Ovih se dana mnogo priča o kulturi, mnogo više nego inače, sve zahvaljujući lopovluku i proneveri poreza budućeg ministra u ovom resoru. Lepo, jer kultura već godinama u tolikoj meri ne zanima nikoga, da više verovatno i nema mnogo ljudi koji bi iz mesta mogli reći „co to jest“. Moglo bi se to sagledati i iz ugla podele resora: kultura je ono što ostane iza prosvete, nauke, privrede, informatike i sporta, tj. onoga što donosi novce i oko čega po pravilu nastaje jagma. Oko kulture bogami ne.
I pored svega toga, važno je shvatiti i za sva vremena zapamtiti da ne postoji patriotska kultura. Ako nije univerzalna, nije ni kultura. Ima mnogo načina da se ovo dokaže, ali pošto g. Petković voli Prvi srpski ustanak (izgleda da je to, po njemu, najpatriotskiji period srpske istorije), da se zadržimo na onim elementima kulturne baštine koji su nastali tada ili tim povodom.
Mesto na kome je bio Karađorđev šator tokom opsade Beograda nije za kulturu relevantan podatak, a osim toga nije ni sasvim proveren. Zgrada Glavne pošte, međutim, jeste spomenik kulture i autorski rad ruskog arhitekte Androsova. O tome da li je pošta potrebna današnjoj elektronskoj eri smešno je i diskutovati: rezon koji je g. kandidat za ministra kulture prikazao u tom pogledu prevaziđen je već na nivou dečjeg obdaništa. Čak ni tamo ne smeju se izgovarati tako neodgovorne proizvoljnosti.
Kada je poveo ustanak protiv dahija, Karađorđe je – srećom po ceo srpski rod – imao uz sebe jednog vrlo talentovanog pevača: Filipa Višnjića. Bilo je i drugih, manje dobrih, čije su pesme takođe zabeležene, ali se ne pamte jer nisu ni prineti Višnjićevim. Zašto su njegove pesme bolje od ostalih? G. Petković bi se mogao možda setiti kako počinje „Početak bune protiv dahija“: Bože mili! Čuda velikoga! Pevač za svedoka trostrukog čuda (pun mesec od Sv. Trifuna do Sv. Đorđa; krvavi barjaci po nebu od Đurđevdana do Mitrovdana; grom i grmljavina „usred zime kad mu vreme nije“) ne priziva nikoga do boga koji čudo i šalje kroz dela svojih svetaca koji „nebom staše vojevati / i prilike različne metati“. Time je jedna nacionalna stvar uzdignuta do univerzalnih razmera i ponuđena svakom čoveku na svakom mestu da je prihvati i razume. Karađorđev šator ne bi mogao potresti nikoga jer čak ni smrad leševa nabijenih na kolac pri povratku Turaka posle povlačenja Eugena Savojskog iz Beograda nije nikoga ganuo već samo zasmetao austrijskom konzulu na drugoj strani Dunava. Svetački nebeski boj, međutim, ponavlja dobro poznate antičke i srednjovekovne obrasce koje Evropa odlično poznaje i uvek reaguje na njih. Nebeska čuda plaše i one koji u boga ne veruju. Ako nebo učestvuje u ustanku, onda je on opšta stvar a ne problem jednog malog i beznačajnog naroda. Tu opštu crtu prepoznali su nemački romantičari (Gete, Šiler, Talfj) u starim epskim baladama i divili im se ne zato što su srpske, nego zato što su univerzalne.
Isto je i sa jednim starijim motivom – izborom između carstva nebeskog i carstva zemaljskog prilikom propasti carstva srpskog. Taj je motiv toliko dugo i uporno zloupotrebljavan u patriotske svrhe da je izgubio oštrinu i trivijalizovao se do sopstvene parodije. Nikome od patriota nije, međutim, palo na pamet da ima toga i kod drugih naroda, recimo kod Šveđana čiji se legendarni kralj Olaf takođe opredelio za carstvo nebesko i izgubio i glavu i kraljevstvo ali spasao besmrtnu dušu. A g. Petković bi, kao pozorišni čovek, mogao prepoznati slično i u Hamletu koji ne ubija Klaudija dok je u molitvi da mu ne bi automatski priuštio carstvo nebesko koje nije zaslužio. Hamlet svoga strica želi da pošalje u pakao, a tamo ćemo mu se i svi mi pridružiti ako nam ministri budu kao ovaj za kulturu.
Ja uopšte ne osporavam veliku odgovornost g. Petkovića pred poreznicima i ogorčena sam što nije u zatvoru kad već zakon predviđa takvu kaznu za takvo delo. Ono što me baca u crni očaj nije, međutim, krađa (toga ima i inače, već smo oguglali), nego inkompetencija i nakaradno shvatanje oblasti u kojoj ta persona treba da donosi izvršne odluke sledeće četiri godine. Pre njega imali smo razne ministre ali nijedan nije bio tako potpun marsovac za oblast koju misli da vodi. Ako iole drži do sebe, nova vlast bi morala da pronađe malo boljeg kandidata za ovo mesto.
Autorka je naučna savetnica u Balkanološkom institutu, SANU.
Peščanik.net, 28.07.2012.
