Samo kad bi ljudi čitali poeziju, a pisanje poezije ne možete zaustaviti čak ni kad pesnike uopšte ne plaćate, zakon o autorskim pravima bi začas nestao.
Tim Parks
Divota! pomislio sam kad sam ovo pročitao. Svet ide u vražju mater, ali mi pesnici imamo čemu da se nadamo. Nikad se ranije nismo bogatili, a ubuduće nećemo dobiti ni cvonjka. I pored zakona o autorskim pravima, većina naših pesama je besplatno dostupna na internetu, a u ovo doba labave koncentracije, možda će poezija biti jedina literatura koju će ljudi čitati. Kad više ne bude bilo knjižara i kad se zatvore sve biblioteke, ljubavnici kojima je potreban dodatni romantični stimulans moraće da dohvate iPhone i pronađu pesmu za odgovarajuću situaciju, da je jedno drugom recituju. Snaga poezije izvire iz takve praktične koristi. Svako je čuo da se pesme čitaju na venčanjima i sahranama, ali pretpostavljam da niko nikad nije pokušao da takav skup maltretira čitanjem jednog poglavlja iz nekog romana ili neke pripovetke. Nije ni čudo što pisci i intelektualci uglavnom preziru poeziju. Pesnici rade za džabe, kaže Tim Parks. Drugim rečima, proizvode pesme kao što se u fabrikama Trećeg sveta proizvode jeftine igračke.
Što je još gore, pesme su najčešće kratke. Reklo bi se da su napisane za tili čas. Deset minuta uvrh glave. Za pisanje romana od šesto strana potrebne su vam godine. Sedate za sto i radite svakog dana, kao što se rudar spušta u rudnik, i posle toga niste ni za šta. Naravno, takav rad mora biti adekvatno nagrađen. Pesnik stane kraj prozora i gleda kako pada kiša, ili gleda uvojak kose svoje dragane, nažvrlja nešto na papiru i završio je posao za taj dan. Najgore kod poezije je to što pesme napisane u takvom čežnjivom maniru na kraju završe u zbirkama koje vaša deca treba da uče u školi. I ne samo to, nego mogu i da se zaljube u njih, da ih nauče napamet i da pokušaju da ih imitiraju. „Poezija je mrtva!“, uzvikne neko razdragano s vremena na vreme, na olakšanje roditelja i onih obrazovanih koji nikada ne čitaju poeziju. Neće biti. Čovek samo treba da vidi koliko se poezije šalje časopisima, uključujući i one koji nikad ne objavljuju poeziju, svakog dana. Danas više nego ikad, hiljade i hiljade ljudi pišu poeziju u ovoj zemlji, neki od njih pohađaju stotine pesničkih radionica koje se organizuju na univerzitetima, koledžima i raznim drugim ustanovama. Drugi pišu sami, uglavnom u potpunoj tajnosti, sa skromnom nadom da će njihove pesme biti objavljene u nekim malo uglednijim književnim novinama i da će možda jednog dana izdati knjigu, koju će čitati kolege pesnici i nekoliko drugih kojima je stalo do poezije.
Uspešan pisac može, uz malo sreće, zaraditi dobre pare, kao i memoarista (ukoliko je kakvim zgodnim sticajem okolnosti imao majku koja je ubila oca pred autorovim ili autorkinim očima), a trećerazredni slikar može sasvim dobro da prođe ako se nekom hotelskom lancu ili banci dopadnu njegovi pejzaži ili suncokreti, ali malo je koji pesnik ikada uspeo da živi od poezije. Ranijih vekova, mogli su da se nadaju pozivu na večeru u dvorac nekog plemića, da zabavljaju njegove pijane goste, a možda čak i da će dobiti malo zemlje od kralja, ako su napisali neki panegirik u slavu njegovih raznih pohoda i pokolja. Ali u savremeno doba, osim u Sovjetskom savezu pod Staljinom, mogućnost da se pesnik ulaguje moćnicima pa da ostatak života provede lagodno – nije postojala. Čak je i Robert Frost, izuzetno popularan i čitan u svoje vreme, morao da se zaposli kao nastavnik da bi zaradio za život. Naši ostali pesnici, sve do Vitmana i Emili Dikinson, kad bismo imali podatke o njihovom zbirnom prihodu od poezije, bili bi još nerazumljiviji mnogim Amerikancima nego što već jesu.
U zemlji gde se novac smatra vrhunskom vrednošću, raditi nešto samo zato što voliš nije samo čudno, nego potpuno perverzno. Zamislite zaprepašćenje i bes roditelja sinova i kćeri, predodređenih za harvardsku Poslovnu školu i karijeru u finansijskom sektoru, koji umesto toga otkriju da ih zanima poezija. Zamislite zamamne roditeljske opise budućeg bogatstva i moći koji čekaju njihovo dete, dok ga ubeđuju da promeni odluku. „Ko vas je priznao kao pesnika? Ko vas je uvrstio u red pesnika?“, vikao je sudija na ruskog pesnika Josifa Brodskog, pre nego što mu je odrapio pet godina prisilnog rada. „Niko“, odgovorio je Brodski. Mogao je da to da izgovori u ime svih sinova i kćeri koji su morali da istrpe gnev svojih roditelja.
Što se mene tiče, još uvek ne mogu tačno da objasnim kako sam postao pesnik, a prestao sam i da se trudim. Od prvog dana sam znao jedino to da novac sa tim nema nikakve veze. Samo sam jednom to zaboravio i ispao sam magarac. Bilo je to početkom sedamdesetih, kada sam radio kao loše plaćeni predavač u Kaliforniji, i pokušavao da izdržavam ženu i ćerku. Na dan kad je trebalo da posetimo neke prijatelje u San Francisku, dobio sam pismo od tipa koji je pokrenuo nekakav otmeni kulturtregerski časopis i koji mi je, nakon što mi je opisao koliko mu se dopadaju moje pesme, poručio kako želi da objavi par njih i da će mi platiti 600 dolara, ali da su mu pesme hitno potrebne. To je bila ogromna suma 1972, naročito za čoveka čija je asistentska plata na državnom univerzitetu bila prilično bedna i koji je obično bio potpuno dekintiran, i čiji je jedini drugi prihod dolazio od književnih časopisa koji su plaćali između pet i dvadeset pet dolara po pesmi, a uglavnom nisu ni plaćali.
Problem je bio što u tom trenutku nisam imao šta da mu pošaljem. Uleteo sam u kuću, uzeo blokčić i olovku, rekao ženi da vozi i seo na zadnje sedište, panično pokušavajući da napišem neke pesme. Sutradan, kad sam se vratio kući, i čitave naredne nedelje, uporno sam radio na njima svakog dana, u dobrom raspoloženju i potpunoj koncentraciji, dok sam se uveče prepirao sa ženom kako ćemo potrošiti lovu. Ali jednog sunčanog jutra, ustao sam pre ostalih, seo za sto i pročitao to što sam napisao, i shvatio sam da su pesme potpuno lažne. Iscepao sam ih u velikoj žurbi i stidu, i krenuo napolje u dugu šetnju sa psom.
NYRBlog, 21.08.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 23.08.2012.
