Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Dokle god pogled dopire, golo drveće sa ukočenim granama bez ijednog lista. U vazduhu se oseća poraz. Do skoro skriveni raskošnim zelenilom, iz zadnjih dvorišta kuća izranjaju olupine kola, razvaljeni frižideri, mašine za veš i ostali krš, kao ljudi zatečeni sa spuštenim pantalonama.

U toku je predizborna predsednička kampanja u SAD, doba kada se istina govori retko ili nikako i kada se ne pominju veliki problemi. Svako zabrinut zbog toga što se u ovoj zemlji dnevno dogodi više od jedne masovne pucnjave, koja u proseku ostavi četvoro ili više ranjenih ili mrtvih; zbog toga što je samo u 2015. bilo više od 60 pucnjava u školama; zbog toga što je stopa ubistava vatrenim oružjem 30 puta veća nego u Velikoj Britaniji, gde je nošenje oružja strogo regulisano; zbog toga što prodaja vatrenog oružja u Americi čak i sada, posle masakra u San Bernardinu, obara sve rekorde – svako ko je zabrinut zbog toga pomislio bi da će republikanci konačno ipak ozbiljno progovoriti o tom problemu. Ali ne, oni nastavljaju da porodicama ubijenih poručuju da će se moliti za njihove najmilije, dok ostalima kažu: kada ne bi bilo zona zabrana nošenja vatrenog oružja i kada bi svi neprekidno bili naoružani, masakri kao što su oni u Parizu, Oregonu, Koloradu i Kaliforniji ne bi bili tako krvavi. Što se tiče njihovog uobičajenog argumenta da je reč o mentalnim bolesnicima a ne o dostupnosti ljudi oružju, složiću se da su napadači ludaci, ali to su i političari i glasači koji su im dozvolili da svoje kuće pretvore u skladišta oružja projektovanog sa samo jednim ciljem – da pokosi što više ljudi. Obožavaoci oružja zaboravili su osnovno pravilo ljudskog suživota: ne maši mi pištoljem ispred nosa.

Buditi se svakog jutra sa pomišlju na Donalda Trumpa koji obećava da će duž granice sa Meksikom izgraditi najduži zid posle Velikog kineskog i da će deportovati više ljudi nego Staljin i Hitler; na milozvučnog dr Carsona koji je rešio tajnu egipatskih piramida i poredi sirijske muslimanske izbeglice s “besnim psima”; na senatora Rubia, koji misli da su septembarski napadi i nedavni masakr u Parizu deo božije promisli; i na Teda Cruza, koji želi da na Kip slobode okači znak “Samo hrišćani” – buditi se s mišlju da se oni možda baš sada rukuju sa vašim komšijama, trebalo bi da znači da su nam životi ovih dana veoma uzbudljivi, ali iz nekog razloga nije tako.

U stvari, sve ređe srećemo predsedničke kandidate. Nekada ih je bilo teško izbeći. Sediš kod frizera, a George McGovern ili Richard Nixon ulaze u salon i pružaju ti ruku. Danas radnim danom odeš u šoping mol i šta vidiš? Samo tinejdžere koji su zbrisali iz škole, starije parove koji su došli da se ugreju i prodavce koji se smrtno dosađuju u praznim prodavnicama. Kada bih viknuo “Gde je Hilary Clinton?”, pogledali bi me kao da sam lud. U mom malom gradu video sam samo jedan Trumpov i jedan Carsonov plakat, ne računajući jedan za McCain/Palin koji je zalepio neki šaljivdžija ili možda pravi nostalgičar za ovim velikanima Republikanske partije.

Ne pomaže ni medijsko praćenje izbora, jer je sasvim nerealno. Američki mediji se prave da imamo posla sa principijelnim ljudima koji nude promišljena rešenja za naše probleme i da su glasači dobro obavešteni i i dobronamerni Amerikanci, a ne gledaoci Fox televizije i slušaoci sličnih radio stanica (hate radio). „Dobio je lobotomiju od Rush Limbaugh, Glenn Beck, Sean Hannity i Michael Savage“ – tako moj prijatelj opisuje svog komšiju. On hoće da kaže da je to čovek koji misli da je Obama musliman ili komunista, da Planirano roditeljstvo komada živu decu i prodaje njihove delove i da su Adam i Eva u raju imali ljubimca dinosaurusa.

Sve zemlje imaju glupake i prevarante u politici, ali se nijedna ne ophodi prema njima sa takvim poštovanjem – ili kukavičlukom. Šarlatan koji u jutarnjem nedeljnom programu tvrdi da je globalno zagrevanje izmišljotima i da naučnici lažu, ili da bi bogataše trebalo osloboditi poreza jer bi se onda njihovo bogatstvo prelilo na ostale, nailazi samo na poštovanje i blagu upitanost novinara. Nema nikoga da mu kaže da je to što govori opovrgnuto na mnogo načina, na primer ​u vicu o konju i vrapcu starom 100 godina: ako konju daješ dovoljno ovsa, u njegovoj balezi će ostati ponešto i za vrapce.

Svi kandidati kažu: baš me briga za posledice. Njih ne zanimaju ni prošlost ni budućnost. Posmatrač sa strane bi se sigurno čudio zašto naše predsedničke kandidate niko ne pita kako ćemo izbeći sudbinu svih prethodnih imperija i nacija koje su se borile protiv celog sveta (imajući u vidu mnoge ratove koje smo vodili i one koje nam oni preporučuju za ubuduće)? Ali mi ne očekujemo da će im iko postaviti to pitanje, kao ni ono o ratnom profiterstvu, o proneveri milijardi dolara poreskih obveznika u Iraku i Avganistanu; ili o Saudijskoj Arabiji, Turskoj i našim drugim takozvanim saveznicima na Bliskom istoku kojima smo prodali oružje za više desetina milijardi dolara, a koji podržavaju džihadiste u Siriji; ili o američkoj industriji oružja i njenim sve većim profitima; ili o njihovim kolegama kandidatima koji huškaju na nasilje prema ilegalnim imigrantima i muslimanima. Nema više pozivanja na odgovornost u našem političkom sistemu, gde se nesposobni, prevaranti i ratni zločinci ne samo bogate već ih ljudi saleću sa svih strana i traže savete od njih, što ubija svaku nadu da će ijedna od tih pogubnih i samoubilačkih politika biti napuštena.

“Tata zna najbolje“, tako autokrati širom sveta govore svojim sledbenicima da bi ih održali u stanju detinje bespomoćnosti i neznanja. Zato Donald Trump – čiji ljubitelji zabalave kad ga čuju i izvesno su pali u zanos kada je aktivista pokreta Crni životi su važni (Black Lives Matter) izjavio da su ga na jednom protestu šutirali, udarali i davili – može da izrazi žaljenje samo zato što se prema njemu nije još grublje postupalo. I on nije jedini – ne zaboravimo Cruza. Njihove gorljive tirade podsećaju me na nacionaliste u Jugoslaviji tokom devedesetih godina prošlog veka. Repertoar i rečnik svih branitelja ognjišta su uvek isti. Odakle god dolazili, oni zvuče isto, a često i izgledaju isto.

Prijatelji me uveravaju da ni Trump ni Cruz nemaju šanse da pobede na izborima i sklon sam da im verujem. Ali kada pomislim na Jugoslaviju, setim se kako su mnogi pametni i pristojni ljudi pošli za jednim ogavnim nacionalistom i pokušavali da me ubede da je u teškim vremenima potrebna čvrsta ruka, da je taj momak možda malo neotesan ali je pošten i da u ovom istorijskom trenutku svi treba da stanemo uz njega. Moja draga tetka me je čak ubeđivala da je Milošević zgodan čovek. Zanemeo sam. Pomislio sam da nisam dobro čuo, pa sam je zamolio da ponovi. Zamislite da vam rođena majka ili sestra kaže da je Donald Trump – baš sladak.

The New York Review of Books, 04.12.2015.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 06.12.2015.

TEMA – NAŠ TERORIZAM