Ne, ne bi ovaj film koji gledamo zaslužio da bude prikazan na Festu niti bi ga Nebojša Đukelić pomenuo u nekoj od svojih TV emisija u kojima je publici tako maestralno predstavljao filmove i njihove stvaraoce. Njime se ne bi bavili čak ni oni koji tradicionalno dodeljuju Zlatne maline ili druge poruge za najlošiji filmski uradak, ali smo mi, eto, prinuđeni da ga gledamo iz dana u dan, iz godine u godinu jer se reprizira češće od TV serija na RTS-u. I svaka repriza je sve gora.
Šta je (sve) problem sa ovim filmom? Ponajpre to što ga je žanrovski teško odrediti. Vi mislite da je melodrama, ali glavni glumac i prateća postava se ponašaju kao da odigravaju najzahtevniju antičku tragediju. Kad je Milena Dravić, sa sve nadlanicom na čelu, otpevala ono „ah, taj Fest, ah, taj Fest“ nije bilo zabune, ali sa ovim glumcima niste načisto da li drame parodiju ili parodiraju dramu.
Problem je i to što reditelj kreira napeti triler, a nema živaca da odloži rasplet. Ništa Hičkokova teorija bombe (gledaoci je vide, znaju kad će da eksplodira i premiru od iščekivanja), ništa Brus Vilis bije pesnicama, pa kadar paklene mašine koja otkucava, pa opet na Brusa Vilisa koji još bije pesnicama… Ovaj naš režiser nam ili već u prvim kadrovima otkrije i ubicu i motive (pošao sa puškom na protest „desničara“, dakle atentat) ili potpuno zaboravi da nam prikaže kako se rasplela situacija, kao sa onih 99 atentatora u Jajincima kada ministar policije pod punom ratnom opremom (policija, ne ministar) objavljuje na malim TV ekranima da je povezao neka lica sa nekim predelima… I – ništa. Ni lica ni ubica a ni predela. (Ma, da nije Radovanov Džordž, najveći bludnik grada Čikaga?)
Problem je što ovaj akcioni, baš kao ni švedski akcioni kako se nekada zvalo ono što je u Skupštini narodni poslanik gledao na telefonu, uopšte i nema akciju. Samo reakciju. Predsednik Srbije je u dva javna nastupa propustio da povraća po predstavnicima Evropske unije, a ekstremisti odmah šćaše da obore vlast. Pa čekajte, zašto nismo gledali dramatična obraćanja u tom dramatičnom času? Ili makar fotografije predsednika Srbije kako u predsedništvu ubija vreme igrajući šah sa tadašnjim ministrom policije kao onomad kad su se neki drugi „huligani“ „probijali“ u zgradu? I kako sada da i mi i stranci zaduženi za nas poverujemo u filmsku radnju?
Ali ni to nije najveći nedostatak ovog filma. Jeste da potcenjuje publiku jer misli da ona ne može da prati zaplet ni do sutradan, i jeste da je scenario tanak do neubedljivosti, ali ono što će vam i filmska i kritika čistog uma reći je – ovaj film je horor zato što nam stalno iznova poručuje: taj film (o demokratiji, slobodi, pravdi ili o čemu već sanjate) nećete da gledate. Sve dok se ne promeni uprava bioskopa.
Peščanik.net, 20.02.2023.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Nadežda Milenković (see all)
- Prvo hopni pa reci skoč - 22/04/2024
- Neću da budem Švabo - 15/04/2024
- Đavo bi ga znao - 08/04/2024
