Skrenuo bih pažnju, između ostalog, na dva velika opterećenja, slabosti predstavničkog podsistema koje vezu između parlamenta i građana čine jako slabom, a na momente i nepostojećom.
Prva slabost izbornog sistema je imperativni mandat uspostavljen Ustavom 2006, i time je ukinut slobodni mandat. Usled toga poslanici gube svojstvo poslanika i postaju zamenljivi delegati vlastitih partija. Oni nikada ne vode istinsku raspravu, nikada se nije dogodilo da pod snagom argumenata promene mišljenje, nego se nižu samo monolozi i ponavljaju unapred utvrđeni stavovi vlastite partije. To je jedan od razloga što ljudi doživljavaju parlament kao izuzetno dosadan. Tu je reč, zapravo, o sumraku parlamentarizma, jer reč parlament izvorno znači razgovarati, razmenjivati stavove, usvajati najbolja rešenja i, po potrebi, menjati mišljenja. A to se kod nas nikada ne događa: Sednice parlamenta se tako pretvaraju u dosadni zbir paralelnih monologa. Tako nešto ne postoji nigde u svetu. Čak i u Velikoj Britaniji, poznatoj po poslaničkoj disciplini, poslanici pod pritiskom kontraargumenata ponekad menjaju mišljenja. Za razliku od imperativnog mandata, slobodan mandat je „kiseonik parlamentarizma”. Bez slobodnog mandata parlamentarizam je puka himera.
Druga slabost koja čini vezu između parlamenta i društva slabom jeste okolnost da partije imaju još jedno pravo koje nisam uspeo da nađem ni u jednoj zemlji stabilne demokratije. Naime, partije u Srbiji predlažu liste po 250 poslanika, ali posle proglašenja izbora određuju kojih petnaest ili pedeset ulazi u parlament. Na taj način građanin, u stvari, ne bira direktno, zato je naš sistem unikatan, posredni proporcionalni sistem. To je još jedan naš rogobatni izum, zapravo jedna antidemokratska institucija. Možda tu treba tražiti objašnjenje što često društvo ide drumom, a parlament šumom. Ne prestajem da se čudim što doktrina ne reaguje ni na jednu ni na drugu opisanu slabost koje naš podsistem predstavništva čine potpuno nefunkcionalnim.
Blic, 24.12.2008.
Peščanik.net, 25.12.2008.
