Mnoge od nas iz LGBT+ zajednice uznemirava prizor policijaca ispred Stonewall bara u Njujorku. Naš odnos sa policijom je oduvek bio napet, jer je ona godinama bila zastupnik represivne, homofobne i transfobne „moralne većine“, u čije ime nas je maltretirala, prebijala i hapsila. Za neke od nas kao što su seksualni radnici, transrodne osobe ili gej muslimani još uvek je tako.
Juna 1969. transrodne i gej osobe su uzvratile udarac tokom uobičajene policijske racije u Stonewallu, što je dovelo do velikih antipolicijskih nemira. I sada treba mirno da gledamo kako policija patrolira ispred ovog danas džentrifikovanog bara, posle homofobnog terorističkog napada na gej klub u Orlandu na Floridi u kome je poginulo 50 ljudi.
Stonewall nemirima prethodilo je jačanje LGBT+ svesti. Radikalne i reformisitčke LGBT+ grupe su postojale i pre nemira, ali je tek posle njih došlo do stvaranja militantnih grupa poput Fronta za gej oslobođenje ili STAR-a (Street Transvestite Action Revolutionaries / Ulična revolucionarna akcija transvestita). Stonewall je bio povod za održavanje Gej dana i Dana oslobođenja u ulici Kristofer, direktnih prethodnika Parade ponosa (sada u Londonu poznate samo kao Ponos). Parade ponosa se još uvek tradicionalno održavaju u junu kako bi se odala počast pobuni u Stonewallu.
Ali poreklo Parade ponosa danas je jedva vidljivo. Na ranijim paradama su se nosili transparenti koji su pozivali na otpor fašizmu i policijskoj brutalnosti i za oslobođenje gej ljudi, dok na današnjim paradama učestvuju policajci i vojnici, predstavnici industrije naoružanja u majicama sa logoima svojih kompanija, uz nalete vojnih aviona.
Radikalniji među nama ovo smatraju preuzimanjem naše borbe za slobodu od strane kapitalističkih institucija, dok liberali u tome vide napredak društva u kome LGBT+ osobe uživaju većinu prava koja su nam bila uskraćena. Za jedne je parada ponosa proslava antipolicijskih nereda i simbol dubokog nerazumevanja između LGBT+ zajednice i heteroseksualnog društva, dok je za druge parada najveća zabava na svetu, proslava inkluzije bez predrasuda, makar na jedan dan. Obe grupe su u pravu.
Parada ponosa je događaj otvorenih i promenjivih značenja, a ne ritual sa unapred utvrđenim značenjem. Ona nije nastala kao molba za prihvatanjem, već kao radikalna potvrda našeg postojanja i zahtev za priznanjem pod našim uslovima: “Ovde smo, gej smo, naviknite se na to”. To ostaje njena snaga i, za razliku od jasnih poruka recimo Parade oranž reda, Paradu ponosa oblikuju promene na aktuelnoj kvir kulturnoj sceni. Ona je politički događaj u onoj meri u kojoj je to kultura u kojoj nastaje. Ako želimo radikalniju Paradu, treba jasnije ukazati na svakodnevni rasizam, mizoginiju i transfobiju u samoj LGBT+ zajednici, treba podići svest o ekonomskim i materijalnim izazovima sa kojima se suočavaju LGBT+ osobe i treba organizovano nastupiti protiv homofobije i transfobije među strejt ljudima.
Posle godina dehumanizujuće antitrans retorike američkih zakonodavaca, uz užasne scene nasilja tokom prošlog vikenda – ovogodišnje parade ponosa će sigurno poslati i neku vrstu političke poruke. Ta poruka bi mogla da glasi da su nasilje i zlostavljanje deo svakodnevice LGBT+ osoba i da nisu rezervisani samo za masovna ubistva.
Političari su osudili izliv mržnje u Orlandu kao nešto uvezeno, strano, antizapadno, ali je još prošle godine predsednički kandidat republikanaca na preliminarnim izborima Ted Cruz srdačno prihvatio podršku sveštenika koji je pozvao na ubijanje gej muškaraca. LGBT+ zajednica je toga svesna, baš kao što je svesna i gunđanja cisrodnih osoba (uklopljenih u društvene rodne norme) kojima je “nelagodno” da dele javne toalete sa transrodnim osobama. Mi razumemo šta političari podrazumevaju pod “porodicom” i koga ta reč ne obuhvata. Mi smo svesni mržnje i prekornih pogleda kada se sa svojim partnerom držimo za ruke.
Za razliku od većine medija i mnogih strejt ljudi koji napad u Orlandu vide u kontekstu islamskog terorizma i napada u Parizu i Briselu, LGBT+ osobe ovaj napad razumeju u kontekstu svakodnevnog nasilja prema njima i opšte sklonosti negiranja naše ljudskosti: od pokušaja da se transrodnim osobama uskrati korišćenje javnih toaleta, preko napada na parade ponosa, transfobnih ubistava, bombaških napada na klubove u Sohou, do neprestanih pretnji nasiljem niskog inteziteta kojima ste izloženi samo zato što ste gej osoba u javnosti. Ali ako kažemo da je napad u Orlandu deo naše svakodnevice u homofobnom i transfobnom društvu, optužiće nas da branimo teroriste, da smo zabludeli liberali, kukavice ili nešto drugo. U međuvremenu gej muslimani trpe otrovnu mešavinu homofobije, transfobije, islamofobije i rasizma.
Zajednička karakteristika svakog transfobnog i homofobnog nasilja je vera u nadmoć cisrodnih osoba ili heteroseksualaca. Ali šira javnost će ostati uskraćena za ovo saznanje. Već se uveliko spekuliše da je ubica bio homofobni homoseksualac, što oslobađa odgovornosti heteroseksualnu većinu. Slično se instrumentalizuju i likvidacije gej muškaraca od strane Isisa – smrti LGBT+ osoba su vredne žaljenja samo kada se mogu iskoristiti za dalje izopštavanje muslimana ili kao simbol neodređenih “zapadnih vrednosti”. LGBT+ osobe ostaju nevidljive kao žrtve strejt ljudi i heteroseksualnog društva. Ako Parada ponosa želi da ponovo otkrije politiku, za početak bi trebalo da insistira na činjenici da se život LGBT+ osoba u heteroseksualnom društvu i dalje odvija u vrtlogu nasilja, pri čemu su u najtežem položaju najmarginalizovaniji među njima.
Huw Lemmey, London Review of Books, 13.06.2016.
Preveo Miroslav Marković
Peščanik.net, 16.06.2016.
LGBTQIA+