Otmicu trojice učenika verske škole na Zapadnoj obali prošlog četvrtka naručio je Izrael. U subotu, u vreme pisanja ovog teksta, sudbina učenika i dalje je nepoznata a briga za njihovu bezbednost potisnula je sva druga pitanja o njihovom nestanku. Međutim, bez obzira na ishod – hoće li se deca sigurno vratiti kući ili, ne daj bože, ne; da li će se ispostaviti da je za otmicu odgovoran globalni džihad ili neka lokalna banda – kontekst ovog događaja se ne može ignorisati.

Možda su sofisticirane izraelske špijunske agencije zatečene nespremne, ali otmica nikoga nije mogla stvarno da iznenadi.

Ne mogu biti iznenađeni ili šokirani otmicama oni koji tvrdoglavo odbijaju da oslobode palestinske zatvorenike od kojih su neki zatočeni decenijama, još od vremena pre potpisivanja Sporazuma iz Osla 1993. a kojima je Izrael obećao slobodu; oni koji godinama drže ljude u pritvoru bez suđenja; oni koji ignorišu štrajk glađu 125 „administrativnih“ pritvorenika, od kojih neki umiru po bolnicama; oni koji hoće da ih na silu hrane, i na brzinu spremaju zakone kojima će se onemogućiti njihovo oslobađanje. Ti ljudi su unapred pripremili otmice.

Izrael koji se toliko brine za dobrobit svakog svog građanina, godinama arogantno ignoriše brigu Palestinaca za svoje zatvorene sunarodnike.

Samo Izrael ima pravo na brigu za svoj narod, kao i na poštovanje heroja nacionalne borbe. Meir Har-Zion [jedan od osnivača specijalne vojne Jedinice 101, koji je 1953. predvodio osvetničku raciju u beduinskim naseljima zbog ubistva svoje sestre prilikom ilegalnog putovanja u Petru] je nacionalni heroj; Ahmad Sa’adat, generalni sekretar Narodnog fronta za oslobođenje Palestine, je zverski ubica.

Gilad Shalit, kojeg je Hamas držao u zarobljeništvu pet godina, bio je naša briga dok nikog ne zanima sudbina Walida Dake koji – bez ijednog dana dopusta ili bračne posete – robija u Izraelu već više od 30 godina zbog članstva u militantnoj grupi koja je ubila jednog izraelskog vojnika.

Nikog se ovde ne tiču hiljade palestinskih zatvorenika. Prošle nedelje, Izralece je više zanimala kućna pomoćnica poslanika Meir Sheetrita nego 125 štrajkača glađu koji već 53 dana polako umiru od gladi.

Među hiljadama palestinskih zatvorenika ima i sirovih ubica, ali i mnogih političkih zatvorenika – a sve njih zajedno Palestinci smatraju herojima svoje nacionalne borbe. Isto važi za svaku nacionalnu borbu. Iza njih stoji čitavo palestinsko društvo, zabrinuto za njihovu sudbinu ništa manje od Izraelaca zabrinutih za sudbinu svojih najbližih.

Prekidom mirovnog procesa Izrael je zalupio vrata svojih zatvora i Palestincima uputio kristalno jasnu poruku: vaši sinovi će izaći na slobodu samo silom. U četvrtak uveče je stigla potvrda. Kontekst otmica, međutim, umnogome prevazilazi pitanje oslobađanja zatvorenika.

Koliko god mirovni proces bio jalov, sada je gotov, a s njim i poslednja palestinska nada da je nacionalno oslobođenje moguće kroz pregovore. Život u Izraelu i naseljima na Zapadnoj obali vraća se u kolotečinu rijaliti programa, potpuno nedodirnut okupacijom.

To ne važi za Palestince. Oni nemaju ništa od toga; svako odlaganje rešenja sukoba samo produžava njihovu patnju i poniženje.

Ko god je mislio da će Palestinci mirno sedeti i čekati da ih Izrael udostoji promene odnosa bio je u zabludi. Ko god je mislio da će doseljenici na teritorijama i dalje živeti bezbedno, teško se razočarao: otmica u četvrtak samo je upozorenje, najava onoga što se može desiti.

Jedini način na koji Palestinci još uvek mogu da podsete Izrealce na svoje postojanje i svoju muku jeste put nasilne borbe. Svi drugi pravci su blokirani. Ako Pojas Gaze ne ispali rakete na Izrael, Pojas Gaze ne postoji. Ako mladi bogoslovi na Zapadnoj obali ne budu oteti, Zapadna obala će nestati iz svesti Izraela.

Otmice ili ubistva namenjeni su probijanju neizdrživog izraelskog samozadovoljstva, i kao takvi ne treba nikog da iznenađuju. Za poslednjih nekoliko meseci, ovo samozadovoljstvo doseglo je nove, nezamislive visine.

Samo pogledajte besmisao koji je privukao pažnju Izraela. Užasni podsetnik koji nam se sručio na glavu samo je najava onoga što možemo očekivati ako nastavimo da živimo između afera političara i ljubakanja u izraelskoj verziji „Velikog brata“.

To je ta iritantna strana okupacije. Proganjaće nas čak i ako zavučemo glavu još dublje u pesak.

 
Haaretz, 15.06.2014.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 22.06.2014.