Videla sam da u Gazi postoje dve vrste grafita kad sam bila tamo 2012, na Palestinskom književnom festivalu. Opsada Gaze bila je u šestoj godini, što se već doživljavalo kao večnost. Goriva je bilo malo, a hidroelektrana je bombardovana, pa je snabdevanje električnom energijom bilo, blago rečeno, neredovno. Očekivano, jedna vrsta grafita bili su politički slogani, ali oni drugi – bar jednako upečatljivi i šareni – svi su bili o ljubavi. Khaled i Mona će se venčati! Srca, srca, srca! Mislim o tome sada, dok posmatram svadbene fotografije mrtvih stanovnika Gaze koje su njihove porodice postavile na internet i dok na društvenim mrežama gledam snimke izraelskih vojnika kako kopaju po šarenom donjem rublju zaostalom u kućama Gazana koji su ubijeni ili prisiljeni da odu.
Više od milion Palestinaca gurnuti su u Rafu, grad na egipatskoj granici, a izraelska vojska pristiže za njihovim izlizanim petama. More šatora proteže se u svim pravcima, što podseća na fotografije posle Nakbe iz 1948, ali je sada sve haotičnije i pohabanije. Oni koji su preživeli izraelsko bombardovanje – procenjuje se da je bačeno 28 kilograma eksploziva po glavi stanovnika (a to su mlade glave jer je 40 odsto stanovništva mlađe od četrnaest godina) – imaju samo jedni druge i svoju ćebad.
Iako kampanja još traje i iako su svedočanstva o genocidnim namerama jasna da ne mogu biti jasnija, Gaza polako nestaje iz vida. Zašto ne možemo to da gledamo? Jedan odgovor je sadržan u žalbama osoblja CNN-a da je pokrivenost „asimetrična zbog sistematske i institucionalne pristrasnosti mreže u korist Izraela“. Ta mreža je, ipak, uspela da objavi da su neki žitelji Gaze sad prinuđeni da jedu travu i piju zagađenu vodu.
Jedan čovek me je 2012. vodio po Islamskom univerzitetu Gaze. U međuvremenu sam shvatila da je to bio Refaat Alareer, pesnik i profesor engleskog, koji je pre dva meseca ubijen s članovima svoje porodice u izraelskom vazdušnom napadu. Videla sam ga na snimcima kako govori nekoliko sati pre smrti, lica mokrog od straha. Čula sam jednu njegovu pesmu – „Ako ja moram da umrem / nek to donese nadu / nek bude priča“ – koju je čitao glumac Brian Cox posle njegove smrti.1 Učestvovala sam u javnim čitanjima njegovog dela. Noću ležim budna želeći da se vratim unazad kroz vreme i da mu se izvinim što nisam znala više o njemu i što nismo uspeli da predupredimo ono što se dogodilo njemu i onima koje je voleo.
Francesca Albanese, specijalna izvestiteljka Ujedinjenih nacija, nazvala je napad na Gazu „monstruoznošću našeg veka“. Tamo nema bezbednog mesta. Britanska vojska je dala izraelskoj vojsci koordinate objekta u Al Mavasiju u kom je bilo smešteno osoblje britanske dobrotvorne organizacije Medicinska pomoć za Palestince i Međunarodnog komiteta spasa. Kako je rekla konzervativna poslanica Donjeg doma Alicia Kearns, to je bilo „zaštićeno, osetljivo i humanitarno mesto“. Osamnaestog januara bombardovao ga je izraelski F-16. U tom napadu su ranjena četiri britanska lekara.
Petog februara, izraelska pomorska paljba pogodila je kamion s hranom, iz konvoja koji je čekao da uđe u severnu Gazu. Britanska i američka vlada smanjile su fondove agencije UN za pomoć palestinskim izbeglicama, nikad potrebnije, odmah posle presude Međunarodnog suda pravde da postoji rizik od genocidnih činova. Broj kamiona koji mile u Gazu jednocifren je ili dvocifren, iako znamo da su potrebne hiljade kamiona na dan. Mnogi kamioni su primorani da se vrate. Stotine čekaju u redu da uđu. Kad zavlada glad, bebe umiru pre odraslih. Njihove majke su neuhranjene i mleko im je presušilo. Broj umrlih je, kao što kaže Albanese, „neuporediv, daleko veći nego u bilo kom tekućem sukobu“.
Drugi razlog što u zapadnim medijima ne možemo da vidimo više reportaža o strahotama u Gazi je to što je situacija veoma opasna za rad novinara i što je međunarodnim izveštačima otežan pristup ako se ne kreću u okrilju izraelske vojske. Ako ne možete da odete tamo, kako ćete proveriti priču da je, recimo, u poslednjoj nedelji januara, u školi u Bet Lahiji nađeno trideset izmučenih i oslepljenih leševa s lisicama na rukama? Postoje svedočanstva o izraelskim ratnim zločinima koja su na društvene medije postavili sami izraelski vojnici, na primer video jednog Palestinca s lisicama, u donjem vešu, kome krv šiklja iz rane na butini, verovatno od metka.
Stvarnost u Gazi je prevazišla distopijsku fikciju. Radnja romana Paula Lyncha Prorokova pesma, ovenčanog nagradom Buker, smeštena je u blisku budućnost, u Irsku koja se nalazi, po rečima izdavača, „u kandžama vlade koja se pretvara u tiraniju“. „Sada odasvud kupe ljude, jesi li čuo da su pokupili Filipa Brofija, novinara, jebote, Partija baš ima petlju“, kaže u nekom trenutku jedan junak knjige.
Od 2021. Forenzička arhitektura i druge grupe pokazuju kako je tehnologija Pegaz, koju je razvila izraelska kompanija NSO, korišćena za praćenje telefona novinara širom sveta, što je ponekad vodilo njihovom ubistvu. Izraelske obaveštajne agencije trudile su se da povećaju svoja zakonska ovlašćenja da bi se ušunjale u živote novinara uz pomoć špijunskog softvera. Novinarska veteranka Shireen Abu Akleh ubijena je iz snajpera u maju 2022. Od prošlog oktobra izraelska vojska je gađala novinare protivtenkovskim raketama Spajk na suverenoj teritoriji jedne susedne zemlje, zasipala belim fosforom civilna područja i ubila mladu novinarku čim je ova postavila svoj poslednji video.
Izraelska vojska je bombardovala i kuću dopisnika Al Džazire Waela Dahdouha i ubila veći deo njegove porodice na spavanju. Kad se Dahdouh vratio na posao, ranili su njegovog višegodišnjeg palestinsko-belgijskog kolegu Samera Abudaqu u napadu dronom. Spasilačka ekipa je sprečavana da dođe do njega pet sati, sve dok nije nasmrt iskrvario. Dahdouh, koji je bio ranjen u rame, uspeo je da stigne do bolnice. Nepunih mesec dana kasnije ubili su Dahdouhovog sina Hamzu. Prema podacima Komiteta za zaštitu novinara, od 7. oktobra ubijeno je više od 85 novinara, što je „najsmrtonosniji period za novinare od 1992, kada je Komitet počeo da prikuplja podatke“.
Na jednom bdenju u Londonu, glavna urednica veb stranice New Arab Lamis Andoni osudila je nestanak mnogih kolega – ne hapšenje, insistirala je, njih je izraelska vojska prosto odvela. Mnogi od tih palestinskih novinara, kaže ona, podržavali su zapadne kolege i pomagali im kao fikseri dok su ovi radili u Gazi. Ipak, u vodećim britanskim i američkim listovima nije se pojavio nijedan komentar, kaže Andoni. Hapšenje? Lynchova fikcionalna distopija zvuči prilično starovremenski.
Krajem prošlog meseca otišla sam na izložbu u Fotografskoj galeriji, gde je unuk (i imenjak) fotografa iz Gaze jermenskog porekla Keghama Djeghaliana (1915-1981) vodio posetioce kroz ono što je ostalo od arhive Studija Kegham. Studio je godinama fotografisao život stanovnika Gaze: nasmejane devojke na plaži u haljinama iz 50-ih godina prošlog veka, igranke, izleti, Sadat u zvaničnoj poseti, deca koja se drže za ruke pored mora, grupne fotografije zidara, medicinskih sestara, demonstranata i studenata na Mediteranu. Djeghalianov opus sadrži i slavne fotografije šatora posle Nakbe iz 1948. Lavovski deo arhiva je nasledio Marwan Tarazi, Djeghalianov kolega. Digitalni snimci su ostali u Gazi, u kućama koje su, kažu, uništene. Tarazi je ubijen, zajedno sa suprugom, 20. oktobra, u bombardovanju Crkve Svetog Porfirija. Veruje se da je s njim nestao veći deo arhiva i sećanja na Studio Kegham.
Selma Dabbagh, London Review of Books, 09.02.2024.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 27.02.2024.
IZRAEL / PALESTINA________________
- Otkad je Rafat ubijen, njegova pesma ’Ako moram da umrem’ kruži društvenim medijima, u spontanim prevodima na više desetina jezika: španski, italijanski, tamilski, urdu, tagalog, grčki, japanski, jidiš…
Ako moram da umrem
Refaat Alareer
Ako ja moram da umrem,
ti moraš da živiš
da ispričaš moju priču
da prodaš moje stvari
da kupiš komad tkanine
i nekakvog kanapa,
(nek mu rep bude dugačak)
tako da dete, negde u Gazi
dok gleda nebesa u oči
čekajući svog tatu koji je otišao u plamenu –
ne rekavši nikom zbogom
čak ni svom telu
čak ni samom sebi –
vidi zmaja, mog zmaja kog si ti napravio, kako leti nad njim
i na tren pomisli da je to anđeo
koji ponovo donosi ljubav
Ako ja moram da umrem
nek to donese nadu nek bude priča.
Izvor: Ari Bloomekatz, Savage Minds, Substack, 28.12.2023.
