Iz knjige „Druga Srbija – 10 godina posle: 1992-2002“, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji 2002. Izgovoreno u 5. krugu 1. ciklusa razgovora (koji se odvijao pod naslovom Druga Srbija) u organizaciji Beogradskog kruga u SKC-u u Beogradu 16.5.1992.
Beograd, 16. V 1992.
Dragi Jovane,
Pognute glave od stida i zbog nemoći slušao sam Vas juče, u Pionirskom parku, kako Beograđanima odgovarate na pitanje ko ruši Sarajevo, predočavajući nam slike o stradanju sarajevskih mirovnjaka, među kojima je bio i Vaš otac, pod kuršumima snajperista iz pratnje vođstva Srpske demokratske stranke, i o bombardovanju grada od strane srpske i jugoslovenske vojske. Nije Vam promakla činjenica da ubijaju i oni drugi, rekoste, mahom došljački šljam. A kada ste nas priupitali da li znamo da se Mostar i Sarajevo bombarduju u naše, srpsko ime, i da gradorušitelji gledaju na Beograd kao na svoju prestonicu, ostao sam prikovanog pogleda u zemlju. Pogledao sam oko sebe tek kada sam čuo vašu molbu da učinimo nešto ne bi li se užas zaustavio.
Pogledao sam i video mahom poznata lica sa mirovnih skupova iz proteklih godinu dana. A čuli ste i sami da i među nama, juče okupljenima, ima pristalica rata za „srpsku stvar“ i onih koji svu odgovornost za zla koja su nas snašla svaljuju na one druge, pa i na nas koji vinovnike rata vidimo i među srpskim ubicama i pljačkašima. No, čak i da smo svi odlučni protivnici rata, nikada nas nije bilo više od koje hiljade na antiratnim protestima. I ne može nas utešiti to što se ni toliko građana nije našlo na ulicama Ljubljane ili Zagreba, jer je i odande pokretan rat, a i danas hrvatske trupe ubijaju i ruše, i po Bosni i Hercegovini. Beograd je uvek bio nešto osobito, zato ga volimo, iako mu preti srozavanje na predgrađe Malog Mokrog Luga, Knina ili Pala!
Verujte mi, Jovane, da ne mogu biti spokojne savesti zato što sam bio na svim mirovnim skupovima u Beogradu i što sam javno govorio, kad god sam mogao, o odgovornosti srpskog režima za ratni požar koji hara našom zemljom, ostavljajući nas, Beograđane, ipak izvan najvećih ratnih strahota.
Kada telefonske veze omogućuju, razgovaram sa prijateljima iz Mostara i Sarajeva, slušam njihove patnje i vapaje za razumevanje i pomoć. I opet me obuzima očajanje što ništa ne mogu učiniti protiv stihije smrti, postiđen što je ona već zahvatila njih, a mene još mimoilazi. U dugim noćnim razgovorima prisećamo se kako smo godinama nastojali, i u Mostaru i u Sarajevu, da se udružimo protiv nacionalizma i šovinizma i zla koje nam donose. Organizovali smo dijaloge o Kosovu i osnovali okrugli sto radi sprečavanja totalnog rata, ali smo ostajali kratkih rukava, ne samo bez rezultata nego i bez odgovarajuće podrške građana, koji su sve više sledili nacionalne vođe, pa i bez potpore političkih stranaka koje su samo prividno propovedale ideju o toleranciji, dijalogu, kompromisu, miru i demokratiji, a zapravo davale legitimaciju ratnim politikama svojih nacionalnih režima. Čast izuzecima, ali izuzeci ne čine proleće. Shvatili smo šta nas je snašlo. Dok smo mi vodili dijaloge, organizovali tribine i mirovne koncerte, oni su se organizovali i naoružavali za prečišćavanje starih računa, za osvete i za ostvarenje kolektivnih snova o nacionalnim državama, ne pitajući se za cenu po koju će to ostvariti. U tome ih nismo mogli zaustaviti mi, marginalci, jer, kako vidimo, to nisu postigli ni Evropa ni čitav svet. Svugde gde je ljudski život na ceni, očevidno, nema spremnosti da se gine u balkanskim gudurama, osim kod onih koji su za novac spremni na sve, pa i da budu plaćene ubice.
Ponekad, dragi Jovane, u sve mučnijim razgovorima među mojim prijateljima o tome šta smo sve propustili da učinimo iskrsne i pomisao na oružanu borbu protiv ratovođa, ali se ubrzo pokaže da bi to bio samo produžetak rata, a da nismo uvereni da smo sva neratna sredstva iskoristili.
U tome i jeste, po mom uverenju, glavni uzrok naših nevolja, što nismo kadri da se ponašamo kao suvereni građani i političkim sredstvima zakoračimo ka miru i demokratiji. Još uvek je snažan straha od političkog angažovanja koje izlazi iz okvira lojalnosti režimu ili kolektivističkih ideologija. Još uvek je mnogo onih koji veruju da će ih sadašnje zlo rata nekako mimoići, kao što su se izmicali i ranije, dok su stradali protivnici diktature ili nedužni ljudi. Još uvek dok jedni stradaju drugi ćute, mada manje nego ranije. Pomahnitali kolektivizam prati umišljeni individualizam, najčešće upregnut u nacionalnu stvar, kako to pokazuju brojni primeri „vanstranačkih“ ili „nadstranačkih“ ličnosti. A sektaši, opsednuti svojom čistotom i nadmenim egoizmom i danas se nadmeću u razlozima s kim sve neće zajedno, čak i kada nam svima gori pred pragom, ako ne već i u samoj kući. Sve što nas je zadesilo liči na kabare iz vremena nadolazećeg fašizma i moglo bi izgledati zabavno da već nismo usred jednog od najprljavijih ratova u istoriji.
Uprkos svemu, ima nas i takvih koji se tešimo da postoji i „druga Srbija“, koja hoće mir i uljudan život. A ja bih rekao da je to tek neka zamišljena „treća Srbija“, ona građanska, okrenuta ka budućnosti i otrgnuta ne samo od boljševičke nego i od četničke, ljotićevske i nedićevske Srbije.
Hoću da verujem, dragi Jovane, da u Beogradu i čitavoj Srbiji ima više građana koji uskraćuju podršku ratu, koji saosećaju sa svim stradalnicima i žele da im pomognu, koji svoj istinski ljudski život vide tek u pomenutoj, budućoj „trećoj“ Srbiji. Koliko nas je, videćemo ubrzo po tome hoćemo li pristati na glasanje za novu vlast i neizmenjenu ratnu politiku ili ćemo se izboriti za istinske izbore za novu politiku i novu vlast.
Dok sam Vas juče slušao, pored stida osetio sam i malo ohrabrenje, jer ne pamtim da sam skoro slušao jednog mladog čoveka, maturanta, da na javnom mestu govori tako razborito i pošteno, i bez straha od politike. Ako među Vašim vršnjacima ima više takvih koji nisu obuzeti apatijom i apolitičnošću, može se pokazati da moje verovanje nije puka uteha i samoobmana. Vaš jučerašnji javni nastup doživeo sam, čak, i kao nagoveštaj obrta dešavanja, pogotovo kada ste uzeli u zaštitu i svoga oca, jer trenutno mahom roditelji bezuspešno cvile pred generalima nad sudbinom svoje dece.
Nadam se da ćemo se, ako preživimo, sresti i posle rata, koji će tim pre biti okončan ako u zajedničkoj borbi za mir budemo manje usamljeni i nemoćni, i ako svako od nas položi ispit građanske zrelosti.
Iskreno Vaš,
Nebojša Popov
Preuzmite PDF knjige sa tekstovima svih izlaganja
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2002.
Peščanik.net, 20.02.2023.
DRUGA SRBIJA