Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Čega se plaše oni koji ne žele da postavljamo pitanja o bezbednosnoj politici?

Patrioti su samo oni koji stoje u stroju, zbijeno i bespogovorno. Ovo je vizuelna i izrečena poruka u spotu kojim se napada Beogradski centar za bezbednosnu politiku (BCBP) povodom mog gostovanja na televiziji N1 11. aprila, gde sam pozvala na odgovornost ministra odbrane zbog najave još jednog državnog udara i štrajka glađu. Spot je objavio sekretarijat organizacije Nacionalna avangarda 29. aprila pod nazivom „Demanti Beogradskom centru za bezbednosnu politiku“.

Pitanje je šta je isprovociralo ovu organizaciju da se bavi Beogradskim centrom za bezbednosnu politiku, 18 dana posle mog gostovanja na N1. I odakle im ideja da je moja kritika zastrašivanja od strane ministra odbrane i drugih rukovodilaca u sektoru bezbednosti upućena na njihovu adresu? Izgleda da su se ozbiljno identifikovali sa navedenim predstavnicima vlasti, jer su uložili sredstva i vreme u produkciju četvorominutnog videa – sa montiranim snimcima iz rada BCBP-a ali i drugih organizacija građanskog društva (Peščanik, Društvo sudija Srbije, Inicijativa mladih za ljudska prava, Građanske inicijative) i medija (Danas, N1, Vreme, NIN, Radio 021, Istinomer, Al Džazira) – u kojem nas napadaju.

Šta BCBP radi, a da nekom nije po volji?

Ukazujemo da je bezbednost javno dobro, a ne privatna svojina. Od svog osnivanja sada već daleke 1997, BCBP neprestano podseća da je informisani dijalog sa zainteresovanim građankama i građanima i njihovim udruženjima, kao i sindikatima zaposlenih u institucijama bezbednosti, ključ za definisanje vrednosti koje zaslužuju zaštitu policije, vojske i službi. U demokratskim društvima, uvek mora biti spremnosti i vremena za dijalog o temama bezbednosti u institucijama i medijima. Jedini izuzetak od ovog principa koji naš Ustav prepoznaje jeste kada je društvo u ratnom ili vanrednom stanju (članovi 200 i 201).

Strah br. 1: Od rastrašivanja

E, tu dolazimo do činjenice da u poslednjih nekoliko godina svako malo neko od političara na vlasti plaši građane Srbije i najavljuje rat sa susedima i velikim silama. Rezultat je kreiranje osećaja neizvesnosti od sutrašnjice i podsticanje straha od drugih i drugačijih u našem društvu i komšiluku. Političari nas obično plaše saopštenjima, ili na skupovima svojih stranaka i u drugim prilikama gde nema nikog spremnog da ih pita na osnovu čega su došli do liste pretnji i šta su preduzeli da smanje tenzije i doprinesu sigurnom okruženju i prilikama za saradnju unutar Srbije i sa susedima.

Kada se novinari ili aktivisti, pa i mi iz BCBP-a, usudimo da im osporimo monopol na definisanje pretnji i prioriteta zaštite, onda se umesto debate neistomišljenici etiketiraju kao unutrašnji neprijatelji ili subverzivni elementi. Kao što sam rekla na N1, onima koji makar hoće da se prave da su demokrati ne priliči govor o unutrašnjim neprijateljima, jer je u demokratijama dozvoljeno da kažete sve, osim u slučaju govora mržnje ili kada za postizanje svojih ciljeva upotrebljavate nasilje kao paravojna formacija ili kriminalci (član 55 Ustava). Nažalost, u Srbiji je sve više pretnji i fizičkog nasilja u odnosu prema neistomišljenicima, pogotovo u manjim sredinama, gde nema medija i drugih organizacija koji će o tome izvestiti i pozvati na solidarnost ili, kako je jednom naglasio Predrag Blagojević iz Južnih vesti: držati svetlo upaljenim.

Strah br. 2: Od dijaloga u institucijama o najvažnijim pitanjima bezbednosti

Nacionalna avangarda nas optužuje da smo monopolisti javne rasprave i nadzora javne politike, iako se od svog osnivanja zalažemo za pravo svih da učestvuju u raspravama o bezbednosnoj politici,1 u skladu sa Ustavom i zakonima Srbije. Verujemo da samo kada su građani konsultovani i kada zajednica upućenih civila debatuje o njihovim prioritetima sa profesionalcima iz bezbednosnih institucija i političarima, zajedno možemo postići bezbednost po meri građana i građanki. Stoga se zalažemo i da oni čije stavove ne delimo, poput Nacionalne avangarde, učestvuju u raspravama i sa nama i drugim organizacijama ukrste svoja viđenja najboljih opcija za politiku bezbednosti.

Na konferenciji koju su organizovali baš na godišnjicu Petog oktobra prošle godine, pripadnici Nacionalne avangarde nisu otvorili debatu o različitim viđenjima bezbednosti, za šta se u svom spotu zalažu, već su predstavnicima vlasti omogućili još jedan veliki monolog zastrašivanja građana. Naravno da predsednik, premijerka i ministar odbrane mogu da učestvuju na događajima udruženja građana. Oni, kao i ministri spoljnih i unutrašnjih poslova, učestvuju i na Beogradskom bezbednosnom forumu, čiji je BCBP suorganizator. Na Forumu im pružamo priliku da se obrate publici iz regiona i sveta, ali i da odgovore na pitanja stranih gostiju, studenata, profesora, novinara i građanskog društva iz Srbije.

Slaba je država u kojoj političari nisu voljni da razgovaraju o prioritetima bezbednosne politike u sklopu javne rasprave o Nacionalnoj strategiji bezbednosti, koju je u ime Vlade koju oni predstavljaju, organizovalo Ministarstvo odbrane. Tačnije, u raspravi koja je trajala 25 dana (uključujući Uskrs i prvomajske praznike), niko od političara ni na jednom zvaničnom skupu nije izložio i obrazložio viziju bezbednosti države i svoje viđenje pretnji po nju, a kamoli odgovorio na pitanja i predloge struke i udruženja građana o tome kako da se najdelotvornije kao društvo, a u okvirima demokratije, pozabavimo bezbednosnim izazovima. Na događaju u Domu vojske, jedan od predstavnika Ministarstva odbrane čak je rekao da oni nisu ovlašćeni da odgovaraju na pitanja, već da samo skupljaju komentare.

Strah br. 3: Od solidarnosti građanskog društva i zaposlenih u policiji i vojsci

Tu dolazimo do treće grupe komentara i pitanja koja posebno smeta onima koji stoje iza produkcije spota protiv BCBP-a i drugih organizacija. A to je njihov strah od sindikata i pojedinaca iz policije i vojske koji ukazuju na korupciju pod izgovorom bezbednosti i na troškove nedomaćinskog upravljanja ovim službama. Smeta im kada se BCBP zalaže za pravo policajaca i vojnika da traže dostojanstvene uslove za rad i da budu tretirani kao građani u uniformi. Naš Ustav i zakoni su jasni: zaposleni u policiji i vojsci imaju glas u upravljanju sektorom bezbednosti, pri čemu ne mogu da se kandiduju na izborima, niti da se u uniformi pojavljuju na političkim skupovima, osim kada izvršavaju profesionalne zadatke. Nihov posao jeste da bespogovorno izvršavaju naređenja, ali ne i ako su ona nezakonita ili ako imaju informacije o vezama ljudi iz sistema bezbednosti sa osumnjičenim kriminalcima. Članom 13 Zakona o vojsci i članom 41 Zakona o policiji propisano je šta je profesionalna dužnost vojnih lica i policijskih službenika u takvim situacijama.

Tu se Nacionalna avangarda i Beogradski centar za bezbednosnu politiku razlikuju. Mi u BCBP-u ne stojimo uz Generalštab koji je uz ministra odbrane dok preti državnim udarom, tj. nasilnim preuzimanjem vlasti iz struktura bezbednosti. Mi ga pitamo da li je razgovarao sa svojim kolegom ministrom unutrašnjih poslova ili sa direktorom policije koji su zaduženi za sprečavanje nasilnog i kriminalnog ponašanja i, ako nije, zašto nije. Zašto najavljuje da vojska preuzima posao policije u mirnodopskim uslovima i bez zahteva Narodne skupštine? Mi ne zbijamo redove bespogovorno kao Nacionalna avangarda uz ministra odbrane dok najavljuje štrajk glađu, a protivzakonito odbija da razgovara sa reprezentativnim sindikatom o kolektivnom ugovoru i minimalnim dostojanstvenim uslovima rada za vojnike i oficire. Ne podržavamo ga ni kada organizuje lutriju za dodelu nadoknade zaposlenima u Vojsci Srbije za rođenje deteta na koju svi imaju pravo, niti kada suprotno mišljenju Poverenika primorava zaposlene da potpišu saglasnost o predaji ličnih telefona radi uvida u njihovu privatnu komunikaciju.

Strah br. 4: Od otpora zarobljavanju države

Tu dolazimo i do onoga čime Beogradski centar za bezbednosnu politiku najviše plaši producente videa snimljenog protiv nas. Nas nekolicina zaposlenih u ovom nezavisnom istraživačkom centru nema tajni sastojak u suočavanju stavova sa daleko moćnijim rukovodiocima institucija bezbednosti koji odbijaju dijalog o bezbednosnoj politici. Glavno sredstvo koje imamo jeste naša sposobnost da postavimo pismena i stručna pitanja, tj. pitanja sa razumevanjem specifičnosti i ograničenja u kojima bezbednosne institucije funkcionišu svuda u svetu. Naš adut jeste i želja da svoje zaključke potkrepimo dokazima prikupljenim istraživanjem javno dostupnih izvora. Tu je i glavni problem.

U raznim publikacijama i tokom različitih događaja ukazali smo na trend zarobljavanja državnih institucija bezbednosti u privatne ili stranačke svrhe, što je zaključak do kojeg smo došli praćenjem izmena zakona. Na brzinu promenjeni zakoni o policiji, vojsci i BIA imaju zajednički trend namernog povećanja diskrecije odlučivanja političara o zapošljavanju i nabavkama u ovim službama i smanjenja javnosti njihovog rada i nadležnosti nadzornih mehanizama.

Ono što ih je, verujemo, najviše uplašilo, jesto to što su naš predlog da se otimanje institucija od građana nazove svojim imenom, prihvatile neke naše kolege u Srbiji i u regionu. Stoga smo zajedno pozvali EU da, umesto da čeka da dođe do eskalacije neke nove krize, započne nezavisnu analizu mehanizama kojima se ugrožavaju demokratija i vladavina prava ne samo kod nas, već u celom regionu. Prikupljanje i razmatranje dokaza za takav izveštaj po modelu onog koji je za EU u Makedoniji vodio Rajnhard Pribe, treba da budu iskorišćeni za pokretanje nacionalnog dijaloga između vlade i društva u svakoj zemlji zapadnog Balkana, tokom kojeg će se razgovarati o prioritetnim reformama potrebnim za rešavanje nagomilanih problema.

Strah br. 5: Od našeg patriotizma

Beogradski centar za bezbednosnu politiku, ispred koga ovo pišem, zalaže se za drugačiju verziju patriotizma. Pozajmićemo od Marka Tvena: „Patriotizam je podrška zemlji, a ne vladi koja njome upravlja“, bila ona crvena, žuta ili napredna. Umesto bespogovornosti u stroju, zalažemo se za slobodu da se bezbednost ne tretira kao tabu tema i da svi imaju pravo da postavljaju pitanja i predlažu rešenja, dok ne vređaju niti nasiljem ugrožavaju one koji drugačije misle.

Naša ljubav za Srbiju i, pre svega, za njene građane i građanke, jeste zalaganje za život u bezbednom i slobodnom društvu bez straha.

Autorka je direktorka Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.

Peščanik.net, 02.05.2019.

________________

  1. Podržali smo učenje mnogih generacija i uključivanje drugih organizacija u rasprave i istraživanje bezbednosne politike, kako kroz obuku i saradnju sa Fakultetom političkih nauka Univerziteta u Beogradu i naš program stažiranja, tako i na događajima koje organizujemo.