Poštovani predsedniče, sa nevericom sam u dokono subotnje popodne saslušala Vaše ocene u intervjuu nemačkom listu Die Welt.
Pohrlila sam da proverim da nisu u pitanju omaške onih koji su 17. oktobra prevodili Vaš intervju – onih iz tzv. državne agencije TANJUG i tzv. nedržavne agencije BETA. Međutim, njihove interpretacije Vašeg intervjua se poklapaju. Onda sam pomislila da vam je Velt smestio. Setila sam se da su se maja 1968. studenti Beogradskog univerziteta pridružili zapadnonemačkim kolegama, organizujući ulični protest zbog monopola kompanije Aksela Špringera nad “neodgovornim kreiranjem javnog mnenja”. Ova kompanija je i sada izdavač Velta kome je tiraž sa milion spao na 209.000 primeraka.
Latila sam se da napišem protestno pismo uredništvu, jer ne dozvoljavam da falsifikuje reči predsednika moje države, ali Velt ne izlazi nedeljom. Međutim, pošto se list čita u 130 zemalja sveta, a Vi ste uticajniji od mene, predlažem da Vi zatražite ispravku, a ja Vam nudim ono što sam našla, da olakšam Vašim medijskim savetnicima.
U intervjuu Veltu ste ocenili da su “Srbi narod koji je dao najveći doprinos suočavanju s prošlošću na Balkanu”. Svakog 11. u mesecu, evo već deseti mesec, grupa sa crnim transparentima u parku pred Vašim kabinetom uzaludno čita isto pismo kojim traži da proglasite, kao što je bolji deo Evrope uradio, 11. jul Danom sećanja na genocid u Srebrenici.
Rekoste da ste “nažalost jedini predsednik koji se izvinio za zločine svoje zemlje”, te da vam je “veoma žao što su drugi predsednici propustili priliku da se izvine za zločine počinjene nad mojim narodom”.
U Cavtatu, 25. juna 2000. crnogorski predsednik Milo Đukanović je rekao: “Želim da u svoje i u ime građana Crne Gore, osobito onih koji dijele moja moralna i politička uvjerenja, izrazim žaljenje svim građanima Republike Hrvatske, posebno Konavala i Dubrovnika, za sav bol, patnju i materijalne gubitke koje su im u tim tragičnim događajima nanijeli pripadnici Crne Gore u JNA.”
U Beogradu 10. septembra 2003. Svetozar Marović, predsednik SCG ispričao se: “Želim da se izvinim za sva zla koja je bilo koji građanin Crne Gore i Srbije učinio, ili pričinio, ili uradio bilo kome u Hrvatskoj”. Stjepan Mesić, predsednik Hrvatske je uzvratio: “Koristim priliku da prihvatim ovu simboličku ispriku, a ja sa svoje strane mogu reći da se ispričavam svima onima kojima su građani Hrvatske, u bilo koje vrijeme i bilo kada nanjeli bol ili štetu, zloupotrebljavajući ili radeći protivno zakonu, ili zloupotrebljavajući svoju poziciju. Govorim, u bilo koje vrijeme, bilo kada.”
Vi ste se, gospodine Tadiću prvi puta izvinili četiri godine posle Đukanovića, godinu dana nakon Marovića i Mesića. Bilo je to u Sarajevu 2004. godine i zatim juna 2007. u emisiji Nedjeljom u dva Hrvatske televizije.
I na kraju, ali ne i najmanje važno. Rekoste da je u Jugoslaviji “bio građanski rat u kojem su svi učestvovali.”
Prema haškoj optužnici Slobodana Miloševića, koji je u svim ratovima personificirao Srbiju ili Jugoslaviju, sukob u Hrvatskoj je kvalifikovan kao napad “srpskih snaga, koje su činile jedinice JNA, lokalne, srpske i crnogorske jedinice TO, jedinice MUP-a Srbije i paramilitarne jedinice, kako bi se silom proterala većina hrvatskog i drugog ‘nesrpskog’ stanovništva sa približno trećine teritorije Republike Hrvatske, koja je trebalo da postane deo nove države kojom bi dominirali Srbi. Nakon zaposedanja, srpske snage, u saradnji sa vlastima lokalnih Srba organizovale su progone kako bi proterale Hrvate i drugo ‘nesrpsko’ stanovništo sa ovih teritorija. Rezultat je da je gotovo čitavo hrvatsko i drugo ‘nesrpsko’ civilno stanovništvo u ‘srpskim autonomnim oblastima’ prisilno iseljeno, deportovano ili ubijeno.”
Prema optužnici za Bosnu, Milošević je kao predsednik Srbije efikasno kontrolisao ili suštinski uticao na učesnike “zajedničkog zločinačkog poduhvata i sam, ili sa drugima kontrolisao ili suštinski uticao na akcije Predsedništva SFRJ a kasnije SRJ, srpskog MUP-a, JNA, štabova TO kojima su upravljali Srbi na određenim teritorijama i srpske dobrovoljce, JNA i VJ koje su učestvovale u planiranju, pripremi, omogućavanju i izvršavanju prisilnog preseljenja većine ‘nesrba’, uglavnom bosanskih muslimana i bosanskih Hrvata sa velikih područja Bosne i Hercegovine.”
Milošević, odnosno Srbija su pomagale i “političkom rukovodstvu ‘Republike Srpske’ da ostvare ovaj naum”, piše u optužnici.
U kosovskom odeljku optužnice piše da su od 1. januara do 20. juna 1999. “vojne snage SRJ i srpske policijske snage uz bodrenje ili podršku optuženog, organizovale kampanju terora i nasilja nad albanskim civilima na Kosovu, kako bi značajan deo albanske populacije napustio Kosovo.”
Čitajući vašu kvalifikaciju o “građanskom ratu”, asocirala sam na ocenu Borisava Jovića, predsednika Predsedništva SFRJ, koji je 27. februara 2008. za Radio Slobodna Evropa rekao: “Za nas koji smo bili na vlasti u Srbiji i u Jugoslaviji iz Srbije, najbolja varijanta bila je da se nađe političko rešenje za Jugoslaviju. A, ako to nikako ne može, onda da se, kako ustav i predviđa, raspiše referendum i promene granice u skladu sa voljom naroda, što, naravno, ni Hrvati ni Muslimani nisu hteli da prihvate i to je dovelo do građanskog rata.”
Vaš drugi ideološki arhineprijatelj Vojislav Koštunica, predsednik SRJ, slaže se sa vama i svojim drugim ideloškim arhineprijateljem Jovićem, jer je avgusta 2002. rekao: “Ovde imamo drugu situaciju – građanski rat koji se protezao na više generacija.”
Kao psiholog, bolje od mene znate postoji li arhetip predsednika države, pa bila ona šestostruka, dvostruka ili jednostruka.
Nosiocu pasivnog biračkog prava s poštovanjem Tamara Kaliterna, vlasnica aktivnog biračkog prava
Peščanik.net, 19.10.2009.
