Toma Nikolić bio je jasan: doktor Koštunica ne može da računa na mesto premijera ako se konačno udruže radikali i DSS.
Boris Tadić neće sa Čedomirom Jovanovićem. Neće pa neće. A ako hoće s Nenadom Čankom, Velja Ilić neće s njima. Boris će radije s Vojom Koštunicom, pa makar mu opet dao mesto premijera. Kaže Boris, doduše, da Voja ne može baš izvesno računa na to, ali – daleko je do jeseni, ko zna šta nosi dan, a tek noć. Toma Nikolić bio je jasan: doktor Koštunica ne može da računa na mesto premijera ako se konačno udruže radikali i DSS. Možda, dodaćemo, postane ministar vera u Nikolićevom kabinetu; malo li je?
Velji Iliću jasno je da Nova Srbija mora sa DSS, iz razloga poznatih (cenzus od 5%). Nenadu Čanku jasno je da mora s Borisom Tadićem na republičkom nivou (iz istog razloga), ali da u Vojvodini može i drugačije, kao i do sada. Ge sedamnaest plus-minus još se premišljaju. Čedomir Jovanović pružio je ruku Borisu Tadiću, otmeno i gospodski; nuđen-čašćen, hoćeš-nećeš, izvoli se odlučiti. Boris neće, a saveznik Rasim objašnjava da bi sa Čedomirom “izgubili glasove”. Dobro. Srbija je slobodna zemlja: svako pije, svako plati, svako svoga stojka klati, što reče pesnik. Čedomir ide sam, ohrabren dosadašnjim rezultatima i u nadi da će birači skloni Đinđićevoj viziji “odabrati original umesto falsifikata”, što reče jedan budući premijer pre neko veče. “Ako sada dobijemo 300.000 glasova, nikada nećemo dobiti pola miliona, ali ćemo zato jednoga dana dobiti 800.000”, kaže čovek, inače sklon dugoročnom razmišljanju. Jednoga dana.
Tako se svi oni uzajamno njuškaju, merkaju, namiguju, bacaju merake, ašikuju, oštre krive noževe iza leđa, smišljaju gadosti i podvale u podvalama u podvalama. Na površini, pak, drže se opštih mesta i fikcija koje su im nametnuli radikali i Koštunica, a oni u neznanju prihvatili: Ustav, preambula, Kosovo, Rusija, kuku i lele. To je biblijski fenomen zvani “šibolet”: u jednoj akciji etničkog čišćenja ratnici Izrailjevi ubijali su svakoga ko nije umeo pravilno da izgovori tu reč. Daleki i farsični odjek tog običaja bio je i pokušaj sa onim Vojinim bedžom “Kosovo je Srbija”, kao i ona Slobina ili Franjina slika u šoferšajbni svojevremeno ili članstvo u Socijalističkom savezu radnog naroda, ili ono “Izjasni se, druže!” u vreme Informbiroa. Naravno da nije uspelo.
To ne znači da je pokušaj sasvim kompromitovan i napušten, niti će biti za živog Voje Koštunice. Nenad Čanak opet je proglašen za veleizdajnika jer je rekao da više veruje svojim očima, nego Voji Koštunici; reč je bila oko toga je li Kosovo nezavisno ili nije. Vladimir Arsenijević, pisac, napisao je u “Politici” (od svih novina!) da je Kosovo otišlo i tačka i opametite se već jednom i u tom pravcu. Strašna srpska osveta stigla ga je odmah, iz oštrog pera Ratka Dmitrovića (sećate li se tog lika?), novinara u civilu: biće Kosovo naše, obećao je Ratko, čim neki pravi predsednik jednoga dana naredi vojsci da ga oružjem zaposedne i izađe na naše svete granice sa Makedonijom i Albanijom, a dotle Ratko više neće čitati “Politiku”. Neće, bogami, još neki: Petar Popović je u toj istoj “Politici” osetio potrebu da drugarski raskritikuje onog mahnitog generala Ivašova (taj se nešto motao oko Slobe i njegovih ovuda). Iz te dve epizode, međutim, ne treba izvlačiti preterano optimističke zaključke, molim da primetite: gospođa Ljilja naočare menja, ali ćud ne.
E, onda je u toj istoj “Politici” Tomislav Nikolić opet potvrdio ono zbog čega ga cenimo: opet je progovorio na lakat, kao onomad kad je bio predsednik Skupštine Srbije. Otkriva tako Toma toplu vodu: da će novac stečen krivičnim delima biti oduziman i dolaziti u budžet, pa će tako policajci da zarade platu; “neka rade na procenat”, kaže Toma. Na primedbu novinara “Politike” da bi “za to u najmanju ruku bila potrebna promena zakona”, Toma nije odoleo: “Pa, čekajte, da li sam ja spreman da vodim državu ili da gledam šta mi je ko napisao, pa po tome da radim”.
Tu smo došli do suštine stvari: neprolazne opsesije naših nacionalnih radenika opsadnim i vanrednim stanjima, iz razloga koje će oni već proizvesti, bez brige; samo da stanje ne bude redovno, samo da institucije i zakoni ne funkcionišu, samo da se u balkanskoj krčmi ne upali svetlo, jer će se onda na tom svetlu videti u čijem džepu je onaj poslovični srebrni sat. Sasvim shodno i dosledno toj dripačkoj, šibicarskoj i džeparoškoj političkoj filozofiji, naš budući “spremni vođa (ili voditelj) države” neće da gleda “šta mu je ko napisao”: neke ustave, zakone, međunarodne ugovore i slične trice i kučine koje su izglasavale nekakve dokone “demokratske brbljaonice” (V.I. Lenjin) od parlamenata i potpisivale one Krležine “diplomatske papige oko Visokog Zelenog Stola”. Nadasve “spremni” Toma neće po tome raditi, jer će on “voditi državu” u skladu sa svojom voljom (sua volonta totalitaria, kako je opisivan Musolini pre nego što je tragično nastradao). Legitimaciju za takav visoki prezir naspram Ustava, zakona i ostalih trica i kučina Tomislav će Nikolić, dakako, pronaći u “narodnoj volji” koja se ovaploćuje u njegovu volju putem transsupstancijacije, pretpostavljamo. Jedan slavni prethodnik na crti te iste političke filozofije već je bio rešio taj problem: u nemačkom Rajhu nema potrebe da se zakoni koje Rajhstag donosi objavljuju, jer ostvarena podudarnost prava i morala. Jednostavno, što bi rekao doktor Koštunica.
Danas, 17.03.2008.
Peščanik.net, 17.03.2008.
