Sa sigurnog vojničkog položaja od 120 časova/mm koliko smo (od današnje srede do prokletog novogodišnjeg ponedeljka) topografski udaljeni from dokazano zločinačke 2008. godine – Skupština Srbije upravo izglasava treću, najslađu Rezoluciju o Kosovu & Metohiji; o ovom svečanom, po mnogo čemu prazničnom ali duboko kosmičkom Programskom Dokumentu koji bi trebalo da bude Alfa und Omega naše inicijalne budućnosti, u proteklih nekoliko sati već se seirilo nekoliko puta; Boris Tadić, predsednički kandidat u ulozi tekućeg predsednika države, uvodnički je muljao nekakvu somnabulnu bajku u kojoj, kao, Srbija ulazi u prioritetnu joj Europu ali sa obaveznim Kosovom u celini i celosti, nonšalantno pominjući “sva ostala sredstva” za odbranu K&M, uz izhlapelu nadu da će se tzv. pregovori nastaviti i da će se Savet Bezbednosti prizvati k svesti ili već nešto slično.
Onda je mikrofon osvojio Vojislav Koštunica i krenuo u antiameričku tiradu koje se ni mrtvi Brežnjev ne bi postideo: Amerika mrzi Srbiju, Amerika nas je bombardovala, Amerika je izvorište zla, Amerika je govno, Amerika podržava Albance, Amerika hoće da na K&M napravi svoju državu, umalo da se dr. Kalašnjikov izlane pa da prizna Amerika nema tako tako dobre filmove kao što se misli, samo je Voji falilo pa da kaže kako ga brine američki rock’n’roll, ne priznaje on The Red Button kao retro-tendenciju, hoće Vojislav da Amerika javno prizna kako joj nije stalo do Pravde, nego do Sile, a nama Srbima, podvukao je granatom dr. Koštunica, uvijek je bilo samo do pravde, do kompromisa, do dogovora, do istine, do međunarodnih propisa!
Ah, jebiga! Gde su sad stanovnici Vukovara, Sarajeva ili Dubrovnika da podrže dr. Voju kao nezavisni granatirani svedoci: gađalo ih Pravdom godinama, snajperisalo se Istinom dvocifrenim brojem meseci, komprimisno su kolektivno likvidirani u tisućima pojedinačnih obrana međunarodnog prava… ali, prijatelji, ništa to nije tako značajno kao odbrana Srpskog Kosova i Srpske Metohije; iz Koštuničinih riječi iz kojih se na pod Skupštine cedila jedra pakost i pravna zloba, shvatili smo da je 2008. godina – godina dobrovoljne izolacije, jebaćemo svaku onu državu koja se usudi da prizna tzv. nezavisno Kosovo, jer mi The Serbia nikad, never, nikad, never nećemo priznati nezavisno Kosovo; zato, svaki međunarodni sporazum mora biti u funkciji “očuvanja Kosova i Metohije kao integralnog dela države Srbije”, što me kao dokazanog bukvalistu stavlja pred streljački stroj iz mašte.
Recimo, da sa hrvatskim uvoznikom imamo Sporazum o izvozu fucking višanja za koje je naučno dokazano da ne poseduju političku svest (višnje, ne Hrvati); da vam uopće pošaljemo višnje hladnjačom, treba nam (valjda, tako se Rezolucija čita) vaša pismena, ćirilična izjava u kojoj višnje sa čitave državne teritorije Srbije priznajete kao jednakopravne voćne subjekte, uz dodatnu vašu (hrvatsku) obavezu da pomenute višnje prodajete u kesama na kojima će pisati da su iste proizvedene u “celovitoj, nedeljivoj Srbiji, uključujući Kosovo and Metohiju, što je potvrđeno preambulom Ustava Srbije”.
Koliko sam razumeo Rezoluciju, nećete u Srbiji moći da prodate ni čašu hrvatskog tečnog jogurta ako se jogurt ne složi da je K&M neotuđivi dio Srbije; uvozno, inozemno povrće koje se do sada hedonistički baškarilo po policama takvih apolitičnih shopping-malls kao što su hrvatska “Idea” ili slovenački “Mercator”, moraće da poseduje atest da Srbiju priznaje u granicama priznatim UN, ili će povrće biti uništeno na licu mesta, sere se Srbija na vaše povrće kad kod nas sve uspeva: mogao bi i mango, ali nas mrzi; banane smo već probali, ima mnogo posla, dosadno je gajiti ovo penisoidno voće; avokadu ne prija kosovska klima, čime je automatski eliminisan – ako avokado ne može pravoslavno da se razvija u srpskoj Prištini, ne može ni u Beogradu!
Zadubljen u detalje buduće Rezolucije kojom će iz beogradskih ambasada biti oterano/proterano sve što se kreće a što podržava šiptarsko-marionetsku NATO-tvorevinu, umalo da na televiziji iz Skupštine propustim predsedničkog, šešeljevskog kandidata Tomislava Nikolića koji je odmah pohvalio Borisa Tadića zbog oštre, vojničke retorike, odajući priznanje Borisu što je pomenuo “sva pravna sredstva”, including vojnu intervenciju; Nikolić je zatražio pojašnjenje oko neprijateljske Europske Unije, otkrivajući – logično – da je tzv. Rezolucija, čak i ovako nevešto napisana, sasvim dovoljna da sa pomenutom Evropom prekinemo sve veze, dodajući da je sad pravi čas da nađemo nova tržišta u Libiji, Severnoj Koreji, severnom delu Kube, Belorusiji ili u voljenoj Republici Srpskoj.
Izolacija koju je sama Srbija odabrala – objasnio je Nikolić – rezultat je teorije da u Srbiji ništa, ništa, nothing, nothing, a posebno ništa nije tako važno kao Kosova; ako nam, daleko bilo, ode K&M, najebasmo; sneg će padati mesecima, sunce će bojkotovati Srbiju, više nema smisla raditi a posebice živeti; sex se ukida sve dok nam se Kosovo ne vrati; oralni je definitivno zabranjen; koji će nam qurac filmovi, pesme ili knjige ako izgubimo telo i dušu i nebesku Srbiju; poštenije je – tako sam razumeo Nikolića kroz Koštunicu kroz kojeg je govorio Tadić – da odjebemo čitav svet, priznamo kako je Milošević bio vizionar, da zatvorimo granice, okrenemo se Rusima i da nas Bog vidi!
Najslađa Rezolucija o Kosovu, u stvari, jeste rezolucija o Evropi: metiljavi Boris Tadić čija je jedina filozofija sadržana u akademskoj EU želji da mu se jebe, ali da mu ne uđe, suočava se sa željom Tomislava Nikolića da mu uđe, ali da se ne jebe; povrh svega, imamo manijaka Koštunicu koji bi hteo sex, ali da se ne jebe i da mu pritom ne uđe! Srećom po ovakvu Srbiju, sva trojica imaju zajednički teritorijalni imenitelj: Kosovo!
Što prevedeno na jezik višanja znači: da se godina 2008. pretvorila u godinu 1999.; da ćemo živeti u onoj iracionalnoj epohi kad će nas se ubeđivati da je Srpsko Kosovo samo pitanje još nekoliko stoleća; radi, sedi, ustaj, sedi, spavaj, radi, ustaj, podrži, glasaj, spavaj, podrži – stvaaarno, koji će ti kurac Evropa kad te Evropa mrzi, zar nije bolje kad smo svi zajedno: malo Tadić, malo Koštunica, malo Nikolić, samo da izdržimo nekoliko vekova i Kosovo će opet, keve mi, biti naše, zar to nije vredno novogodišnjeg raspoloženja, serem vam se na raspoloženje!
Umesto čestitke: ispovraćam se i na Srbiju u njenim “državotvornim granicama”.
Tek da obeležim da je kosovska 2008. stigla. Točno na vreme!
Feral Tribune, 27.12.2007.
Peščanik.net, 27.12.2007.
