Planovi za prošlost

Kinezi su pomoću 3D štampača naštampali kuću. Pravu – u prirodnoj veličini. To jest, zamislite sledeću situaciju: jedan klik mišem i projekat vaše kuće, prethodno spakovan u specijalni kompjuterski program, na volšeban način se pretvara u pravu kuću. Samo jedan pritisak na odgovarajuće dugme i pred vama stoji kuća, nova novcata – čeka da se u nju uselite.

Svima koji još nisu čuli za ovu novu tehnologiju dugujem kratko objašnjenje. Taj štampač nimalo ne liči na onaj iz vaše kancelarije. On je mnogo veći i ne štampa tako što nanosi boju na papir, već za svoj rad koristi razne, specijalno za tu namenu pripremljene građevinske materijale. Ali kuća je prava i može se „naštampati“ u bilo kojoj veličini. Ostaje vam samo da ugradite prozore i vrata i – srećno useljenje!

Zašto je to Kinezima potrebno? Stvar je u tome što se u Kini još uvek poštuje stara tradicija po kojoj kuće ne treba popravljati. Kada za to dođe vreme, one se ruše i na istom mestu se grade nove. I kao i sve što se danas prozvodi u Kini, tako se ni kuće ne grade tako da traju doveka. Ali su zato veoma jeftine. Zanimljivije pitanje je zašto je jedan savremen i do te mere složen program realizovan baš u Kini?

Očigledno zato što u Kini (mada je na vlasti komunistička partija) zaista postoji sloboda preduzetništva. Zato što je Kina sebi zacrtala cilj da postane svetska supersila, ali ne po broju stanovnika već u ekonomiji, i zato što to već godinama uporno i uspešno sprovodi. Ako novac koji ste investirali u kinesku ekonomiju propadne, biće to samo vašom krivicom. Biće to posledica vaše loše finansijske prognoze ili vaše promašene ideje. Vaš novac u Kini nikada neće propasti krivicom države.

I zato se u Kini događaju neverovatne stvari. Na primer, vlasnik online tržnog centra s bajkovitim nazivom „Ali Baba“, odlučio je da Njujorškoj berzi ponudi najskuplje akcije u istoriji ove berze. Kompanija je ovom emisijom planirala da u svoje razvojne fondove privuče blizu 22 milijarde dolara, a desilo se da je privukla celih 25. U čitavoj istoriji svih berzi akcijskog kapitala, prag od 20 milijardi dolara u jednoj emisiji preskočile su samo tri kompanije – General Motors, kineska banka ICBC i takođe kineska Agricultural Bank. Tako je doskora nepoznati učitelj engleskog jezika i sitni biznismen Ma Jun postao najbogatiji čovek u Kini. Danas je njegova kompanija Alibaba Group, po razmerama tržišne kapitalizacije (231.4 milijardi dolara) pretekla Shevron, Facebook, P&G i GP Morgan i ušla u društvo 20 najvećih kompanija sveta.

Zašto su cene akcija te bajkovite kompanije tako brzo poletele u vis? Očigledno zato što kupci akcija znaju da je danas retko koja zemlja stabilnija od Kine. Oni znaju da Kina sigurno neće iznenada započeti neki rat, da se „službisti“ kineske bezbednosti neće nameriti na Ma Juna da bi mu oteli „Ali Babu“ i da ga kineski činovnici sigurno neće ugušiti porezima. A kada je naš heroj odlučio da s novom emisijom akcija izađe na Njujoršku berzu, gensek ga nije pozvao u svoj kabinet da mu izdiktira šta će uraditi s prikupljenim novcem.

Kina igra dugoročnu igru i celom svetu govori: gledajte, nema nikoga stabilnijeg od nas! Ako svoje pare uložite kod nas, to vam je isto kao da ste ih uložili u švajcarsku banku – s tim što je dobit neuporedivo veća.

A sada ću vam ispričati još jednu priču, o maloj evropskoj zemlji Danskoj. Dok putujete kroz Dansku, pored vas promiču nepregledna polja vetrogeneratora, što samo po sebi dovoljno govori o stanju danske ekonomije. Vetrogeneratori stoje na brdima, vodi, poljima i svojim prisustvom govore o jednoj vrlo važnoj stvari.

Radi se o tome da je postavljanje i puštanje u rad takve vetrenjače vrlo skup posao. Cena vetrogeneratora, uključujući ispitivanja i analizu vetrova, kao i precizno podešavanje rada elektrogeneratora, može se popeti i do milion dolara po komadu. Osim toga, prvi finansijski rezultati se mogu očekivati tek kroz pet, a možda i deset godina. Ali i pored toga, u Danskoj ih ima na stotine. I dok mirno putujete kroz tu zemlju, vi shvatate da su ljudi uložili svoj novac u te vetrenjače, jer znaju da se (osim ako na Zemlju ne padne zalutala kometa) njihovim investicijma ništa loše ne može desiti. Niko nikada neće oteti te vetrenjače od investitora. Niko nikada neće pokušati da raznim, državi dostupnim sredstvima, maltretira i teroriše ljude koji su zemlji poverili svoj novac i uložili ga u napredne tehnologije i investirali u posao koji će im možda tek kroz deset godina doneti prve prihode.

Primeri, reklo bi se, različiti. Kinezi „štampaju“ kuće jer im se žuri, mada je ulaganje u ovu tehnologiju u neku ruku i dugoročan posao. Možete li pretpostaviti koliko je vremena, znanja i novca u to uloženo? A Danci nigde ne žure. Tamo je sve prosto: odabrao si mesto i odlučio da postaviš svoj vetrogenerator i ako time nisi prekršio neki zakon, računaj da će on na tom mestu stajati vekovima. Međutim, nema sumnje da i Kinezi i Danci (kao uostalom i svi ostali na evropskom, azijskom i američkom kontinentu), investiraju u budućnost, u nove tehnologije koje će njihovim zemljama doneti nove milijarde.

A onda nešto mislim: da li je Rusiji nužna tehnologija brze gradnje stambenih objekata? Očigledno da jeste. Brza gradnja je svima potrebna. Da li su Rusiji potrebna polja „zasađena“ vetrogeneratorima? Svakako da jesu. Ni ti vetrogeneratori nam ne bi smetali. U teritorijama ne oskudevamo, a i vetrovima smo bogati. Ali nas ti štampači i vetrenjače nekako slabo interesuju. A šta nas uopšte interesuje? Ukrajina? Krim? Donbas? Da, i ta naša interesovanja nam donose samo sankcije koje u doglednoj budućnosti neće biti ukinute. Naprotiv, kako sada stoje stvari, one će biti i pooštrene.

A Rusija, čime ona uzvraća? Sudeći po poslednjim izjavama visokih činovnika, predlaže nam se da „zategnemo kaiševe“. Državni činovnici nas gotovo direktno upozoravaju na to da nas čeka „dugotrajna opsada“. Oni nas sasvim ozbiljno podučavaju tome da treba „manje da jedemo“, jer je to korisno i za „naš domaći budžet“ i „za naše lično zdravije“.

Ovaj drski činovnički bezobrazluk ću ostaviti bez komentara, ali ne smemo zaboraviti da nas čeka još jedan ozbiljan problem. Kada nam jednog dana, u nekoj dalekoj budućnosti ukinu sankcije, kako će posle toga izgledati ekonomija naše zemlje? Hoće li od nje nešto ostati ili će nas dočekati samo njene krhotine?

Valja nam priznati da se u Rusiju, čak i u njenim najprosperitetnijim godinama investiralo nerado. Ceo svet je znao za našu čudovišnu korupciju i jezivu činovničku bezočnost. Takođe je svima bilo poznato da se krupni projekti ne mogu ni započinjati bez saglasnosti vrha vlasti i da bilo koji uspešan posao može biti trenutno obustavljen, ako ugrozi poslovne interese okruženja bliskog vlasti.

Sve što je opisano važi i danas, s tim što sada svi znaju da imamo još i ekonomske i političke sankcije, da podržavamo separatiste u Donbasu i da zbog toga te sankcije mogu biti samo pojačane. I svi znaju da će to potrajati možda pet, a možda i dvadeset pet godina. Istorija nam govori da teritorijalni sukobi mogu trajati pedeset, pa i više godina. Međunarodna agencija Standard&Poor’s snizila je kreditni rejting Rusije na takozvani špekulativni nivo. Taj nivo investicionog rizika, označen kao BB, naziva se još i junk (đubre), što je kolokvijalni termin za teško procenjive rizike. I nisu potrebna nekakva posebna znanja iz ekonomije da bi se uvidelo da iza te reči ne stoji ništa dobro.

Pretpostavimo da će Rusija biti pod sankcijama recimo do 2024, to jest do one godine do koje danas aktuelni lider zemlje može ostati na vlasti. Proći će predsednički izbori, pojaviće se novi predsednik, ovog starog će s cvećem, s ordenjem i uz zvuke fanfara ispratiti u penziju… U kakvom će stanju tada biti naša ekonomija? Šta će nam od nje ostati? Olupina, najmanje dvadest pet godina zaostala za ostalim svetom?

Ispada da naša vlast mora da ima nekakav jako lukav plan, sličan onom koji ima Severna Koreja, po kome ćemo se dalje razvijati oslanjajući se na sopstvene snage – „zamenom uvoza“ i tome slično – i to ne samo u proizvodnji, već i u tehnologiji. I stvarno, vlada Dmitrija Medvedeva je nedavno objavila svoj „Antikrizni plan“. U njemu su prisutne dve osnovne duboke misli. Prva glasi ovako: „Rusija ulazi u duboku ekonomsku krizu“. A druga: „Investicije iz budžeta će biti skoncentrisane na završavanje ranije započetih projekata, a deo novih projekata će biti odložen“. U prevodu sa činovničkog na ruski, to bi trebalo da znači sledeće: „Dragi moji, što se para i ekonomije tiče, računajte da smo doživeli potpuni fijasko. Krpićemo se s onim što imamo, a sve ostalo – zaboravite. I što je najvažnije, ne zahtevajte nikakve političke promene. Njih sigurno neće biti.“

I naravno, kako to redovno biva u Rusiji, postavlja se pitanje „Ko je kriv?“ Ko je kriv za to što će se sledećih nekoliko godina Rusija nalaziti na repu svetske ekonomije? U „Antikriznom planu“ piše da je to „zajednička odgovornost“, što je jako čudno jer znam mnoge ljude koji su javno govorili, i koji i danas govore da su protiv zaoštravanja odnosa sa Ukrajinom i da to odmah treba prekinuti. Oni, mislim ti ljudi, uopšte nemaju nameru da dele tu „zajedničku odgovornost“ koju im nudi Medvedev. Ali nećemo o politici. Vratimo se na ekonomiju.

Jednoga dana, kada politička pitanja budu rešena, žarište sukoba ugašeno i sankcije ukinute, pokazaće se da je Rusija sve te godine investirala u prošlost, u vremena kojima su vladali sukobi sa susedima, ideološke parole i monstruozno ispiranje mozga. Ispostaviće se da je to bila investicija u okoreli „sovjetski stroj“, u vreme kada je ekonomija bila poslednja briga, a na čelu kolone marširala Ideja. I biće nevažno da li je to svetla ideja o fantastičnom komunizmu ili prosta ideja „mi smo Rusi, i zato nam se može“.

Nekada je po Rusiji kružila smešna rečenica, nešto između vica i aforizma: ako bi se Amerika u trci s Rusijom odjednom okrenula unazad i pošla joj u susret, Rusija ni tada ne bi mogla da je prestigne. Danas ova smešna rečenica postaje paradoksalno istinita. Istakavši parolu o svojoj isključivosti i bežeći od progresa i reformi, Rusija se kreće unatrag takvom brzinom da je teško ko može prestići.

Žao mi je što će u toj dalekoj budućnosti, kada izađe iz svih sukoba i kada se ukinu sankcije, Rusija morati takoreći ispočetka ponovo da se izgrađuje i što će taj posao u celosti pasti na pleća naše dece.

Matvej Ganapoljski, Московский комсомолец, 29.01.2015.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 04.02.2015.