Po njima se ništa neće zvati 2

Tobdžija Vranjalija i njegova naprasna smrt kod Zlatnog krsta leta Gospodnjeg 1845.

Iz autorove nove knjige „Po njima se ništa neće zvati. Sporedne i sasvim sporedne ličnosti iz srpske istorije 19. veka“, Fabrika knjiga 2022.

Kafana „Zlatan krst“ je svoje najbolje dane doživela tek kada se, početkom 1860-ih, preselila na Terazije i kada ju je pod svoje uzeo kafedžija Ilija Nikolić. U njoj je držana velika proslava povodom odlaska Turaka iz beogradske tvrđave (1867): služena su samo posna jela (Uskršnji post!), ali su zato bez prekida svirali „Cigani, sremski tamburaši i jedna muzička ‘banda’ iz Šumadije“. Kasnije, kod Zlatnog krsta su se okupljali i odatle kretali na bojišta dobrovoljci u srpsko-turskom ratu (1876-1878), a još kasnije (1896) tu je prikazana prva bioskopska predstava u Srbiji (Đurić-Zamolo, 1988: 125-127).

Pre preseljenja, stari Zlatni krst se nalazio u kući trgovca Đorđe Toske, onoga što je, pre nego što je bankrotirao, podigao Toskinu česmu, važan toponim ondašnje beogradske varoši.¹ Kuća se nalazila u Savamalskoj (današnjoj: Gavrila Principa) ulici, „ispod Varoš kapije sokakom k pivari idući“, na njoj je bio „šild [firma] obešen zlatni krst“, a u kafanu se ulazilo „uz basamake sa ulice“. Koliko znamo, prvi Zlatni krst je tu otvorio, 1843. godine, Petar Koraj, Švajcarac koji je prethodno radio kao poslastičar u Rusiji, a u Beogradu je živeo sa porodicom od 1840. godine, pod zaštitom austrijskog konzulata. Koraj je bio ambiciozan ugostitelj: ne samo što mu je kafana bila „sasvim po Evropejski uređena“ nego je u njoj u svako doba bilo „različitih finih poslastica i svakojakih šećernih kolača“, a u ponudi su bili „izjutra fruštuk, o poldnu ručak, o večeru pak večera“; pored „svake tražene čistote i najuljudnije posluge“, sve „po dosta jevtinu cenu“, Koraj je dobavio i „izkusnog i vrlo veštog kuvara iz Nemačke“.² Potvrdu za ovo nalazimo u jednom policijskom izveštaju, prema kome je Koraj, „zanatom cukerbeker rodom iz Švajcarske, ovde pod pokroviteljstvom austrijskog konzulata, [a] 1843. godine je u Toskinoj kući mehanu držao u kojoj je mehani bilijar imao, razna pića trošio i kost je izdavao“.³

Iako Koraj nema nikakve veze sa smrću Koste Vranjalije, koja – što jest, jest – čini glavni predmet ove istorije, teško je ne reći koju više o njemu i njegovoj ugostiteljskoj karijeri. Čim je prispeo u Beograd, otvorio je kafanu i našao se na jednom spisku mehandžija – austrijskih podanika.⁴ Tu se našao greškom administracije, jer on nije bio austrijski nego švajcarski podanik, a pošto Švajcarska nije imala konzularno predstavništvo u Srbiji nalazio se, kao i mnogi drugi stranci-hrišćani u sličnom položaju, pod zaštitom austrijskog konzulata. Međutim, pošto Švajcarska nije imala ni ugovor o kapitulacijama s Osmanskim carstvom, Koraj nije imao pravo na one povlastice koje su, na osnovu kapitulacija, imali austrijski državljani. Kapitulacije su strancima u Osmanskom carstvu jamčile čitav niz privilegija, uključujući ekstrateritorijalnost u odnosu na osmansko (u vazalnoj provinciji Srbiji: srpsko) pravo i sudstvo, kao i znatne poreske olakšice: oslobođenje od poreza na prihod od privredne delatnosti i plaćanje carine na robu po bitno manjim stopama. Podanici država koje nisu imale kapitulacije mogli su se staviti pod zaštitu onih država koje jesu i, zahvaljujući tome, uživati određena lična prava i sudsku ekstrateritorijalnost, ali nisu imali trgovinske i poreske povlastice.

Greškom uveden u spisak ugostitelja – austrijskih državljana, Koraj dugo nije plaćao nikakav porez srpskim vlastima. Varoška uprava je uočila grešku i od nadležnog ministarstva zatražila uputstva za postupanje prema strancima iz Švajcarske i drugih, pre svega malih nemačkih država koje nisu imale kapitulacije sa Portom. Kao primer je naveden upravo Koraj: „Tako ima ovde jedan šećerdžija (konditor) Petar Koroj [sic!] drži više godina svoj dućan u varoši ovoj; taj je čovek iz Švajcerske rodom, otvorio je bez ičijeg znanja dućan i ne podleži nikakvoj vlasti, štaviše znatnu trgovinu vodi sa vinom, pa samo ne da ne plaća ovde gdi živi nikakvog troška, nego ni danak za pet godina, od kako se ovde bavi, nije plaćao“.⁵ Ipak, posle punih šest godina natezanja, Koraj je platio dugovani porez, zbog čega je Uprava pohvaljena.⁶

Kod Zlatnog krsta se Koraj zadržao do početka 1845. godine, kada je zakupio lokal u „Starom zdanju“, koje je tada bilo novo-novcijato i zvalo se samo „Zdanje“. Trospratno Zdanje, čiji je investitor bio Knez Mihailo, bilo je dugo najveća zgrada u Beogradu: zauzimalo je ceo blok između današnjih ulica Kralja Petra, Gračaničke, Ivanbegove i Čubrine, a na jednoj fasadi je imalo amblem u obliku velikog bronzanog jelena, zbog čega je nazivano i „Kod Jelena“ (Đurić-Zamolo, 1988: 97-112). U njemu je Koraj otvorio svoju „krasno uređenu reštauratornicu kod Jelena, gde se raznih poslastica i svaka proizvoda konditorskoga hudožestva, a inače i druge razhlade svagda dobiti može“.⁷ U toj krasno uređenoj reštauratornici dva pijana turska oficira izazvala su jedan ružan incident. Prvo su od Koraja tražili – na ruskom, koji je jedan od njih natucao – da ih „s bludnicama snabde“, što je ovaj odbio. Utom je naišla Korajeva ćerka sa svojom petogodišnjom ćerkicom. Oficiri počnu ljubiti dete, ali onda krenu da maze i mamu, na šta ih neustrašivi Koraj izbaci iz kafane, spusti gvozdenu roletnu i pozove tursku policiju, koja izgrednike sprovede u tvrđavu. Zbog ovog incidenta je srpska vlast protestvovala kod turske, bezuspešno.⁸

Posle ovoga je neumorni „Švajcer“ Koraj otvorio još i „poslastičarsku prodavnicu“ u kući G. Učitelja Miše, prekoputa Državne štamparije. Od pića, u njoj je držao samo likere, auspruh i šampanjsko vino, a među poslasticama je bilo i nekih lekovitih: „dobra za zdravlje čokolada, katarceltl (za kašalj) i ošećerena zrna (protiv glista za decu)“.⁹

A sada bi nam bilo bolje da se vratimo Kosti Vranjaliji i Zlatnom krstu u njegovoj postkorajevskoj fazi. Kafanu je posle Koraja preuzeo Đorđe Malenić, rođen 1810. u Novom Sadu, pravoslavac, austrijski podanik. U Srbiju je došao 1834. godine, kao šnajder,¹⁰ ali je posle počeo da se bavi kafedžijskim zanatom i, pre nego što je zakupio Zlatan krst, držao je, manje-više uspešno, kafanu blizu apoteke Mate Ivanovića. Ta kafana se našla na jednom spisku bircuza „u kojima se austrijski podanici okupljaju, igraju karte i neumereno piju“, uz napomenu da se u njoj nalaze uglavnom „prostog reda ljudi“.¹¹ Kao da je Malenovićeve kafane pratila neka gadna karma, jer se, kao što ćemo videti, i kod njegovog Zlatnog krsta pilo neumereno.

U vođenju kafane Maleniću je pomagala supruga Sara, pravoslavka, austrijska podanica ali nepismena, u Srbiju prispela zahvaljujući udaji 1841. godine. Imali su i sluškinju, petnaestogodišnju Katu Džinić, nepismenu katolkinju rodom iz Sombora, austrijsku državljanku koja je u Srbiju prispela samo tri nedelje pre tragičnog događaja koji je glavni predmet ove pripovesti.

Tragični događaj se zbio u noći s nedelje na ponedeljak, 16. na 17. septembar 1845. godine.¹² Glavni protagonist, sada pokojni Kosta Dimitrijević zvani Vranjalija, došao je u kafanu oko dva sata posle ponoći, da što bolje iskoristi kućno odsustvo („domova otpuska“) koje je fasovao kao vojnik-tobdžija slavne srpske vojske. Služio je u Beogradu, pri Glavnom vojenom štabu – zgodno, jer je bio Beograđanin rođenjem. Njegov otac, Dimitrije Georgijević, doselio se u Beograd iz Vranja, o čemu svedoči njegov, a i porodični nadimak „Vranjalija“. Majka mu, Ana, nije bila baš iz Beograda nego iz okoline, iz sela Kumodraža. Bez majke je ostao rano, ali je 1828. godine stekao maćehu Stanku, udovicu koja se udala za njegovog obudovelog oca.¹³ A imao je i devojku „milosnicu“: ne znamo kako se zvala, ali znamo da je stanovala prekoputa Zlatnog krsta, u kući g. Selakovića, i da mu je pisala „ljubezna“ pisma, jer je jedno takvo nađeno u njegovom džepu posle smrti.

Te noći je kod Zlatnog krsta bilo veoma živo, kroz kafanu je prošlo više desetina, i to svakojakih gostiju, neki su odlazili pa se vraćali, a pojedini su tu proveli po deset i više sati. Pored glavne prostorije, „kafane“, u kojoj su se nalazili kelneraj i bilijar, postojala je i jedna manja, „ekstra soba“, za otmenije goste (u njoj je inače spavala birtašica Sara). Najotmeniji gost te večeri bio je Radosav Popović, pešadijski oficir stajaće vojske u činu potporučnika (Lj. Popović, 1999, Nos. 1713, 1747), 23 godine star, a već četiri i po u službi. On je prethodno bio „na Kalimegdanu u komendiji“, pa je svratio da popije kafu, ali zbog vike i buke u kafani tražio je ekstra sobu. Tu se raskomotio, otpasao sablju i skinuo surtuk, a uskoro su mu se pridružila još dvojica: g. Jakov Lekić, blagajnik beogradskog okružnog načelstva (Lj. Popović, 1999, No. 605), i Sava N. Vukotić, kvartalnik (starešina policije u varoškom kvartu). Sava je došao na čelu patrole, da se uveri da je u ugostiteljskom objektu sve po zakonu, ali je odlučio da ipak popije koju sa gospodom. (Patroldžije su, naravno, ostale kod kelneraja, da piju sa sebi ravnima.)

Društvo oko kelneraja bilo je šareno, sa poviše „nemačkara“ (austrijskih podanika), raznih zanimanja i veroispovesti, a bilo je i ženskih. Da pomenemo samo neke: Antun Otec, nepismeni baštovan već zašao u godine (54), katolik sa policijskim dosijeom.¹⁴ Moric Klajn (24), šnajder jevrejske vere, rodom iz Mađarske, u Beogradu tek pet nedelja; kao stranac, boravi u kvartiru kod jednog lecedera iza Varoš kapije. Pa onda Mihael Flajš (24), zidar, luteran, u Srbiju došao pre četiri godine. Bila su tu i dva cimermana, obojica austrijski podanici: jedan, Pavle Jovanović (31), pravoslavan i ženjen, i drugi, Jančika, vere katoličke. Šnajder Ignjat Stefanović (24) došao je sa svojim zakletim drugarom, Nikolom Fišerom, ali tek pošto su njih dvojica večerali u bircuzu Zeleni venac. I Ignjat je bio austrijski podanik, rodom iz Zemuna odakle se doselio pre dve godine i gde je imao majku i brata; zapravo, nije bio šnajder nego tek šnajderski kalfa, ali je pre nekoliko meseci počeo da radi zanat samostalno, u kvartiru.

Posebno treba pomenuti dva berberina, kumove i srpske podanike, koji su u kafanu došli sa suprugama. Jovan Paunović (26) je u Srbiju prešao pre sedam godina, primio državljanstvo i oženio Paraskevu, a Bogdan Aranđelović je bio domorodac, oženjen Stanom (25). Oba para su imala decu, ali su ona sva pomrla, tako da su sad sebi mogli da priušte zajedničke izlaske u kafanu. Jovan je bio u nemeckim a Bogdan u turskim haljinama; takva mešavina stilova i mode u oblačenju, kao i u načinu života, bila je pravilo pre nego izuzetak u ondašnjoj Srbiji (Prošić-Dvornić, 2006). Ipak, u Beogradu su se „nemačka“ tj. evropska odela viđala češće nego u unutrašnjosti, gde je svaki tako obučen čovek smatran strancem, „Švabom“. To je iskusio Ljuba Nenadović putujući preko Jagodine, gde mu je krčmar-šeret izneo smrdljivo pečenje, izgovarajući se posle kako je „od mnogih čuo da kod vas [tj. Švabā] slabo jedu meso pre neg što se malo usmrdi, pa sam mislio […] ajde da ga počastim neka pripoveda na vilajet da i u Jagodinu gotove jela na nemačku formu“. Nenadović na to baci svoj „praški beli šešir“ i zatraži fes ili šubaru, ali je u sebi tugovao što narod tako misli o njegovom odelu, jer: „ovo nisu haljine nemačke nego haljine svakog čoveka u prosvećenom svetu“ (Lj. Nenadović, 1850: 97-98).

Među gostima je bio još jedan par: briftreger (pismonoša) Petar Dimitrijević, Švaba, sa milosnicom Jelisavetom, takođe Švabicom. A bile su i dve samostalne ženske osobe, „Anika, kurva“ i „Soka, razroka kurva“.¹⁵ One su često ulazile u ekstra sobu i izlazile iz nje, zbog čega ih je Ignjat šnajder „psovao šta ćedu u onakovo društvo kao jedne lake ženske“. Najzad, bilo je tu i sasvim sporednih, anonimnih ličnosti, kao što su dva mađarska šnajdera koji su psovali na mađarskom, pa su jednoglasno izbačeni iz kafane ili kao jedan bezimeni feldvebel, neizvesne provenijencije.

Uopšte, između kafane i ekstra sobe odvijao se živ saobraćaj, jer su gospoda volela pesmu i sve više njih iz kafane je pozivano da im se pridruže u pevanju; neki su se tamo zadržavali kraće (kao Soka i Anika) a neki duže, kao berberi sa gospođama ili Ignjat šnajder, na glasu pevač. A pilo se podjednako ozbiljno i u kafani i u ekstra sobi.

Takvo je otprilike stanje bilo kad je naišao Kosta Vranjalija, pozdravljen od mnogih kao dobro društvo i redovan posetilac, kome se već više puta „strefljavalo da u toj kafani odleži piće“ (tj. da prenoći do otrežnjenja). S obzirom na odmaklo doba noći, malo je verovatno da mu je Zlatni krst bila prva stanica i da je bio sasvim trezan. Pio je „belo vino i crnu kafu“, večerao salamu i sir švajcer, a prema nekim svedočenjima „nije bio pijan nego veseo i raspoložen“.

Tako raspoložen, zadirkivao se i koškao s pojedinim gostima, ali sve s merom. Jedan svedok ga je video kod kelneraja kako pije kafu s Jovanom berberinom i kako njih dvojica „jedan drugog polivaju kafom i psuju se, ali u šali“. Doduše, šala je potom eskalirala i čulo se kako Jovan kaže Kosti, podnoseći mu dlan na uvid: „Vidiš kako si me posekao i kako mi krv ide“, a Kosta ga grli: „Nisam te, brate, ja posekao“, i tako u nedogled. Kosta se bio zakačio i sa Savom kvartalnikom: između njih dvojice „porodila se neka mala larma“, koju je utišao birtaš Đoka. Te noći se Kosta najviše bavio u ekstra sobi, ali je često izlazio i u kafanu, kibicovao bilijar i ispijao pića sa svakim ko je hteo, a skoro svi su hteli.

Pred zoru, oko četiri sata, društvo iz ekstra sobe je krenulo da se rastura. Poslednji su otišli gg. oficir, Lekić i Sava kvartalnik, pa su birtaš i birtašica počeli da raspremaju iza njih. U kafani je, međutim, i dalje vladala živost, čak šestorica su igrali bilijar, a Kosta je „po kafani odio onako pijan“. Posle nekog vremena, Kosta izađe poradi sebe, i to na sokak, iako ga je birtaš upućivao da to ne radi na sokaku nego mu je otvorio avlijska vrata i kazao mu: „Kosta, idi tu napolje“. Ali, nije vredelo. Posle još nekog vremena, oko pet sati, i Ignjat šnajder izađe poradi sebe, na sokak, i odmah ga stane vika: „Dajte sveću! Na sokak ima čovek, leži kod merdivena [stepenica] s desne strane na kaldrmi“.

Sluškinja Kata donese sveću, svi istrče napolje i vide da je čovek Kosta i da su mu „pantalone raskopčane i mokraćom i blatom u rukama držeće uprljane“, pa ga zajedničkim snagama unesu u kafanu i pregledaju da vide je li povređen. On se branio i govorio da mu nije ništa i da ga ostave na miru, ali nije mogao da ustane. Na desno uvo mu je tekla krv, na ustima „mu se pokazala mala pena“, a na laktu desne ruke je imao ogrebotinu. U vidu prve pomoći su ga polili vodom po glavi i ostavili ga da leži tu, pored bilijara.

Nije bilo sumnje da je Kosta pao sa stepenica. Noćni patroldžija Petar Stefanović bio je tada veoma blizu, na straži na raskršću kod kafane Kraljević Marko, i čuo je da se ispred Zlatnog krsta „nešto stropoštalo“, ali pošto nije video svetlo niti ikog da se tamo kreće, pomislio je: „kad se nikakvi ljudi da oko vrata tumaraju ne vide, bogzna šta je“ i nije otišao da proveri šta je to „bogzna“. Posle četvrt sata, međutim, kada su Kostu podizali sa kaldrme, video je „sveću i tumaranje“, pa je, kao savestan patroldžija, krenuo do Zlatnog krsta da izvidi stvar. Tamo je video čoveka kako leži pored bilijara i odmah pomislio da je to „kakovi pijan Švaba, budući se u istoj kafani od nemačkara više puta pijanstvo strefljava“, pa se vratio na svoje mesto, na stražu.¹⁶

Birtaš i birtašica su se povukli na spavanje, a lokal (i Kostu) ostavili na brigu i staranje sluškinji Kati, šnajderu Ignjatu i još nekima iz tvrdog jezgra ispičutura, kao što su bili izvesni Paja i Stevan. To preostalo društvo odluči da Kosti pruži potrebnu pažnju i negu, pa ga prenesu u jedan sobičak ispod ulaznih stepenica, skinu mu čizme i čakšire, operu mu krvavo uvo, nos i obraz, pa ga polože na jednu asuru i pokriju ga, a radi zaštite od sveubitačne promaje „Stevan donese neku staru aljinu i zavije mu glavu da ga ne bi cug kroz pendžer udarao“. Prethodno su primenili i neke preventivne medicinske mere: Paja je isekao kriške crnog luka, metnuo mu na glavu i zavezao maramom, a zajedničkim naporom su ga naveli da se ispovraća, zahvaljujući čemu i znamo da je bio večerao onu salamu i sir švajcer. Kad su sve to obavili, ostavili su ga da se ispava i povukli se u kafanu.

U kafani je Kata svima skuvala kafu, koju je Ignjat popio s čašom ruma. Već se bilo uveliko razdanilo, pa su u Zlatan krst počela da pristižu i nova lica, neka noćašnja a neka jutrošnja: birtaš Vita je upravo bio zatvorio svoj bircuz kod Tri ruže, a Jakov berberin ustao svež i doneo sveže kifle. U kujni se našlo nešto suvog mesa, pa je Vita izneo meso, Jakov priložio kifle, a Ignjat natočio rakije. Tako su sedeli, mezetili i raspravljali o Kosti i njegovom stanju. Ubrzo je postignut konsenzus da nad Kostom treba primeniti još neke medicinske zahvate. U daljoj debati su se, međutim, iskristalisale dve škole mišljenja. Jedni su smatrali da mu treba nacediti konjsku fuškiju (balegu) u usta, dok su drugi dokazivali da bi takav postupak bio indikovan u slučaju da je pio rakiju, ali pošto je pio vino treba mu staviti kiseo kupus na mošnice. Pokazalo se da kompromis između fuškijaške i kupusarske škole nije moguć, i zato, kako piše u policijskom izveštaju, Kosti „ni jedno ni drugo ne nacede i ne previju“.

Kad su se umorili od debate, Jakov obeća da će platiti olbu¹⁷ vina kod Crnog petla, u prvom komšiluku, pa se on, Vita i Ignjat krenu tamo i sednu da piju. Tu su se pozdravljali sa namernicima, kao na primer sa buljukbašom (komandirom policije) Milošem, koji je krenuo na posao a svratio na čašicu rakije i razgovora, i revnosno širili blagu vest o Kosti tobdžiji i njegovom podvigu u piću. Onda im to dojadi, pa se vrate Zlatnom krstu.

Čim su stigli kod Krsta, naiđe Jovan berberin i počasti ih vinom. Zauzvrat, povedu ga u onaj mutvak ispod stepeništa da mu pokažu spavajućeg Kostu. Jovan, još kivan na Kostu zbog sinoćnjeg koškanja, rekne: „E, jebem ti seme, hoćeš da piješ vino a ne umeš po malo“, ali ga oni utišaju: „Ne diraj čoveka, kad se otrezni onda ćemo ga dirati a sad neka ga neka spava“. Tako su Kostu pokazivali i drugima, kao svojevrstan lusus naturae. Već je bilo 11 sati kad su ga pokazali Peri Bajlu, trezvenom i vrednom šusteru koji je svratio samo na kafu.¹⁸

Trezveni Pera opkorači Kostu, pogleda mu u lice i odmah postavi pravu dijagnozu: „Žalosno mu piće kad je polak mrtav. Nema tu ni pića ni spavanja nego ga iznesite u sobu i zovite doktora“. I tako Kostu dignu iz onog mutvaka u kome mu je, između ostalih, pretila i opasnost od cuga, i stave ga u udoban birtašev krevet. Perina dijagnoza je delovala otrežnjujuće na sve i svi su se uzmuvali, a naročito birtaš Đoka, kod koga se javio i neki mutan osećaj lične odgovornosti za gosta. Pokajnički je naredio sluškinji da odmah opere Kostine čakšire i spremio da mu dā svoju košulju, sve to na osnovu prethodnog iskustva, „jerbo se više puta događalo s njim kod mene da se jako opijao“. I odmah je poslao po doktora, ali i po Kostinog oca.

Prvi je stigao doktor Poljak, Jevrejin. U početku je ispoljio velik optimizam: „Ne bojte se, neće mu biti ništa, samo dajte vode ladne i sipajte mu s visine na glavu“, bila je njegova rana dijagnoza. Nažalost, ta terapija, još u zoru pokušana od strane dobronamernih laika, nije dala rezultate ni sada, kada ju je propisao diplomirani doktor medicine. Videći da stvar ne ide tako lako, on poviče: „Dajte berberina da mu pusti krv“. (Na to Ignjat šnajder napusti sobu, jer se, kao i autor Bala u Elemiru, po dobroti svoga srca grozio krvnih prizora.) Odmah se odazove berberin Jovan i zareže Kostu; ne znamo da li je tada pomislio na njihov sinoćni sukob i svoj krvavni dlan, da li mu je ruka zadrhtala i da li je u sebi rekao, onako starozavetno, „krv za krv“. Tek, posle flebotomije, doktora je savladala malodušnost, odustao je od dalje borbe za Kostin život i izustio je samo, i to na nemačkom: „Dajte sveću, nema pomoći!“.

I tako Kostin otac Dimitrije zatekne sina na odru „mrtva ležeći i sveća čelo glave gori“. U tom, međutim, sokakom slučajno naiđe još jedan lekar, doktor Birg,¹⁹ pa kad je pogledao leš samouvereno rekne: „Još je ovaj čovek živ i može mu se pomoći“. Zatraži četku, sirće i flaner (flanelsku tkaninu) i, uz usrdnu pomoć prisutnih, počne da trlja Kostino telo: ljudi flanelom i sirćetom po nogama, a doktor četkom po tabanima. Kada to nije uspelo, a na predlog iz publike, doktor dozvoli da Kosti na mošnice priviju list kiselog kupusa. (Ovde kupusari s visine pogledaju na svoje protivnike iz sinoćne debate, fuškijaše, i značajno se nakašlju.) Ali, slaba vajda: „sve je bilo sujetno“.²⁰ Ni treći lekar koji je tog dana dolazio kod Zlatnog krsta nije pomogao; to je bio dr Janko Šafarik, ali nam nije poznato da li je i kako intervenisao, znamo samo da je u jednom trenutku bio na licu mesta.

Kad pokušaj reanimacije nije uspeo, otac Dimitrije natovari mrtvog sina Kostu na taljige i odnese ga kući. Uprava varoši odmah tamo pošalje vršioca dužnosti varoškog fizikusa, štabs-doktora Karla Belonija da pregleda leš, ali on nije uočio nikakve povrede (osim ogrebotine na laktu) niti druge znake nasilne smrti.

I tako Kostu „sutradan, tj. 18. septembra njegov otac […] po običaju pravoslavne crkve u groblje iza palilulske crkve sahrani“. U „napisanije umirajuščih“, tj. u matičnu knjigu umrlih uveden je samo kao rab Božiji Konstandin, žitelj ovdašnji:²¹

Bez obzira na mrtvozornički izveštaj, nego više onako, za svaki slučaj, Uprava varoši je odmah zatvorila Zlatan krst i pohapsila sve koji su prolazili kroz kafanu u kritično vreme (osim, naravno, gg. činovnika i oficira), a troje njih – birtaša, birtašicu i šnajdera Ignjata, kao najsumnjivijeg – zadržala je u pritvoru. Temeljna istraga nije dala rezultata, uglavnom zato što se ništa nije moglo „točno dokazati“ i što „jedni kažu jedno a drugi drugo“, tako da „Upraviteljstvo ništa drugo zaključiti nije moglo osim da je ovo društvo […] napito bilo“.

Ipak, gde ima istrage mora biti i rezultata, ne samo zato što to neumitno nalaže policijska logika (neko mora biti kriv za nešto) nego i zato što treba odlučiti o daljoj sudbini pritvorenikā; u ovom konkretnom slučaju, tim pre što su svi oni bili strani državljani i što se austrijski konzulat revnosno raspitivao za njih. I tako je rešeno da se Ignjat oslobodi svake krivice, ali da se Đoka i Sara uzmu na odgovornost zato što pokojnom Kosti nisu pružili potrebnu pomoć, bar tako što bi blagovremeno obavestili nekog doktora, vlast ili makar njegovog oca (u današnjoj Srbiji, odgovarali bi za krivično delo nepružanja pomoći iz čl. 127 KZ). Predloženo je da birtaš i birtašica, kao oni „kod kojih se najviše lumpovanja nalazi“, budu zauvek proterani iz Srbije; po svemu sudeći, to je zaista i učinjeno.

Ali je Uprava otišla i korak dalje, smeštajući tragičnu smrt Koste Vranjalije u jedan širi kontekst, zgodan za njen obračun sa kafedžijama iz Austrije (i nemačkarima uopšte), koji joj kao po navici prkose. Predložila je da se „položi granica“ svim birtašima koji su „nemecki podanici“, a posebno da im se zabrani rad posle 2 sata noću, kao što je to zabranjeno i domaćim kafedžijama. Izričito im treba zabraniti da dozvole skupljanje onakvog društva kakvo se kod Zlatnog krsta zateklo u noći Kostinog stradanja, inače će se i dalje događati takvi slučajevi „kao pijani ljudi i kao što se često kavge i razbijene glave događaju“. I više od toga: treba položiti granicu „svim nemačkarima koji noću lumpuju“ i za njih uvesti policijski čas. Idealno bi bilo da u propisano vreme „svaki na svom kvartiru […] bude, jer nemačkari ako ne drukčije a oni zapale fenjere pa po svu noć po varoši tumaraju“.

Ova ideja Uprave bila je hvale vredna i nesumnjivo bi olakšala život i rad policiji. Ipak, nije prihvaćena, pa su prečanski birtaši i bircuzi još dugo prednjačili u beogradskom ugostiteljstvu.

Iz Sadržaja
I. EPIZODISTI
1. Gliša Zuban, pesnik predan poroku pijanstva i nasilju sklon
2. Mihajlo Ćelešević, književnik-denuncijant
3. Jelisej Vukajlović: prilog Prilozima za biografiju
4. Teča Aleksandar (Hadži Tripković), simbol nepotizma i korupcije u ustavobraniteljskoj Srbiji
5. Tasa Belopoljac, dugogodišnji Člen kvarta dorćolskog
6. Doktor Grigorije Ribakov, njegovi poslednji dani i smrt
7. Miloš Mrcailović: primer vertikalne socijalne mobilnosti u Srbiji 19. veka
8. Miloš Sušić, u oltaru sveštenik a u kafani čovek kao i drugi ljudi
9. Dimitrije Crnjanski, njegov život i njegova smrt
II. STATISTI
10. Milakra Klapsoglinica, samohrana majka
11. Katarina-Kata Miljković-Džampić, Šugava
12. Mužootrovnice
13. Ludi Nasta, Ludi Meja i ćopeci-psi
14. Vrač Stevan Vuk Branković Hromi, „čovek skitnica i budala“
15. Autokastrat Evstratije
16. Da li su „prve kulturne laste“ u Srbiji bile kulturne?
17. Beogradski odžakčari, 1839-1915
18. Jovan Zamastil i njegova Rupa
19. Tobdžija Vranjalija i njegova naprasna smrt kod Zlatnog krsta leta Gospodnjeg 1845.
20. Persijanci u Beogradu, 1861-1869
21. Ibrahim-aga Tabak i Tabakibrahimovići

Fabrika knjiga, novembar 2022.

Peščanik.net, 24.12.2022.

Srodni link: Ivan Janković – Po njima se ništa neće zvati

1. Česma se nalazila na uglu današnjih ulica Jug Bogdanove i Pop Lukine, bila je ozidana, dva metra visoka, sa dve slavine kroz koje su tekla 333 grama vode u sekundi (Bunjac, 1986: 100).
2. Srbske novine, 24.07.1843, 236.
3. IAB, UGB, 1846, F-II-500.
4. IAB, UGB, 1841, F-I-72.
5. IAB, UGB, 1845, F-VI-1763. Dokument je objavljen u: M. Jovanović i dr., 2004: 77.
6. IAB, UGB, 1846, F-I-51.
7. Srbske novine, 27.08.1846, 277-d1.
8. IAB, UGB, 1846, F-IV-850.
9. Novine Čitališta beogradskog, 10.10.1847, 324.
10. Kao šnajder, Malenić je 1837. godine platio Upravi izvesnu sumu na ime „varoških troškova“ – „Spisak od stranih podanika živećih u varoši beogradskoj koji su u ime varoških troškova platili“, AS, PO, 4–1. V. i: „Spisak stranih podanika koji imaju radnje u Beogradu“, IAB, UGB, 1837/49.
11. IAB, UGB, 1842, F-I-8.
12. Ako nije drukčije naznačeno, svi podaci i navodi o zbivanjima te noći, kao i o njihovim akterima i svedocima su iz spisa: IAB, UGB, 1845, F-VIII-2781.
13. IAB, MKV Saborne crkve 1816-1836, str. 53 i 147.
14. Hapšen je u Zemunu u vezi s nekim falsifikovanim novcem, kada je austrijski konzulat tražio da prisustvuje pretresu njegovog beogradskog stana – IAB, SVB, DP 1843, No. 4047.
15. Razroka Soka je verovatno Soka Kuzmanovića, bludnica iz Beograda, koja je 1837. bila nakratko proterana u Požarevac, pa se ubrzo vratila (AS, KK, Protokol pasoša 1837, No. 1982). A Anika bi mogla biti Anka Arsenijevića, „poznata bludnica“ koju je jedan njen ljubomorni ljubavnik jednom oborio na zemlju i odsekao joj kosu, „nameravajući i s nosom njenim isto učiniti, no bivši pripjatstvovan nos joj na miru ostavi“ (IAB, UGB, 1846, F-X-3244).
16. Petar Stefanović je bio tipičan patroldžija svog vremena, ne samo po poimanju službene dužnosti nego i po poreklu: u Srbiju je došao iz Niša pre 20 godina, nije bio ženjen i u policiji je radio tek dve godine.
17. Olba (od nem. Halbe) je stara mera za tečnost (nešto manje od jednog litra), ali i stakleni sud s uskim grlom, obično za vino. Dok su sedeli na bedemu negotinske tvrđave, Hajduk Veljko je objašnjavao jednom svom gostu kako će to izgledati kada ih turska vojska napadne: „onda ću ja pripasati sablju i uzjahati Kušlju, pa idem u polje preda njih, a ti viči Petra ključara, neka ti donese olbu pelenaša, pa evo ovđe sjedi te pij, i uzmi durbin, te gledaj, kako ću ja njima da jebem mater“ (Karadžić, 1969: 73).
18. Valjda zahvaljujući trezvenjaštvu, Bajlo je dugo poživeo, a umro je 1860. godine (MKU Saborne crkve, 1860-1863, str. 13).
19. Doktor Florijan (Cvetko) Birč, rođen 1801. godine u Pešti, gde je i diplomirao. U Srbiju je prešao 1839. godine i stupio u službu kao fizikus beogradskog okruga i, kasnije, vojni lekar (štabs-hirurg) – V. Mihailović, 1951: 444).
20. Sredinom 19. veka, osnovno značenje reči „sujetan‟, naročito u lekarskim izveštajima, bilo je: „uzaludan‟, „bezuspešan‟: „Pušćanje krvi itd. sve bi sujetno“; „Ona je mnome lečena bila pozadugo i na razni način – no sujetno“ (Izveštaj dr Aćima Medovića o uzrocima oboljevanja i umiranja robijašicā u Ženskom apseničkom radilištu u Požarevcu 1851. godine – AS, MUD-P, 1851, F-VII-136).
21. MKU Saborne crkve 1841-1845, str. 386.