„Don Hoksprank, Meri Šerlak, Viki Soto, Loren Ruso, Rejčel Davino i En Mari Marfi – one su postupile onako kako se mi nadamo da bismo postupili u takvim zastrašujućim okolnostima“, rekao je predsednik Obama u nedelju uveče, na komemoraciji žrtvama pucnjave u Njutonu. To su imena šest odraslih osoba ubijenih u petak, uz dvadesetoro dece, prvaka. „Znamo da kada je došlo do opasnosti u hodniku osnovne škole Sendi Huk, zaposleni nisu ustuknuli. Nisu oklevali.“ Nijednom nije po imenu pomenuo tu opasnost u hodniku – ubicu Adama Lanzu, ili poluautomatsku pušku „bušmaster“ koju je najviše koristio, ili pištolje „glok“ i „zig zauer“ koje je nosio, ili pušku koju je držao u autu. Predsednik nijednom nije izgovorio reči „puška“ ili „pištolj“. Pa ipak se njegov govor u suštini vrteo oko oružja.

Obama se okupljenima obratio posle desetak sveštenih lica – hrišćanskih, jevrejskih, muslimanskh, bahajskih – i političara iz Konetikata; komemoracija je počela kasno, jer se Obama sastao porodicama žrtava. U njegovom govoru čuli smo reči utehe i poštovanja („Njutone, nisi sam“), ali i kajanja. To je četvrti put otkad je postao predsednik da se našao u ulozi tešitelja posle masovne pucnjave, rekao je – „četvrti put grlimo preživele, četvrti put tešimo porodice žrtava“ – i to mu je previše. „Ne možemo ovo više da tolerišemo. Ove tragedije se moraju zaustaviti. A da bismo ih zaustavili, moramo da se promenimo:

Narednih nedelja, iskoristiću sva svoja ovlašćenja da angažujem naše sugrađane, od pripadnika policije, preko psihologa, do roditelja i prosvetnih radnika, u pokušaju da ubuduće sprečimo ovakve tragedije. Jer kakvog izbora imamo? Ne možemo ovakve događaje prihvatati rutinski. Da li smo zaista spremni da kažemo da smo nemoćni kad se dogodi takav masakr?“

Sva dubina američke oružane patologije ogleda se u činjenici da ovaj govor zvuči radikalno – govor bez ikakvih konkretnih predloga, čiji je najsnažniji trenutak u samom nagoveštaju, u povlačenju paralele između „Tusona i Aurore i Ouk Krika i Njutona i pre toga gradića od Kolumbajna do Bleksburga“. Ali u kontekstu komemorativnog skupa, kada je mogao da govori samo o milosrđu i veri, ovaj govor predstavlja prekretnicu. Pošto u prvom mandatu nije učinio ništa, sada je delimično odgovorio na pitanje koje su Dejvid Remnik i drugi postavili nakon predsednikove kratke izjave u petak, kada je suznih očiju govorio o tome kako je reagovao na pucnjavu kao roditelj: Kada će reagovati kao predsednik?

U nedelju uveče, Obama je rekao da biti roditelj i političar nisu tako različite stvari – u smislu odnosa roditelja prema svojoj deci i, čak i više, odraslih građana jedne zemlje prema svakom detetu:

„Možda je šokantno kad u nekom trenutku shvatite da, koliko god voleli ovu decu, ne možete to da uradite sami, da je naš zadatak da obezbedimo deci sigurnost i dobro ih vaspitamo, a to je nešto što možemo da uradimo jedino zajedno, uz pomoć prijatelja i suseda, uz pomoć zajednice i cele nacije… Ovo je naš najvažniji zadatak, da brinemo o svojoj deci. To je naš glavni posao. Ako to ne uradimo kako treba, nismo uradili ništa. Tako će nas, kao društvo, ocenjivati.“

„Možemo li iskreno reći da radimo sve što možemo da našoj deci, svoj našoj deci, omogućimo bezbednost?“, upitao je on, „Poslednjih dana razmišljao sam o tome, i ako ćemo pošteno, odgovor je – ne.“ Nismo reagovali – on nije reagovao – onako kako se nadamo da možemo, u okolnostima mnogo manje zastrašujućim od onih u toj školi. Obama se oslanja na jednu od najvećih lekcija roditeljstva: deca vam ulivaju hrabrost, jer ništa što može da se dogodi vama ne izgleda tako strašno kao kada se nešto loše dogodi detetu. (I zaista, čega ima da se plaši čovek koji više nikad neće morati da se kandiduje za neku funkciju?) U govoru je bilo i prekora: moramo biti manje strašljivi u javnoj oblasti ako želimo da zaštitimo decu kod kuće. U ovom smislu, Obama je održao politički govor, i to je bilo sasvim prikladno.

Videćemo šta će se desiti. Obama tek treba da nešto uradi, osim što drži govore. Kao što je napsao moj kolega Patrik Raden Kif, postoje mnoge praktične prepreke za reformu, uključujući i ogoman broj već postojećeg oružja. Ali u neku ruku, to olakšava posao: kada je reč o kontroli oružja, čak i najprostije stvari nisu obavljene. Naši zakoni su toliko labavi, pa čak i apsurdni – ne samo oni o držanju oružja, nego i propisi gde oružje može da se nosi i na koga sme da se puca – da će čak i zapušavanje očiglednih rupa u zakonu i ukidanje najekstremnijih propisa biti nekakav početak. To što ne možemo preko noći da dođemo do situacije gde je, kako Nikolas Kristof piše, posedovanje oružja regulisano kao i posedovanje automobila, nije razlog da ne počnemo.

Izgleda da je majka Adama Linze, Nensi, imala barem pet komada oružja. On je uzeo četiri nakon što ju je ubio, i stotine metaka, uključujući i pune šaržere za pušku. Dalji sled događaja saznali smo preko vikenda, iz svedočenja o tome kako su Hoksprang i Šerlak, direktorka i školski psiholog, potrčale ka Lanzi nakon što je ovaj, probivši mecima staklo na vratima, ušao u školu. Tada ih je ubio. Školski razglas je bio uključen, a nastavnici su u gunguli pokušavali da sakriju đake u ormare, kupatila, ostave, i iza polica sa knjigama. Obama je citirao jednog prvaka koji je rekao svojoj učiteljici: „Ja znam karate, tako da je okej. Ja ću nas izvesti napolje.“ (Uspeli su.)

Ali neke stvari nikad nećemo saznati, možda srećom po nas. Kako su protekli poslednji trenuci, možda i sekunde, u životima Loren Ruso i njenih prvaka. Lanza ih je sve pobio – policija je zatekla, kako piše hartfordski Courant, četrnaest jakni i četrnaest tela. Svako dete dobilo je nekoliko metaka.

U susednoj učionici, Lanza je uperio pušku u Viktoriju Soto, koja je imala dvadeset sedam godina, i pitao je gde su deca. Slagala ga je i rekla da su u bioskopskoj sali, kako prenosi Courant; u stvari, sakrila ih je u ormar. Pucao je i ubio ju je. Kad su policajci pretraživali učionicu i otvorili ormar, zatekli su sedmoro uplašene dece, rekao je jedan policajac za Courant.

Šta se tačno dogodilo njihovim drugovima iz razreda nije sasvim jasno; možda ih je Linza pronašao ili su pokušali da pobegnu, a neke reportaže navode da je Loren Ruso pokušala da ih odbrani. Dvoje je navodno uspelo da stigne do ulice. Ali šestoro je ubijeno. Poluautomatska puška „bušmaster“ dugačka je 83 centimetara. Prosečno šestogodišnje dete visoko je metar i četrnaest, a prvaci ne mogu da trče kao odrasli. Na komemoraciji, Obama je izgovorio imena sve dece: „Šarlot, Danijel, Olivija, Džozefin, Ana, Dilon, Madlen, Ketrin, Čejs, Džesi, Džejms, Grejs, Emili, Džek, Noa, Kerolajn, Džesika, Bendžamin, Aviel, Alison.“

The New Yorker, 17.12.2012.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 19.12.2012.

Srodni linkovi:

Barack Obama – Posle masovnog ubistva u Oregonu

The New Yorker – Politika očaja

The Guardian – Odlazak iz Amerike

Michael Moore – Tri uzroka naše nesreće

The New York Review of Books – Naš Moloh

Hugo Schwyzer – Masovne ubice i povlašćeni beli muškarci

Charles Simic – Nakon Aurore: očajanju nema kraja

Vladimir Arsenijević – Holmes, Breivik i ubojita mržnja

Barack Obama – Govor u Tusonu