Dva pesnika, Rasel Edson (1935-2014) i Bil Not (Knott) (1940-2014), koji su mi obojica bili drugovi i čija mi je poezija bila veoma važna, umrli su ovog proleća, ostavivši za sobom mnoge originalne i nezaboravne pesme i brojne odane čitaoce, i pored toga što su se držali na odstojanju od naše književne scene. Svako ko je imao sreće da ih sluša kako čitaju svoju poeziju u proteklih 45 godina verovatno neće zaboraviti to iskustvo. Na Edsonovim čitanjima publika se valjala od smeha ili je bila preneražena onim što je čula, dok je Not uvek imao neki ekscentrični trik da ljude zaprepasti i oduševi, kao kada je izašao na scenu u Gugenhajm muzeju sa papirnom kesom iz koje bi izvlačio jedan po jedan rukom ispisani papirić, približavao ga svetlu, pročitao nekoliko sjajnih stihova pa zastao da kaže ova pesma je golo govno – i onda celu proceduru ponavljao bezbroj puta pre nego što bi se udostojio da pročita jednu celu pesmu.
Kao sin Gasa Edsona, čuvenog karikaturiste koji je stvorio lik Arta Gumpa, Rasel Edson je rođen u Stamfordu u državi Konektikat, gde je proživeo čitav život odlazeći od kuće samo kao tinejdžer na predavanja u umetničkoj školi Arts Students League, i kasnijih godina da održi poneko pesničko veče ili predavanje na nekom koledžu ili univerzitetu. Pisao je, po sopstvenoj definiciji, prozne pesme, koje su drugi opisivali kao male priče, ali nijedna od tih etiketa ne govori mnogo. Ove „pesme“ ne samo što ne liče na bilo šta što ste ikada pročitali, nego se u njima događaju u najmanju ruku neobične stvari. „Pogledajmo seljaka koji od svog slamnatog šešira pravi dragu“, počinje jedna. U drugim pesmama čitamo kako bogataši unajmljuju muziku i teraju muzičare da se penju na drvo, sede na granama među lišćem i sviraju Happy Birthday njihovim kučićima, kako devojčica vežba klavir šetajući ga po šumi, čovek se zaljubljuje u sebe i ne može da misli ni na šta drugo osim sebe, pa mu neizmerno laska što se niko drugi za njega nije toliko zanimao, neki Darvinov majmunski predak skače s drveta na drvo, a majmunica ga opauči po sitnoj ali nadarenoj glavi, kričući na šta li misliš, maloumniče. Pa onda imamo ovo:
Brojanje ovaca
Naučnik ima epruvetu punu ovaca. Pita se da li da proba
da im zbije jedan pašnjak.
Ovce su kao zrna pirinča.
Pita se da li se nešto može smanjiti do nepostojanja.
Pita se da li su ovce svesne svoje majušnosti, imaju li
osećaj za meru. Možda misle da je epruveta staklena štala…
Pita se šta da radi s njima; sigurno daju manje mesa
i vune nego obične ovce. Da li im je spustio tržišnu vrednost?
Pita se da li bi mogle da posluže kao zamena za pirinač, nekakav vuneni
pirinač…
Pita se da li da ih prstima istrlja u crvenu kašu.
Pita se da li se množe, ili je neka uginula.
Stavlja ih pod mikroskop i zaspi dok ih broji.
Mnogim čitaocima bi tvrdnja da je ovo poezija bila ne samo besmislena, nego i vređanje svake pesme koju su ikada voleli. Edson je govorio kako želi da piše bez dužnosti ili obaveze prema bilo kojoj književnoj formi ili ideji, da piše poeziju oslobođenu definicije poezije i prozu bez nužnosti fikcije, neometenu čak ni svojim autorom i njegovim ličnim očekivanjima. Prozne pesme voli, govorio je, zbog njihove nespretnosti, njihovog nedostatka ambicije i njihovog smisla za smešno. Ako se ispostavi da je gotovi proizvod književno delo, to je sasvim uzgredna činjenica bez njegove namere. Drugim rečima, poeziju je zamišljao kao avion od livenog gvožđa koji povremeno poleti, uglavnom jer pilota nije briga da li će leteti ili neće. Pravo iznenađenje je kad shvatite da to što čitate nije delo nekog duduka, nego satiričara i ozbiljnog mislioca.
Antimaterija
S druge strane ogledala je izvrnuti svet,
gde su ludaci normalni; gde kosti izlaze iz zemlje
i povlače se do prve ljubavne sluzi.
A uveče sunce samo izlazi.
Ljubavnici plaču jer su jedan dan mlađi, i ubrzo
detinjstvo im otima užitak.
U takvom svetu ima mnogo tuge koja je, naravno,
radost…
***
Bil Not je rođen 1940. u Karson Sitiju, u državi Mičigen. Majka mu je umrla kad je imao šest a otac kad je imao jedanaest godina. Odrastao je u sirotištu, odakle je otišao sa petnaest godina kada je doživeo nervni slom pa su ga poslali u ludnicu. Kad je posle godinu dana pušten, otišao je da živi kod ujaka, napoličara na farmi u Mičigenu, a posle srednje škole je pozvan u vojsku. Upoznao sam ga u Čikagu 1965. preko prijatelja koji mi je pričao o sjajnom mladom pesniku zaposlenom u nekoj bolnici, gde u noćnoj smeni prazni nokšire. Jednom prilikom, u nedelju popodne, odveo me je da upoznam Bila u njegovoj iznajmljenoj sobi. Dugo smo kucali na vrata pre nego što je otvorio i uveo nas u sobu prepunu knjiga, praznih flaša pepsija i jednim posterom Monike Viti, italijanske filmske glumice, okačenim iznad kreveta. Sipao nam je pepsi i satima smo razgovarali o poeziji.
Ne pamtim kad smo Bil i ja jedan drugome počeli da pokazujemo pesme, ali ostali smo u kontaktu preko pisama kada sam se vratio u Njujork. Zatim sam jednog dana čuo glasine o nekom šapirografisanom pismu, koje je navodno napisao neki Bilov prijatelj. Tamo je pisalo da se Bil ubio jer je bio siroče i nevin, i jer više nije mogao da izdrži bez ljubavi. Nisam znao šta da mislim, pošto mi se pismo koje sam mu poslao te nedelje vratilo, a na koverti je stajala reč „preminuo“, ispisana nepogrešivim Bilovim rukopisom, pa sam pretpostavio da za neko vreme samo hoće da bude ostavljen na miru. Nedugo posle toga pojavila se njegova prva knjiga The Naomi Poems: Book One: Corpse and Beans, pod imenom Saint Geraud (1940–1966), a u predgovoru je stajalo da je u pitanju pseudonim jednog mladog pesnika koji je zapravo i te kako živ i piše punom parom. Naravno, kada mi je poštom stigao jedan primerak, bio je potpisan „Knott (1940-1966)“, a onaj deo u predgovoru gde stoji da je autor živ bio je – precrtan.
Po meni je to još uvek neverovatno dobra zbirka pesama. Not nije ličio ni na jednog drugog američkog pesnika svog vremena, jer je bio pod mnogo većim uticajem evropske i južnoameričke poezije nego naše, osim Džejmsa Rajta i V. S. Mervina. Pamtim da mi je pričao o Rembou, Traklu, Šaru, Valjehu, Desnosu i Lorki, i svi su oni ostavili traga u The Naomi Poems. Kao i u njegovim narednim knjigama, ovde ima ljubavnih pesama, ljutih političkih pesama, pesama o nesrećnoj deci, komičnih pesama i mnogo pesama o smrti, poput ove čuvene:
Zbogom
Ako si još uvek živ dok ovo čitaš,
zatvori oči. Ja sam
pod njihovim kapcima, gde tonem u mrak.
Usledile su druge knjige: Auto-Necrophilia, (1971), Love Poems to Myself (1974), Rome in Rome (1976), Selected and Collected Poems (1977), Becos (1983), Outremer (1989) i mnoge druge. Not je među našim pesnicima jedinstven po tome što je čitaocima strašno otežavao da ostanu u toku s njegovim radom i steknu jasnu predstavu o tome šta je stvarno postigao kao pesnik, budući da se po pravilu svađao sa svojim izdavačima čim bi mu objavili knjigu, pa tako mnogih tih knjiga više nema u prodaji. Da bi to nadoknadio, stalno je izdavao nove zbirke pesama u tvrdo uvezanim samostalnim izdanjima i delio ih ljudima koje je poznavao ili ih krišom ostavljao po knjižarama na policama s poezijom. Kad se pojavio internet, objavljivao je nove i stare pesme koje je prepravljao na svom blogu, stičući tako mnogo novih i gubeći isto toliko starih čitalaca. Pretpostavljam da će biti potrebne godine da se sve to sredi i izda knjiga koja predstavlja njegove najbolje radove u svoj njihovoj neverovatnoj raznovrsnosti, od ranih nadrealističkih eksperimenata do soneta i drugih pesama u tradicionalnoj formi. Kad sam čuo da je umro, bio sam slomljen i razmišljao sam o njemu do duboko u noć. U jednom trenutku sam ustao iz kreveta i počeo da pretražujem knjige, dok nisam našao ovu njegovu staru pesmu i čuo njegov glas kako je govori kada sam seo da je pročitam:
Majčin spisak imena
Spisak imena moje majke uzimam danas u ruke
Čitam gde je podvukla Vilijam i En
Ostali su moja braća i sestre koje znam
Da ću videti kad sasvim odrastem
Čekaju da im se pridružim i hoću
Odmah tu iza onog velikog brda
Pruža se zelena dolina gde se njihova vesela graja ori
Samo im jedan fali da braća i sestre budu na okupu
Jedne karike nema u njihovom kolu
Zamislite imena koja je zapisala ne baš slučajno
Kad je shvatila da joj se beba u stomaku smanjuje
Gurnula je taj spisak u porodičnu Bibiju
Onda sam se ja rodio, a ona ubrzo umrla
I odrastao sam s grehom pitanja koja nisam mogao da je pitam
Nisam znao da mi je ostavila odgovor
Pritisnut među svetim stranicama sa veselim smehom
Džona, Rudolfa, Frenka, Artura, Pola
Polin, Marte, En, Doris, Suzan, svih vas,
Nisam ni znao da ste živi
Dok danas nisam otvorio Bibliju prvi put u životu
I našao ovaj spisak imena koja su mogla biti moja
Vi, drugi ja sa svetle strane mog Meseca
I mama i tata su vam se pridružili u igri
I ja ću doći da zatvorim krug vašeg dana
Bio sam samotno dete i nisam znao da ste
Čekali na mene da otkrijem istinu i shvatim
I daću vam to obećanje koje čekate
Da ću nastaviti da čitam Bibliju
Dok se ne vratim u Telo
Sa vama
NYRBlog, 28.05.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 15.06.2014.
