Džo Bajden, u to vreme američki senator iz Delavera, napisao je Hani Arent pismo 28. maja 1975:
Draga gospođice Arent,
Iz nedavnog teksta Toma Vikera saznao sam za vaše izlaganje na Bostonskom dvestogodišnjem forumu.
Kao član senatskog Komiteta za spoljne poslove, veoma sam zainteresovan za primerak vašeg predavanja.
Hvala vam.
S poštovanjem,
Džozef R. Bajden mlađi
Senator Sjedinjenih Država
Tekst koji senator Bajden pominje je „Laž i slika“ novinara Toma Vikera, objavljen u Njujork tajmsu 25. maja 1975. Govor Hane Arent o kojem je tu reč naslovljen je kao „Računi za naplatu“ (Home to Roost), koji je Arent održala 20. maja 1975. u bostonskoj dvorani Fenjul, a prenosio ga je i Nacionalni javni radio. Predavanje je potom objavljeno u časopisu New York Review of Books. Arent je iznenada umrla nekoliko meseci kasnije, u decembru 1975. godine, pa je to ostao jedan od njenih poslednjih objavljenih eseja. Tekst „Računi za naplatu“ posthumno je ponovo objavljen u izuzetnoj zbirci „Odgovornost i presuda“ koju je uredio Džerom Kon.
Ovaj složen esej zahvata u laži i teorijske konfuzije u totalitarizmu kojima se Hana Arent bavila čitavog života, sada duboko zabrinuta zbog korupcije i propasti američke republikanske tradicije slobodne vlasti. U tekstu koji je senator Bajden pročitao o njenom izlaganju, Tom Viker piše: „Nemoguće je kratkim izveštajem verno dočarati izuzetan opseg i bogatstvo govora gospođice Arent.“ Viker je posebno izdvojio njeno upozorenje na „američku tendenciju da se neželjena stvarnost zameni slikom ili frazom“, koja je, kako je tvrdila, „narasla do ’gigantskih razmera’ zato što je tehnikama odnosa s javnošću – preuzetim iz njihove uobičajene funkcije ’da olakšaju distribuciju robe’ – ’dozvoljeno da zauzmu naš politički život’.“
U svom govoru u Bostonu, Arent ističe da se, zahvaljujući usponu ove industrije, više bavimo slikama nego stvarnošću. Ratujemo u Vijetnamu ne zato što će nam to doneti realnu korist, već zato što će unaprediti naš imidž globalne supersile. Moramo da stimulišemo privredu i podstičemo privredni rast ne zato što će to učiniti ekonomiju boljom i proizvesti potrebna dobra, već zato što ljudima trebaju radna mesta. Više nam je stalo do imidža supersile i imidža ekonomske sile nego do „jasne, ogoljene brutalnosti činjenica, stvari kakve jesu“ – naime, da američka moć i američko bogatstvo erodiraju, potpomognuti sumanutim politikama koje se pravdaju nerealnim teorijama. Predstave su suprotstavljene stvarnosti kao što teorije prikrivaju stvarnost. Arent se protivi potrazi za „dubljim uzrocima“ u kojoj ignorišemo očigledne činjenice.
Veliki deo analize u tekstu „Računi za naplatu“ zasnovan je na njenom prethodnom eseju „Laganje u politici“ posvećenom obmani oko rata u Vijetnamu. Kada je 1971. pročitala Pentagonske papire, Arent je videla da je „osnovno pitanje koje se tu pokreće – obmana“. Američki rat u Vijetnamu omogućile su svakovrsne laži, uključujući netačne brojeve mrtvih, prekrajane izveštaje o šteti i izmišljotine o napredovanju trupa. Vijetnam joj je pokazao da su Sjedinjene Države u stanju da čitavu deceniju vode rat sredstvima kao što su programi pacifikacije i izmeštanja stanovništva, defolijacija, napalm i protivpešadijsko oružje, tvrdeći da tako sprečavaju komunističku agresiju i omogućavaju bezbednost Vijetnama i sveta za demokratiju.
Za Hanu Arent to je bila lekcija o lakoći prizivanja geopolitičke teorije kojom političari i tehnokrate pravdaju vojnu intervenciju. Suviše se lako, pokazaće Arent, može preći sa hipoteze poput teorije domina na činjenicu da moramo voditi rat da bismo spasili Vijetnam.
Kada piše o onim „intelektualcima“ koji su opravdavali rat, Arent konstatuje: „Nisu im bile potrebne činjenice ni informacije; imali su ’teoriju’, a svaki podatak koji se ne uklapa bio je porican ili ignorisan… Defaktualizacija i rešavanje problema su bili dobrodošli jer je zanemarivanje stvarnosti bilo inherentno samim politikama i ciljevima.“
U tekstu „Računi za naplatu“, Arent kaže da su naša kolektivna averzija prema činjenicama i prihvatanje teorija i predstava, računi koji dolaze na naplatu. Teorijama je cilj da otkriju poreklo i „dublje uzroke“ onoga što se dešava. „Postoji mnoštvo teorija o ’dubljem’ uzroku izbijanja Prvog ili Drugog svetskog rata, koje se ne zasnivaju na melanholičnoj mudrosti retrospektive, već na spekulacijama, preraslim u ubeđenja, o prirodi i sudbini kapitalizma ili socijalizma, industrijskog ili postindustrijskog doba, uloge nauke i tehnologije i tako dalje.“ Takve teorije, nastavlja Arent, „moraju biti uverljive, to jest, moraju sadržati iskaze koje većina razumnih ljudi u određenom trenutku može da prihvati; ne mogu zahtevati prihvatanje neverovatnog.“
Problem sa teorijama je u tome što one pružaju uverljivo, smisleno objašnjenje onoga što se dešava. Pa ipak, istorija uvek iznova potvrđuje da svet ne sledi nikakva jasna i uverljiva objašnjenja. Istorija se sastoji od neverovatnih i vanrednih događaja. Ono što se dogodilo u Vijetnamu, piše Arent, bilo je neverovatno, baš kao i ono što se dogodilo u nacističkoj Nemačkoj i sovjetskoj Rusiji. Potreba i želja za „dubljim uzrocima“ i teorijama koje objašnjavaju „šta jeste“ predstavljaju bekstvo od „šoka stvarnosti“. To je odbijanje da se jednostavno kaže šta jeste, što u svojoj neobjašnjivosti „nikada nije bilo dobrodošlo i često se uopšte ne toleriše“.
Ali krize našeg doba, kaže Arent, upravo nisu uverljive; one su „neverovatne“. Ovde se Arent vraća svojoj temi iz knjige Izvori totalitarizma: nastojanje da objasnimo neobične događaje istorijskim analogijama ili uverljivim tumačenjima, izoluje nas od „šoka stvarnosti“. Postoje trenuci, piše ona, kada moramo da se odupremo porivu da objasnimo krize našeg doba i umesto toga suočimo se sa „jasnom, ogoljenom brutalnošću činjenica, stvari kakve jesu“.
Esej koji je Džo Bajden tražio da pročita, govori, dakle, o krizi intelektualaca i analitičara koji nastoje da objasne svet u skladu sa dubljim uzrocima i teorijama, i na taj način izmaknu stvarnosti. Ovaj fenomen samoobmanjivanja kroz stvaranje imidža, zabrinuta je Arent, kvari američku tradiciju direktnog suočavanja sa stvarnošću bez teoretisanja i ideologizovanja.
Ne zna se da li je Arent stigla da pošalje svoj esej senatoru Bajdenu i da li ga je on ikada pročitao. Ali „Računi za naplatu“, kao jedno od poslednjih javnih predavanja i publikacija Hane Arent, nešto poput njenog testamenta, predstavlja upozorenje da je veličanstveni eksperiment slobode, američka republika, u opasnosti. Američkoj republici pretilo je odbijanje da se sagledaju same činjenice, pa „među mnogim događajima bez presedana u ovom veku, treba s pažnjom razmotriti naglo opadanje moći Sjedinjenih Država“. Upravo se ta činjenica, kaže Arent, prikriva čežnjom za uprošćenim teorijama i dubokom kauzalnom analizom koja zapravo zamagljuje fundamentalnu činjenicu američkog opadanja.
Laganje kao način života
Odbijanje da se vidi i „kaže šta jeste“ postaje modus laganja kao način života. Laž nije ništa novo u politici. Političari oduvek lažu. A laži su se „uvek smatrale opravdanim u hitnim slučajevima“. Ali Arent smatra alarmantnim kancerogen rast mašinerije za odnose s javnošću sa Medison avenije tako da obuhvati sve oblasti političkog i ekonomskog života, da laž i izbegavanje stvarnosti postanu stvar principa, da život sa teorijama i slikama prekriva „ono što jeste“ i da laganje postane način života.
„Laganje kao način života“, primećuje Arent, bilo je „prilično uspešno u zemljama pod totalitarnom vlašću“. U totalitarnim režimima, laganje je bilo vođeno ideologijama i nametnuto terorom. Samo je totalitarni režim u stanju da drske i očigledne laži učini uverljivim. To se radi tako što se, najpre, biraju proste ideološke fikcije – na primer, da jevrejska zavera kontroliše svetsku politiku – i organizuje logički koherentan narativ oko te fikcije. Ove „činjenice“ nisu objektivne, ali se u njih veruje u sklopu ideološke fantazije, one postaju „stvarni i nedodirljivi element u životu, poput pravila aritmetike“. A pošto „činjenica“ jevrejske zavere nije činjenica već oslonac logički koherentnog sveta, zaštićena je od argumenata zasnovanih na stvarnosti.
U totalitarnim državama, laganje je bilo vođeno ideologijom i tako je imalo logičku doslednost koja u potpunosti odvaja laž od stvarnosti, koja je uvek komplikovana i nikada logična. Totalitarizam obećava usamljenim masama ono što žele: logički koherentnu fantaziju koja zamenjuje neurednu i neprijatnu stvarnost. Ali totalitarne države su svoje laži mogle da učvrste samo terorom – normalizacijom „pukog kriminala“ kojim bi laži bile potvrđene masovnim ubistvima. Jer jedan siguran način da se „dokaže“ činjenica jevrejske svetske zavere jeste da se Jevreji istrebe, da se od njih stvori neprijatelj koji tvrdite da jesu. Primenom kriminala u političkom procesu u gigantskim razmerama, nacistička Nemačka je obezbedila veru u fiktivnu ideološku stvarnost.
Arent nije smatrala da Sjedinjenim Državama preti totalitarizam kakav je postojao u nacističkoj Nemačkoj ili boljševičkoj Rusiji. Znala je da javno mnjenje u Sjedinjenim Državama, svesno opasnosti totalitarizma, nije bilo spremno da dozvoli masovna ubistva, logore i teror. Pa ipak, dok piše u danima nakon bezočnog laganja o Vijetnamu, provale i zataškavanja Votergejta, nekontrolisane inflacije i poricanja ekonomske krize u zemlji, Arent veruje da je javno mnjenje izgleda spremno da dozvoli „sve političke prestupe osim ubistva“. Drugim rečima, ako „laganje kao način života“ možda ne podržava vrste dokaza o kriminalnosti totalitarnih država, moglo bi da posluži za zamagljivanje i pravdanje nižeg nivoa kriminala u opadajućoj američkoj republici.
Arent piše da se američkim političarima rutinski prašta laganje, pa čak i očigledan kriminal. Njen centralni primer je Ričard Nikson u Votergejtu. Dok su Niksonovi zločini „bili daleko od one vrste kriminala s kojom smo nekada poredili moć“, činjenice jasno govore da je u Niksonovoj administraciji bilo mnogih koje je toliko privlačila „aura moći, njene glamurozne zamke“, da su sebe smatrali iznad zakona. Nikson i oni oko njega pretpostavljali su da mogu proći nekažnjeno za svoje zločine jer su verovali da su „svi ljudi zapravo kao oni“. Mislili su da su svi ljudi, na kraju krajeva, potkupljivi. Tako su pretpostavljali da se sudije, štampa i političari mogu kupiti ili zastrašiti. Pokušavali su da negiraju stvarnost svojih zločina šireći predstavu o ljudskoj pokvarenosti – svi bi ljudi učinili isto.
Nasuprot logičkoj ideološkoj koherentnosti uz pomoć terora koji podržava veliku laž u totalitarnim državama, Arent vidi da je laganje u američkoj republici tokom 1970-ih bilo zasnovano na skrivenoj i ubedljivoj moći slika. Nikson je nastojao da vladavinu terorom zameni vladavinom „ubeđivanjem koje se sprovodi kroz pritisak i manipulaciju javnim mnjenjem“. Na Niksonovo zaprepašćenje, javnost nije bila podložna takvom pritisku i manipulaciji izvršne vlasti. Srećom, piše Arent, Nikson je pogrešio. Štampa i institucije američke republike su uzvratile. „Niksonova najveća greška – pored toga što nije spalio trake na vreme – jeste pogrešna procena nepotkupljivosti sudova i štampe.“
Pa ipak, analiza razloga zbog kojih su državni službenici i nameštenici radili za Niksona, sablasno je poznata. Arent piše: „U retrospektivi, izgleda da nije bilo velikih zavera, već ’samo’ čvrsta rešenost da se izvrda svaki zakon, po ustavu ili ne, koji bi se isprečio na putu pohlepe i osvetoljubivosti, a ne težnja za potpunom moći ili nekakvim koherentnim političkim programom.“ Niksonov režim nije bio ideološki, već opsednut vlašću. „Drugim rečima, kao da je gomila prevaranta, prilično netalentovanih mafijaša, uspela da prigrabi upravljanje ’najmoćnijom silom na planeti‘.“
Dok je javnost u slučaju Votergejta odbacila Niksonove pokušaje da vladu pretvori u bandu prevaranta i prilično netalentovanih mafijaša, i dalje stoji činjenica da su oni koji su bili osuđeni za učešće u zataškavanju, bili „zasuti vrlo privlačnim ponudama izdavača, štampe i kampusa da ispričaju svoju priču“. Ova potražnja za pričama kriminalaca bila je, kaže Arent, deo kontinuirane „potražnje za još laži i izmišljotina“. To je bio i jeste znak da je javnost zavisna od laži i da žudi za utešnim pričama.
Konačno, Arent je videla kako samoopravdavajuća racionalizacija prevaranta može biti ubedljiva za mase. To što Niksonu ipak nije pošlo za rukom da ubedi javno mnjenje da mu oprosti njegove sitne prestupe – ne znači da neki budući predsednik neće uspeti upravo u takvom poduhvatu.
I intelektualci i mase navikli su na uprošćene i rasterećujuće fikcije, upozoravala je Arent. Niko ne želi da vidi korupciju i trulež u srži Republike. A kada trulež postane tako vidljiva da se više ne može poreći, lakše ju je opravdati i objasniti, nego se pobuniti protiv nje kao grozote kakva jeste. Na to Arent misli kada kaže da je naša averzija prema stvarnosti došla na naplatu:
„Kada dođe vreme da se računi plate, pokušajmo bar da to prihvatimo, nemojmo bežati u utopije – slike, teorije ili slične ludorije. Veličina ove Republike bila je u tome što je pošteno priznavala i najbolje i najgore u čoveku, sve u ime Slobode.“
Roger Berkowitz, Hannah Arendt Center, 16.08.2020.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 21.08.2024.
Srodni link: The New York Review of Books – Obama i Eliot
