Mothers' Index, Avganistan, najgore mesto da se bude mama na svetu http://goo.gl/BwPM2x

Na nekom audio snimku, ako ga CIA nije uništila, još uvek postoji plač Nazara Alija. Nazar je bio zatvorenik u jednom od tajnih zatvora CIA van SAD namenjenih saslušavanju terorista, što ovaj čovek očigledno nije bio. U Izveštaju Obaveštajnog komiteta Senata, čiji je manji deo objavljen početkom decembra, Nazar je okarakterisan kao osoba ometena u razvoju, uz citate stručne procene njegove mentalne zaostalosti. U fusnoti u kojoj se pojavljuje njegovo ime, objašnjava se da je „snimak plača Nazara Alija korišćen kao sredstvo protiv člana njegove porodice“. Ono što je izostavljeno jeste šta su američki operativci učinili da se Nazar Ali rasplače. Da li su to planirali unapred ili im se prosto, iz njihove perspektive, posrećilo?

Moguće je da je i ovaj snimak uništen, kao i 92 video zapisa mučenja vodom (waterboarding). Neovlašćeno uništavanje tih snimaka je 2004. i pokrenulo zahtev za izveštajem Senata. (Washington Post je objavio grafički vodič kroz dvadeset ključnih nalaza iz tog izveštaja.) Sastavljanje izveštaja je trajalo devet godina i koštalo 40 milona dolara, uglavnom zbog otpora CIA i njenih zagovornika, koji su tvrdili da je zahtev nepravedan i upozoravali na sramotu koja će biti naneta Americi ako se izveštaj obelodani. Republikanci u Senatu su povukli svoju podršku pisanju izveštaja. Za ovu opstrukciju zaslužna je i Obamina administracija. Protivnici pozivanja na odgovornost zamalo da uspeju. Republikanska većina za mesec dana preuzima kontrolu nad Senatom, što znači da će izveštaj ostati neobjavljen bar još jednu deceniju, ako ne i zauvek.

Za sada je, dakle, objavljen samo manji deo – oko pet stotina strana rezimea izveštaja od 6.700 strana – pa i on je teško redigovan. Ali redaktura ne može da sakrije male i velike laži CIA i Bušove administracije. Jedan slikovit primer tiče se broja ljudi u tajnim zatvorima CIA. General Majkl Hejden je kao direktor CIA tvrdio da ih je „manje od sto“, misleći na – 98. A kada su ga kolege iz agencije obavestile da zatvorenika ima najmanje 112, a „možda i više“, general je insistirao da se drže brojke 98. U objavljenom delu izveštaja prvi put se navodi broj 119. Od toga je dvadeset šestoro ljudi bilo zatvoreno greškom – to je procena same CIA, pa broj može biti i veći – zato što protiv tih ljudi nije bilo objektivnih dokaza, ili zbog hičkokovskih zamena identiteta.

U izveštaju postoji fusnota u kojoj se navodi da 26 ljudi „nije ispunilo standarde za zadržavanje“. Fusnota broj 32, ona koja opisuje motive za zatvaranje Nazara Alija, sadrži poražavajuću litaniju, koja počinje sa „Abu Hudhaifa, koji je podvrgnut ledenim kupkama i 66-očasovnom lišavanju sna na nogama, pre nego što će biti pušten jer je CIA otkrila da on verovatno nije osoba za koju se verovalo da jeste“, a uključuje i mnoge druge, kao što su:

„Gul Rahman, još jedan slučaj zamene identiteta… Šaista Habibula Kan koji je, kao i njegov brat, Sajed Habib, bio žrtva izmišljotina… Hadži Galgi, koji je zatvoren kao „korisno sredstvo“… Hajatola Hakani, za koga je CIA ustanovila da se „verovatno našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme“… Ali Džan koji je bio zatvoren jer je koristio satelitski telefon, iako listinzi „nisu otkrili optužujuće informacije“… Dvoje ljudi – Muhamed al-Šomalia i Sala Nasir Salim Ali – o kojima su optužujuće informacije bile „spekulativne“… i Bismula, koji je uhapšen greškom… i kasnije pušten uz $ (redigovana suma), i kome je rečeno da o svom iskustvu nikome ne govori.“

Ova fusnota prepuna zagonetnih redigovanja ilustruje obim slučajeva koji su pošli naopako i onoga što još uvek ne znamo.

Podjednako zastrašujuće su i stvari koje CIA nije znala ili ih je ignorisala. Prema izveštaju, „decembra 2003. kancelarija CIA koja je nadgledala operacije pritvaranja u zemlji (redigovano) obavestila je zapovedništvo CIA da je došla do uznemirujućeg otkrića da je CIA pritvorila određen broj zatočenika o kojima je znala veoma malo“. Izveštaj beleži da je za dve lokacije, koje se imenuju kao Kobalt i Grej, u određenim periodima postojala gotovo podrobna evidencija, ali da je u celini evidencija vremenom bivala sve aljkavija. Na mesto „upravnika zatvora“ u Kobaltu je postavljen neiskusni oficir, prvi put na službi van SAD, za koga su prethodne procene isticale „nedostatak osećaja časti, rasuđivanja i zrelosti“. Jedan od zatvorenika koji su u Kobalt dospeli greškom umro je od hipotermije. Prema izveštaju, šef za saslušavanja opisao je Kobalt kao „tamnicu“. Jedan drugi posetilac rekao je za tamošnje zatvorenike da su „izgledali doslovno kao psi u štenari“. Delegacija federalne kancelarije za zatvore izjavila je da je bila zapanjena stepenom čulnih deprivacija zatvorenika. Za ljude zatvorene u Kobaltu takođe je rečeno da su zatvorenici „osrednje vrednosti“.

Ovaj obrazac se ponavlja: u izveštaju se uvek iznova zaključuje da su oficiri sumnjivih biografija i nasilne prošlosti često slati na pogrešne lokacije, od kojih su pravili svoja igrališta nekažnjivosti. Njima su se onda pridruživali privatni plaćenici[1] bez iskustva u isleđivanju, bez znanja jezika zatvorenika i poznavanja njihove kulture, i bez osnovnih informacija o Al Kaidi. Ti plaćeni izvođači radova su 2008. činili 85 odsto ukupnog isledničkog korpusa. („Kompanija Y“ je na primer fakturisala CIA sa 1,1 milion dolara kao deo sporazuma o „obeštećenju za pravne poslove“, sumu koja treba da bude isplaćena do 2021.) Isleđivanja koja su vršili plaćenici očigledno ne spadaju u sofisticirano prikupljanje informacija. Tajnost kojom je okružena njihova delatnost prikriva i tu činjenicu.

Islednici nisu govorili jezike svojih zatvorenika, što bi im svakako pomoglo u prikupljanju korisnih informacija, ali su zato smislili sopstveni rečnik:

„ozidavanje“ (walling), lupanje ljudima o zid;

„grubo obaranje“ (rough takedown), kada se grupa islednika uz uzvike sjuri u ćeliju i zatim vuče zatvorenika niz hodnik, pri tome ga udarajući, možda nakon što su mu „rasekli odeću i onesposobili ga metaliziranom lepljivom trakom“;

„zatvaranje u kutiju“ (confinement box), stavljanje ljudi u sanduke da bi se osećali kao da su u mrtvačkom sanduku (sanduci su bili većih i manjih dimenzija);

„lišavanje sna“ (sleep deprivation), nasilno održavanje zatvorenika u budnom stanju, na primer 180 sati da bi podlegao „uznemirujućim halucinacijama“;

„zaradi kofu“ (earn a bucket), kada je zatvoreniku dozvoljeno da se olakša u kofu, umesto da se uneredi pod sebe ili da u peleni bude vezan lancima za zid (slika za koju je predsednik Buš rekao da je uznemirujuća);

„mučenje vodom“ (waterboarding), što je eufemizam za skoro potpuno, a ne simulirano davljenje;

„poslužavnik za ručak“ (lunch tray), „rektalna rehidracija kao sredstvo kontrole ponašanja“, kada se više vrsta hrane izblendira, a zatim rektalnim putem nasilno unosi u organizam zatvorenika.

Što se tiče pretnji mučenjem članova porodica zatvorenika, u izveštaju se navodi: „Oficiri CIA takođe su u najmanje tri slučaja pretili zatvorenicima da će nauditi članovima njihovih porodica – što je uključivalo pretnje nasiljem nad decom zatvorenika, pretnje seksualnim zlostavljanjem majke zatvorenika i pretnje da će mu zaklati majku“. Ispitivanje Abda al-Rahima al-Naširija uključivalo je „impliciranje da će njegova majka biti dovedena i pred njim seksualno zlostavljana“.

Agenti i zvaničnici na svim nivoima „retko su ukoravani ili smatrani odgovornima“, čak i u slučaju smrti zatvorenika. Izveštaj beleži slučajeve u kojima su „preporuke za odgovornost“ odbijane od strane viših instanci – u jednom slučaju zato što je direktor izjavio da „veruje da je optuženi shvatio svoju grešku“. U ovom slučaju se radilo o zatvaranju na osnovu zamene identiteta i zlostavljanju Kaleda el Masrija, prodavca polovnih kola iz Nemačke, koji se nesrećnom igrom slučaja zove slično kao jedan terorista. CIA ga je zadržala mesecima nakon što je shvatila da ima pogrešnog čoveka, da bi zatim bio izbačen iz kola kraj puta. Kada se vratio kući, otkrio je da ga je žena napustila. Osim etičkih, incident je stvorio i diplomatske probleme sa Nemačkom.

Priznavanje grešaka nije stvar privatne odluke obaveštajnih agencija i njihovih direktora, naročito kada je u pitanju moralni kredibilitet cele zemlje. U najmanju ruku bi morala da usledi javna rasprava. Ono što ovaj izveštaj zaista pokazaje svetu danas, 2014. godine, nije ono što smo uradili, već kako smo se s tim pomirili. Propustili smo previše prilika. Kada je 2007. objavljen poražavajući izveštaj Međunarodnog komiteta Crvenog krsta – šest godina posle 11. septembra i nakon što su najgori dani programa prošli – tadašnji generalni savetnik CIA izjavio je da izveštaj „nije daleko od istine“. Međutim, umesto da ga prihvati, rukovodstvo agencije ga je omalovažilo kao hrpu neistina. I napadi na izveštaj Senata jačaju iz godine u godinu.

Njihov izveštaj pokreće bar dva teška pitanja. Prvo, da li je tortura dovela do valjanih obaveštajnih podataka? Izveštaj kaže da nije – ništa do čega nije moglo da se dođe drugim sredstvima, a ovako je dobijeno mnogo loših, izmišljenih informacija koje su zatvorenici volontirali da bi prekinuli isleđivanje – i dodaje da je CIA bila neiskrena u vezi sa tim. Drugo pitanje je – ko je znao, ko je ovlastio, šta i kada. Moguće je da će Senat ovde podleći iskušenju i preceniti sopstvenu zaboravnost. Previše ljudi u vladi treba da odgovara za previše stvari.

Retke sprovedene disciplinske mere protiv osoblja CIA koje su dokumentovane u izveštaju usledile su kada je komitet doveo u pitanje zakonitost, korisnost i moralnost njihovih postupaka. Izveštaj beleži i veoma indikativan trenutak iz 2003, kada je „zvanična izjava Bele kuće da se prema zatvorenicima u SAD postupa humano nagnala CIA da postavi pitanje političke podrške ovom programu i zatraži ponovnu autorizaciju od Bele kuće“. Drugim rečima, kada je čula reč „humano“, agencija nije bila sigurna da razume o čemu predsednik govori. Više nije mogla da se prepozna.
The New Yorker, 09.12.2014.

Preveo Zoran Trklja

Peščanik.net, 15.12.2014.

Srodni link: Jakob Augstein – Zapad i tortura

———–    

  1. Contractors – privatne kompanije plaćene za preuzimanje bezbednosnih i vojnih operacija u ime SAD.