U martu ove godine Vlada Slovenije usvojila je predlog izmena Zakona o vodama. To nije bio neočekivan potez, naprotiv, bio je u skladu sa namerama koje, računajući na parlamentarnu većinu, Vlada nije krila. I parlamentarna većina je očekivano prihvatila predlog Vlade, što je međutim podstaklo žestoke reakcije i javnu debatu kakvu vlast sasvim sigurno nije očekivala.
Protivnici izmena zakona pokrenuli su kampanju u kojoj su kontinuirano upozoravali javnost da bi novi zakon, u interesu vlastima bliskih privatnih investitora, šireći mogućnosti za izgradnju na obalama mora, reka i jezera – širio i prostor za korupciju i istovremeno ograničio javni pristup vodi, a pogotovo ugrozio životnu sredinu i kvalitet vode.
Ekološki aktivisti su inicirali referendum. Krenulo se u akciju sakupljanja potpisa što je, mada nimalo jednostavno, ipak za manje od nedelju dana uspelo. Iako je Vlada, s očiglednom namerom da smanji izlaznost, referendum odredila za 11. juli, na glasanju se pojavilo mnoštvo glasača. Ljudi su stajali u redovima, na vrelom suncu i satima čekali da glasaju. Rezultati referenduma bili su doslovno spektakularni – sa učešćem od blizu 50% glasača, preko 87% građana izjasnilo se protiv zakona. Teško je zamisliti teži poraz Vlade.
Zanimljiva koincidencija je da je paralelno, gotovo istovremeno, u junu, Vlada Srbije takođe uputila u Skupštinu Predlog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o vodama. Ali za razliku od slovenačke, Vlada Srbije nije prethodno informisala javnost o izradi ovog zakona. Izmene i dopune nisu bile najavljene nikakvim javnim dokumentom, pa ni neformalnim izjavama zvaničnika. Zvuči neverovatno, ali ni na sajtu nadležnog ministarstva nije bilo moguće pronaći, ne samo tekst Predloga zakona, nego ma kakvu informaciju koja bi govorila da se izmene Zakona o vodama spremaju. I mada je izbegla javnu raspravu, Vlada je predložila usvajanje zakona po hitnom postupku.
Očigledna je namera da se normativni okvir upravljanja vodama bitno promeni. Nije, kako to vlast tvrdi, reč o tehničkim izmenama već o izmenama koje šire prostor za koruptivne aktivnosti, a eliminišu princip transparentnosti u raspolaganju egzistencijalno bitnim, verovatno najvažnijim javnim dobrom – vodom. Posebnu pažnju, kao i potencijalno i realno podobne za zloupotrebu u koruptivne svrhe, privlače odredbe o načinima korišćenja i davanju u zakup vodnog zemljišta, a posebno one o mehanizmu neposredne pogodbe pri davanju u zakup vodnog zemljišta za iskorištavanje rečnih nanosa i postavljanje plutajućih objekata, splavova.
I u Srbiji, čak i u uslovima anestezirane javnosti, reakcije nisu izostale. Grupa od oko 40 organizacija civilnog sektora, među predvodnicima kojih je RERI – Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu (što mi kao jednom od učesnika u aktivnostima ove NVO pričinjava posebno zadovoljstvo) upozorila je javnost na štetne posledice usvajanja ovakvog zakona i podnela skupštini formalan zahtev za njegovo povlačenje iz procedure.
Naravno, uprkos tom zahtevu ishod je bio izvestan. Skupštinski Odbor za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu jednoglasno je podržao predlog Vlade. I Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo (ignorišući činjenicu da su izbegavanjem javne rasprave direktno prekršeni članovi 76. i 77. Zakona o državnoj upravi) takođe je jednoglasno podržao predlog zakona, konstatujući da je „u skladu s Ustavom i pravnim sistemom“. Nijedan od dva odbora nije na raspravu o predlogu zakona potrošio bukvalno nijednu jedinu sekundu, nijedan od predstavnika naroda nije progovorio nijednu jedinu reč – samo su glasali. Zato ne može biti nikakve sumnje da će ovaj predlog u danu za glasanje podržati i kompletna skupštinska glasačka mašina.
Ne bi valjalo da se paralela sa slovenačkom tu prekine, da bude samo ilustracija ogromnog raskoraka između nivoa demokratske svesti u društvima dve države. Valjalo bi da to bude nešto više od toga.
Zato je dobro što NVO najavljuju dalje proteste, što za to animiraju i opozicione stranke, što najavljuju čak i moguće prikupljanje potpisa za referendum protiv zakona, odnosno njegov opoziv. Dobro, uprkos činjenici da u kontekstu rešenja iz Ustava i anahronog Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi to deluje kao Sizifov posao. Ali ako ne sada, njihov napor će kad-tad dati rezultate.
Posebno dobro i važno je to što se okupljaju mladi ljudi. Jer u Sloveniji su upravo oni dali odlučujući doprinos pobedi u borbi protiv Zakona o vodama, čiji značaj daleko prevazilazi značaj jednog zakona i jedne kampanje. Da parafraziram reči Svetlane Slapšak, u Sloveniji su mladi pokazali da kad hoće mogu da se angažuju, da tada znaju kako da artikulišu kampanju, da rade ne štedeći svoje vreme i sebe i da ne robuju oveštalim političkim običajima. Bolje obrazovani, pogotovo tehnički, veštiji, brži, bolje informisani, maštovitiji, apsolutno superiorni u odnosu na glupost i bahato neznanje kleptokratske vlasti, pokazali su kako treba raditi i insistirati na znanju, pravu i, gde god je to moguće, na neposrednoj demokratiji.
Isto to mogu i mladi u Srbiji. I uradiće, bukvalno moraju, jer bi u suprotnom alternativa bila, kako to reče akademik Ljubomir Simović, „zemlja po meri znanja i ukusa diletanata koji njom upravljaju“ i, još gore, „po meri njihove pohlepe“. Nepodnošljiva i nedopustiva alternativa.
Autor je advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.
Peščanik.net, 15.07.2021.
Srodni link: Svetlana Slapšak – Neki novi klinci
EKOLOGIJA