1.
Biću u Ulici majke Tereze nakon proglašenja nezavisnosti Kosova. Prizivaću sećanja. Prvo sećanje smo ti, Flaka, i ja kako stojimo u istoj toj ulici, koja se u to vreme zvala Maršala Tita. Proslavljamo nove godine šezdesetih. Deca smo, a jugoslovenski vojnici ispaljuju vatromet sa zgrade “Ramiz Sadiku”.
Drugo sećanje. Vraćam se sa drugovima iz osnovne škole, i na ulici, preko puta nekadašnjeg hotela “Božur” vidim crveno-beli autobus “Kosovotransa”. U njemu su ljudi koji predvode demonstracije. Godina je 1968, ljudi uzvikuju “Kosovo repubika” i policija počinje da interveniše. Jedan iskusni novinar vodi nas sporednim ulicama i tako nas spasava od masovnog prebijanja.
Treće sećanje. Stojimo u tišini pola sata, protestujemo protiv teške situacije na Kosovu kojim vlada Milošević, stojimo u tišini pola sata držeći sveće u znak sećanja na albanske žrtve nasilja njegovog režima. Sećam se šetnje sa tobom i toplog, pečenog kestenja koje greje naše dečje ruke. Sećanje prekida miris suzavca i pendreci.
2.
Zemlja je bila smrznuta kada smo te sahranili. Dotakao sam tlo, bilo je zaleđeno dok su spuštali tvoj kovčeg… Zgrabio sam kovčeg da sa njega skinem komad leda. Led je pao uz tup udarac.
Čekao sam te da dođeš za Novu godinu. Čekao sam te da nastavimo razgovor započet tokom leta. Ti, kao svaki otac, sretan zbog trenutka kada sa svojim sinom možeš da razgovaraš kao sa sebi ravnim, i ja, sin, sretan zbog iste stvari.
Video sam te u mrtvačnici, pola glave ti je još bilo u krvi. Smrskane betonskim stubom. Osetio sam slabost. Ti koji si za mene bio oličenje pravde, dobrote, razboritosti i ljubavi prema životu odlaziš kao žrtva nasilja. Odrastao sam u uverenju – ili iluziji – da nasilje privlači nasilje, da ljudi poput tebe ne mogu biti meta nasilja. Mrtvačnica u Gvadalahari, u Španiji, uverila me je da za nas važe neki drugi zakoni.
Ti si to slutio. Lice bi ti se smračilo kad god bi čuo za bilo kakvo nasilje na Kosovu; znao si da će Srbija žestoko odgovoriti. I znam da je Španija bila neka vrsta bekstva. U razgovorima bismo analizirali čitava poglavlja savremene španske istorije; diktaturu; tranziciju ka višepartijskom sistemu, kako se Španija pridružila Evropi. U tvojim očima sam video našu budućnost u Evropi i Kosovo ravnopravno sa ostalim republikama.
Kada smo te sahranili, obećao sam sebi da će se stvari promeniti, mada nisam znao kako.
Kada sam ponovo došao na tvoj grob, mogao sam da ti kažem – u svakoj od proteklih 20 godina bilo je dramatičnih događaja za ovu zemlju i za mene.
3.
Tvoja unuka Rea imala je dva meseca kada si je držao u rukama tog jedinog leta 1988.
Novembra prošle godine prvi put je izašla na glasanje. Pratio sam je do njenog glasačkog mesta – u njenoj bivšoj osnovnoj školi “Ismail Kemali”.
Kada je krenula u školu, na Kosovu je bivalo sve gore I gore. Školska zgrada je bila podeljena na dva dela, srpski učenici su bili u jednom, albanski u drugom. Srbi su zimi imali grejanje, a šestogodišnja Rea bi mi pričala kako deca u njenom delu škole u sred časa rade gimnastiku da bi se zgrejala.
Kada joj je bilo 16 meseci, zatekli smo se u gradu kada je policija počela da rasteruje demonstrante suzavcem I pendrecima. Uvio sam je u kaput dok se nismo dokopali nekakvog skrovišta. Nju sam spasao od suzavca, a meni su se suze slivale niz lice.
Suze su stale da se više nikada ne pojave – sve do trenutka izbora, prošlog novembra. Tog trenutka, kada sam sa kćerkom kročio u njenu osnovnu školu, oči su mi bile pune suza.
Rea je sada bila u godinama kada je mogla da odlučuje o slobodnom Kosovu, na istom mestu na kojem je kao dete diskriminisana, ali je, poput svih nas, to izdržala.
4.
Neću moći da potpišem Deklaraciju o nezavisnosti koja će danas biti pročitana u Skupštini Kosova. Da budem iskren, čak i ne znam ko je napisao tu deklaraciju, ali znam da to nisu bili Kosovari. Nije bitno. Ono što je bitno jeste da se ta deklaracija sprovede i da je prizna većina zemalja u svetu.
Deklaraciju neće potpisati gotovo nijedan od mojih prijatelja sa kojima sam 1990. zacrtao tu novu viziju. Tada smo u kući pokojnog Fehmija Aganija, i pod rukovodstvom pokojnog Ibrahima Rugove, prekoračili prag koji tvoja generacija nije mogla čak ni da zamisli. Ti i tvoja generacija ste imali viziju – izgradnju kosovske državnosti u okviru Jugoslavije, uz sve rizike i prepreke. Imao sam sreću I obavezu da gradim jednu novu viziju tokom raspada Jugoslavije. Na Kosovu – gde nikada kao tada nije bilo toliko srpske vojske i policije – učestvovao sam u izgradnji vizije nezavisnog Kosova.
Svih tih godina činio sam sve što je bilo u mojoj moći da se ta vizija ostvari. Znaš i sam da mi porodično vaspitanje ne dopušta da govorim preterano o sebi i onome što sam radio tih godina. Ali mogu da kažem da možeš biti ponosan na mene: predstavljao sam ovu zemlju dostojanstveno i s ljubavlju, i ulazio u dvoboje kao da su sudbinske bitke. Na Kosovu sam se trudio da izgradim institucije slobode govora. Nastavio sam tamo gde si ti stao; ti si bio graditelj prvih novina na albanskom jeziku, ja sam bio graditelj prvih slobodnih albanskih novina.
Kada sam prvi put stao za govornicu u Skupštini Kosova, setio sam se da si ti, sa te iste govornice, proglasio Prištinski univerzitet otvorenim i poručio da albanski jezik više neće biti jezik drvoseča, već nauke i umetnosti. Pokušao sam da se nadovežem na tu misao rekavši da će naša zemlja morati da se podigne na temeljima stvarnog vlastitog identiteta, evropskog identiteta, i da je nezavisnost nužan instrument izgradnje evropskog identiteta Kosova.
Mog potpisa neće biti na Deklaraciji o nezavisnosti. Svoj sam potpis stavio ranije, u Rambujeu. Bio je to potpis čoveka koji je – u vreme kada se kosovska delegacija kolebala – hteo da veže Kosovo za Zapad, da bi preživelo I dospelo tamo gde je danas.
5.
Danas ću biti na ulicama.
Naša zemlja je siromašna. Nije to zemlja u kojoj vlada zakon, već, u ogromnoj meri, arbitrarna sila. U svetu nas ne prati dobra reputacija; povezuju nas sa korupcijom I kriminalom. Još uvek se suočavamo sa problemima – kao što su snabdevanje energijom i vodom – za koje smo verovali da smo ih rešili pre pola stoleća.
Nastojao sam da očuvam duh izgradnje društva demokratije i solidarnosti. I jedno i drugo su ovog dana u opasnosti.
Ali, po prvi put u našoj istoriji, i nakon gotovo stogodišnjih napora, mi stavljamo tačku na okvir koji nam dopušta da gradimo svoje društvo iznutra, bez straha od brutalne sile našeg suseda.
Danas moja generacija ispravlja istorijsku grešku zbog koje je naša zemlja tavorila u praznom prostoru između Otomanskog carstva i samoopredeljenja.
Tvoje Kosovo, isto ono Kosovo koje si pokušao da učiniš ravnopravnim u okviru Jugoslavije, postaje moje nezavisno Kosovo.
Danas ćemo biti na ulicama: tvoj nasmejani duh, Redžaje Suroi, i ja, i zajedno ćemo se radovati ovom istorijskom danu.
Helsinška povelja, jan-feb. 2008.
Peščanik.net, 02.04.2008.