„Talibanizacija“ je u poslednje vreme tema većine političkih komentara o Pakistanu: napadi na kriket reprezentaciju Šri Lanke u gradu Lahore, nametanje šerijatskog prava u Svatu, bombardovanje bezbednosnih snaga u Pešavaru i napadi na video klubove u Islamabadu. Širi se opšta atmosfera straha, pa se dobija utisak nedovršene države u kojoj je na pomolu islamska revolucija. Ignoriše se činjenica da su u pitanju različiti događaji koji se dešavaju na različitim mestima iz različitih razloga.
Ova jednoobrazna tumačenja događaja pojednostavljuju pravu sliku stvari i predstavljaju jako političko oružje u rukama moćnika u Pakistanu i izvan njega.
Ispod priča o nasilnom verskom puču skrivaju se sumnjivi izvori moći na kojima počiva aktuelna i navodno sekularna vlada predsednika Asifa Alija Zardarija. Bivši premijer Navaz Šarif ne greši kada taj sistem opisuje kao „izabranu diktaturu“ – mada bi trebalo reći da su i njegova tri mandata obeležila protivpravna ubistva i otpuštanja kritički raspoloženih činovnika. Iako je Zardari oduvek imao nešto manju podršku od svoje pokojne žene Benazir Buto, Zapad i dalje podržava njegovu Pakistansku narodnu partiju, a ne njene (navodno) verski nastrojene suparnike.
Vilijam Dalrimpl je u ovom listu nedavno napisao da je Sind – odakle je Zardari – oličenje mira i spokoja, i da sufizam – lokalnu varijantu mističnog islama – treba preporučiti kao protivotrov pograničnom vehabijskom ekstremizmu. Ono što Dalrimpl i drugi koji dele njegovo mišljenje ne govore jeste da se spokoj u ruralnom Sindu postiže svevlašću feudalnih zemljoposednika koji preko dana glume sekularne parlamentarce, a noću najbrutalnije guše lokalne pobune. Obožavanje živih svetaca (pirova) koje je od presudne važnosti u sufističkom islamu predstavlja ključnu komponentu ove mreže ugnjetavanja, jer većinu tih svetaca sa zemljoposednicima vezuju finansijske i porodične veze. Upravo zato što niko drugi nije želeo da stane u zaštitu tamošnjeg naroda u borbi protiv feudalaca na jugu Pendžaba, stvoren je prostor za sunitske sektaške grupe koje se dovode u vezu sa aktuelnom „talibanizacijom“.
Veći deo onoga što nazivamo „verskim pokretom“ u današnjem Pakistanu, može se objasniti sve većom socijalnom i političkom mobilnošću stanovništva. Priliv novca iz zalivskih i drugih država, sve veća urbanizacija populacije i porast broja visokoobrazovanih tokom poslednjih decenija stvorili su priliku i potrebu za novim identitetom kod miliona Pakistanaca. Na primer, sve primetnije prihvatanje islamskih haljina kod studentkinja i zaposlenih žena predstavlja pokušaj da se stare ideje pretoče u nove oblike samosvesti.
Zahtevi za uvođenjem šerijatskog prava ne izgledaju toliko mračno i reakcionarno kada se sagledaju u lokalnom kontekstu. Većina parnica pred sudom otežu se dotle dok finansijski ne bude ruinirana slabija strana, bez obzira na krivicu. Zloglasna medresa u Islamabadu, Crvena džamija, koja je pre krvavog rušenja 2007. od strane Mušarafove vlade važila za udarnu pesnicu „talibanizacije“, imala je veliku, rastuću žensku sekciju. Kada su tokom opsade intervjuisani roditelji tih mladića i devojaka, ispostavilo se da to nisu nikakvi verski fanatici, već ambiciozni konzervativci iz radničke klase. U zemlji gde su moć i novac dostupni samo onima koji mogu da priušte skupo privatno školovanje, nije iznenađujuće što su ovi ljudi izabrali medresu kao najpristupačniju opciju za napredovanje svoje dece u društvu.
U godinama koje su prethodile padu Mušarafove vlade, pojavila se nova i široka koalicija Pakistanaca koji su zahtevali slobodu govora, demokratsku vladu i sveobuhvatniju raspodelu ekonomskih resursa. Za uspeh koalicije ključno je bilo slobodno izveštavanje na novim privatnim TV stanicama, koje su sada zauzdane pod izgovorom borbe protiv terorizma. Ta koalicija je bila značajna, jer su je sačinjavali predstavnici nove elite, koja nije opsednuta pitanjima razdvajanja sekularnog i verskog. Svoje delovanje je otpočela organizujući nezvaničnu kampanju pomoći nakon razornog zemljotresa 2005, a nastavila u popularnoj inicijativi za vraćanje na dužnost vrhovnog sudije; ona je bila izraz htenja novih ambicioznih delova društva.
Priča o „talibanizaciji“ je skrojena tako da se napravi razdor u toj koaliciji. Bogate i liberalno orijentisane treba vratiti pod okrilje nosilaca starih privilegija – vojne i feudalne elite.
Markus Daechsel, The Guardian, 11.05.2009.
Autor je islamista iz Londona.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 18.05.2009.
