Fotografije čitalaca, Damir Romanov
Sada više nema svrhe kritikovati Narodnu banku Srbije što nije ranije krenula sa merama podsticanja kreditne aktivnosti poslovnih banaka snižavanjem svoje referentne kamatne stope – jer je ona tokom ove godine već šest puta to činila, pa je tako domicilni “kamatni orijentir”, korak po korak, snižen sa osam na pet odsto, pošto je međugodišnja inflacija u avgustu pala na oko dva odsto (a projekcijom politike za ovu godinu “ciljalo” se više od 4,5 odsto).
Možda je sa ovom akcijom NBS trebalo odlučnije i brže krenuti još početkom 2014. godine, naročito kada je na kraju prošlogodišnjeg proleća bilo jasno da je srpska recesija prilično duboka, a da inflatorni pritisci padaju. Verovatno se čekalo da se vidi kako će teći start aranžmana Srbije sa MMF-om i pod kojim uslovima će i na domaćem novčanom tržištu morati da se zadužuje srpska država.
Problem sa “tajmingom” i “tempom” snižavanja osnovne kamate NBS je u tome što naše monetarne vlasti ne smeju, a i ne mogu ažurno da prate politiku Evropske centralne banke, koja je, naročito zimus, povela ofanzivnu politiku “omekšavanja” evra i koja od početka godine pumpa velike količine evropskog novca u finansijski sistem EU. Zbog nejasnih nagoveštaja iz Vašingtona, to jest iz Federalnih rezervi SAD, odakle ne dolazi naznaka kada će skočiti kamate u Americi i dolar ponovo poskočiti, sada svi kalkulišu da će ECB u Frankfurtu produžiti sa zasipanjem novca država članica i tokom narednih godinu dana.
Međutim, ako se u sedištu FED-a u SAD počne sa “hlađenjem” konjunkture već tokom zime 2015/2016, to jest ako kamate u svetu krenu naviše iz tog ili iz nekih drugih planetarnih razloga, onda će možda i NBS morati da krene u rikverc, a tek je krenula napred. I o tome treba razmišljati sada kada vredi otići u banku, jer one poslednjih dana, za građane na primer, pripremaju kredite sa nominalnom kamatom nižom od 10 odsto.
Kad je reč o privrednicima, prema podacima Udruženja banaka Srbije, njima izgledi smanjenja troškova za nabavku obrtnih sredstava, još uvek malo znače, jer su prezaduženi (što je “blaži izraz” za kreditnu nesposobnost). Teret od 3,6 milijardi evra kredita koji se ne otplaćuju duže od tri meseca je prevelik, a on pretežno parališe vodeća privredna preduzeća, od kojih najviše i zavisi domaća konjunktura.
S tim u vezi je zanimljivo pročitati nedavno objavljenu knjigu kontroverznog ekonomiste i ex ministra finansija Grčke Janisa Varufakisa – “Ovaj svet može da bude bolji, moji razgovori s ćerkom o ekonomiji”. Naime, ovde ćemo Varufakisove stavove interpretirati krajnje uprošćeno, on smatra da postoje dve vrste robe koje su “demonski različite” od svih drugih roba, kod kojih važi pravilo da im cena pada, kada se njihova ponuda na tržištu povećava (nafta, paradajz, kafanske usluge, itd), što kasnije oživljava tražnju za tim robama.
Varufakis tvrdi da su te dve “demonske robe”, različite od ostali kada je u pitanju korelacija cene i tražnje za tim robama – rad i novac. Kod rada se svako lako može složiti sa njim, da kada počne pad nadnica u nekoj nacionalnoj ekonomiji, da to ne znači da će kroz izvesno vreme početi da raste tražnja za uposlenicima, jer oni postaju jeftiniji. Na žalost, kada radnici postanu toliko jeftini da ne mogu da “reprodukuju svoju životnu snagu” iz bednih prihoda – pre se može očekivati kakva revolucija, nego privredni oporavak i porast zaposlenosti.
Međutim, Varufakis ide dotle da u svojim razgovorima sa ćerkom tvrdi da ni pad “cene novca” (kamata) neće povećati tražnju za kreditima, jer takav trend upućuje zajmotražioce (investitore) na zaključak da držaoci novca očekuju pogoršanje privredne klime u narednom razdoblju, što one koji planiraju ulaganja upozorava da ne vredi ništa da pokušavaju, pa se oni i ne zadužuju, iako je cena novca u padu. Varufakis, sledstveno svojoj “teoriji očekivanja” smatra da bi stvari išle mnogo bolje kada bi ulagači stvorili čvrst i solidaran bedem “optimizma” i kada ne bi bili robovi zajmodavaca, koji “iz ničega”, to jest “iz budućnosti” daju pare pod interes i tako se stalno bogate.
To se može pričati ćerki “uz kamin, u dugim marksističkim večerima”, ali empirijski podaci iz svetske ekonomske istorije upućuju na drugačiji zaključak. Kada kamate padaju, obično rastu krediti. Čak i u zemljama u kojima se ne veruje mnogo u budućnost.
Novi magazin, 25.09.2015.
Peščanik.net, 25.09.2015.
