignete i vi). Ili ako ste rešeni da gradite imidž skandal-majstora, ali bi vam bolje bilo da imate u vidu da bi jednom taj imidž mogao da vam se obije o glavu – ako poželite neku funkciju koja zahteva drugačiji imidž, kao što je funkcija upravnika pozorišta za mlade, na primer.

Ali da vam je mnogo bolje da dobijete negativan nego pozitivan publicitet – to pravilo marketinška teorija još nije iznedrila. Naša praksa jeste. Dovoljno je da ste optuženi ili još bolje osuđeni za neko krivično delo i to vam je najkraći put do srca obožavalaca i stvarnih i virtuelnih zidova po kojima će vas slaviti.

Ono što je počelo devedesetih bacanjem cveća na tenkove i televizijskim prenosom svadbe paravojnog komandanta, a nastavilo se stajanjem u stavu mirno pred ”gospodinom Legijom”, kako ga je oslovljavao tadašnji ministar policije, na kraju se, kad je ponestalo ratova i vanrednog stanja, pretvorilo u eksplicitno ili prećutno odobravanje, a često i slavljenje mirnodopskog vojevanja po stadionima i ulicama. A svi ti koji su vojevali očekivali su, i dobijali materijalnu i političku moć. Očekuju je, i dobijaju je, i ovi sadašnji. Doduše, njihovi komandanti nose lister umesto maskirnih odela, ali ratuju za iste ciljeve. Osvajačke.

Spisak po spisak nepodobnih, ulica po ulica zabranjenog okupljanja, bomba po bomba ispod prozora ili automobila ”izdajnika”. Mic po mic i eto njih u lokalnoj vlasti. Za početak. A gde će im kraj biti? U republičkoj vlasti, a odatle do Generalne skupštine UN je samo par koraka.

Jedina šansa nam je da sadašnja vlast počne borbu protiv njih. Ne zbog nas, naravno, kao što ni prethodna nije, nego – zbog sebe. Jer, ako su oni osvojili vlast postavljajući table sa natpisom ”Bulevar Ratka Mladića” po Bulevaru Zorana Đinđića i časteći ljude demokratske orijentacije nadimcima ”ustaša”, ”izdajnik”, ”plaćenik”, zašto bi njihova nova, evro mirotvorna retorika bila milija biračima na sledećim izborima od iste ustaško-izdajničko-plaćeničke retorike koju će imati njihovi novi protivnici? A imaće je sigurno jer trenutno niko ne pokriva taj prostor koji uživa podršku birača, crkve, akademije… Naročito ako povuku te, toliko najavljivane, teške i bolne poteze. Zato bi im bolje bilo da na vreme obezbede društvenu klimu u kojoj nikada više ekstremisti neće dobiti većinu. Pa, ako se i mi okoristimo od toga, nije neka velika šteta.

Peščanik.net, 24.12.2012.

The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik.

Nadežda Milenković

Nadežda Milenković (Svi tekstovi)