Sudeći po šturim vestima i izjavama Milana Despotovića, šefa štrajkačkog odbora Termoelektrane „Nikola Tesla“ u Obrenovcu, predstavnici Vlade Srbije prihvatili su povećanje plata zaposlenih u ovoj javnoj firmi za 8,5 odsto, navodno, „na osnovu smenskog rada i usklađivanja plata sa inflacijom“.
Tako se ovaj štrajk u elektrani koja proizvodi više od pola godišnje produkcije struje u Srbiji „uspešno završio“ gotovo pre nego što je i počeo – a videćemo da li je sa tim „uspehom“ propala i čitava koncepcija ekonomske politike Vlade Srbije za 2010. godinu, koja je jesenas u obliku „pisma o namerama“ dostavljena Međunarodnom monetarnom fondu. Jer, u tom Vladinom pismu Dominiku Štros-Kanu, generalnom direktoru MMF-a, rečeno je da će Vlada Srbije do kraja februara usvojiti planove poslovanja deset najvećih javnih preduzeća u Srbiji „u skladu sa zamrzavanjem zarada na nominalnom nivou“.
Pre nego što „kažemo koju“ o ovoj brzopoteznoj predaji Vlade pred zahtevima 2.600 obrenovačkih električara, koji će sigurno „povući“ plate svih 30.000 zaposlenih u EPS-u, možemo ironično reći da su premijer Cvetković i ministar energetike Škundrić, još i dobro prošli – jer šta bi bilo da su štrajkači u vitalnom preduzeću za sudbinu cele privrede Srbije zatražili mnogo veće povećanje plata? Na primer, da su rekli: mi nećemo dozvoliti da prosečne plate u EPS-u, koje su pre godinu dana bile na nivou od blizu 700 evra mesečno, padnu nijedan cent niže, kao što su tokom 2009. godine pale za najmanje 150 evra, već kao radnici jedne proizvodno uspešne kompanije tražimo da nam plate, na primer, rastu sa porastom proizvodnje struje.
Ili još jednostavnije, radnici TENT-a mogli su da kažu da njih ne zanima to što je javno preduzeće u kojem posluju, Elektroprivreda Srbije, najveći gubitaš među srpskim preduzećima (sa do letos kumuliranim gubicima od 200 milijardi dinara, to jest sa tekućim gubicima koji su do danas verovatno silno narasli), već traže da zadrže svoju ekonomsku poziciju u „hijerarhiji“ privilegovanih zanimanja u Srbiji. Oni bi pri tome mogli da naglase da njih ne zanima što EPS ima previše ljudi na platnom spisku, pa jedan zaposleni, na primer, u turskoj elektroprivredi proizvede dva puta više struje nego zaposleni u EPS-u, već ih zanima kako da zadrže svoj sopstveni standard kad već dobro rade na državnom kapitalu koji smo svi zajedno stvorili i kome je značajna sredstva poslednjih godina dodala, kreditima i donacijama, i Evropska unija.
Taj, indirektno spomenuti pad prosečnih plata u evrima u celoj Srbiji, sa oko 400 evra mesečno, na danas samo nešto više od 300 evra mesečno – krije činjenica da ponosno imamo nacionalnu valutu, to jest da zvanično nismo uveli evropsku valutu na domaće tržište, makar i uz otpor same Evropske unije. Vladimir Gligorov tu „lepu osobinu“ domaće monete, da krije kupovne realnosti domicilne radne snage, ironično ili ozbiljno – svejedno, ističe kao jedan od argumenata za neprelazak na evro u Srbiji, koji je pre neki dan zatražio Miroljub Labus (Politika, od 11. januara). To jest, ako je dozvoljeno malo nategnuto interpretirati srž Gligorovljevog stava, on se i tim primerom protivi „fiksnom kursu“ dinara prema evru. Jer, kad imaš samo evro u domaćem prometu, ne možeš zamisliti „fiksniji“ kurs dinara prema evru od toga.
Zapravo, onda nemaš monetarnu politiku kao saveznika u borbi za „postepenu i blagu“ preraspodelu u korist eventualnih izvoznika – i, u krajnjoj liniji nemaš guvernera centralne banke koji „reže“ nerealno narasle plate tihom „fluktuirajućom devalvacijom“, dok drugi visoki predstavnici vlasti, vidimo to sada, popuštaju radnicima tamo gde procene da ništa drugo ne mogu da učine iz političkih i ekonomskih razloga. Uostalom, politika „popuštanja“ radnicima i sirotinji u Srbiji ima dugu tradiciju, jer ovdašnja vlast valjda nikada u svojoj istoriji i nije imala „čistu savest“ prema socijalno ugroženim slojevima, a i pare su oduvek bile centralizovane, pa onda „deljene“ i po babu i po stričevima.
Godina koja počinje (eventualnim) odobravanjem porasta plata jednom javnom preduzeću za 8,5 odsto, zapravo počinje porukom i svim ostalim zaposlenima u javnom sektoru da traže povećanje svojih nadnica za otprilike isto toliko, pa – ko šta uhvati. Drugim rečima, šta će Vlada Srbije, ako danas popusti električarima i telefonistima (dok se piše ovaj tekst zaposleni Telekoma pregovaraju s predstavnicima Vlade o svojim zahtevima za povećanje plata), sutra reći učiteljima, doktorima, policajcima, oficirima, komunalcima, činovnicima, kad i oni izmisle svoj način da pritisnu javni život štrajkovima i balvanima na drumovima i prugama? I šta će biti sa sporazumom sa MMF-om, to jest šta će biti sa parama koje smo zadužili kod MMF-a, iz kojih zapravo svi računaju da se namiri ono što će oni razneti?
Danas, 14.01.2010.
Peščanik.net, 14.01.2010.
