Traveling myself

Traveling myself

Prema Tviter profilima povezanim sa Islamskom državom, 11.10.2014. Ahlam al-Nasr se u sirijskom gradu Raki udala za Abu Osamu al-Gariba, džihadistu rođenog u Beču i bliskog vođstvu pokreta. Društveni mediji Islamske države retko objavljuju venčanja, ali Al-Nasr i Al-Garib su moćan džihadski par. Al-Garib, veteran propagande, najpre je radio za Al Kaidu, a sada za ISIS. Njegova žena je književna zvezda u usponu, poznatija kao “Pesnikinja Islamske države”. Njena prva zbirka poezije pod naslovom “Plamen istine”, objavljena u elektronskom obliku prošlog leta, kruži po militantnim mrežama. Njene stihove pevane a cappela, u skladu sa zabranom instrumentalne muzike u Islamskoj državi, lako je naći na Jutjubu. “Plamen istine” sastoji se od 107 pesama na arapskom – elegija zbog poginulih mudžahedina, lamenta nad zatvorenicima, oda pobedama i kratkih pesama nastalih iz tvitova. Gotovo sve pesme napisane su u monorimi – jedna rima za mnogo, nekad više desetina stihova – i u klasičnim arapskim metrima.

O Ahlam al-Nasr se na zna mnogo, ali izgleda da je iz Damaska i da ima dvadesetak godina. Njena majka, nekadašnja profesorka prava, napisala je da ju je “rodila s rečnikom u ustima”. Počela je da piše poeziju u tinejdžerskim godinama, često u znak podrške Palestini. U proleće 2011, kada su u Siriji izbili protesti protiv vlasti predsednika Bašara al-Asada, Al-Nasr je stala na stranu demonstranata. Nekoliko pesama su svedočenja iz prve ruke i moguće je da su događaji iz tog perioda doveli do njene radikalizacije:

Njihovi meci su nam tresli mozgove kao zemljotres,
i najjače kosti bi naprsle pa se slomile.
Bušili su nam grla i razbacivali
udove –
kao na času anatomije!
Polivali su ulice dok je krv još
tekla
kao bujice što se obrušavaju iz
oblaka.

Al-Nasr je pobegla u neku od zalivskih država, ali se prošle godine vratila u Siriju i u ranu jesen stigla u Raku, de facto prestonicu ISIS-a. Uskoro je postala neka vrsta dvorske pesnikinje i zvanične propagandistkinje Islamske države. Pisala je pesme u pohvalu Abu Bakru al-Bagdadiju, samoproglašenom kalifu Islamske države, a u februaru je napisala esej od 30 strana u kome brani odluku vođstva da živog spali jordanskog pilota Moaza al-Kasabeha. U priči o svojoj emigraciji ona opisuje kalifat kao islamski raj, državu čiji su vladari pošteni i čiji se podanici ponašaju u skladu s normama pobožnosti. “U kalifatu sam videla žene koje nose veo, svako se časno odnosio prema svakom i ljudi su zatvarali radnje u vreme molitve”, piše ona. Pobede pokreta u Mosulu i zapadnom Iraku bile su sveže u sećanju boraca. Na ulicama su se deca igrala štapovima kao oružjem koje će koristiti protiv jeretika i nevernika. Al-Nasr je veličala vojne trijumfe Islamske države kao novu zoru za Irak:

Pitajte Mosul, islamski grad,
o lavovima –
kako je njihova žestoka borba donela
oslobođenje.
Zemlja slave zbacila je svoje poniženje
i poraz
i odenula ruho slave i sjaja.

ISIS, Al Kaida i drugi islamski pokreti proizvode veliku količinu stihova. Oni onda kruže internetom, na tajnoj mreži profila društvenih medija, na sajtovima dvojnicima i sajtovima posrednicima, koji se pojavljuju i nestaju velikom brzinom, u ritmu nadzora i hakovanja. Na militantnim veb-stranicama, pesnički forumi sadrže dvostihove o tekućim događajima, pesničke duele u virtuoznosti i zbirke opremljene učenim komentarima. (“Plamen istine” sadrži fusnote u kojima se objašnjavaju složena sintaksa i neobični obrasci rimovanja.)

Analitičari zanemaruju ove tekstove, kao da je poezija živopisan ali zapravo nevažan nusproizvod džihada. Ali to je pogrešno. Nemoguće je razumeti džihadizam – njegove ciljeve, njegovu privlačnost za potencijalne pripadnike i njegovu trajnost – ako se ne ispita njegova kultura. Ona se javlja u formi himni ili dokumentarnih video snimaka, ali poezija je u njenom središtu. Za razliku od video snimaka odsecanja glave ili spaljivanja, napravljenih pre svega za stranu publiku, poezijom se pokret obraća sam sebi. U stihovima se najjasnije artikulišu fantazije o životu džihada.

***

Al-šir divan al-arab: poezija je pamćenje Arapa, kaže stara maksima. To je arhiva njihovog istorijskog iskustva i vrhunac njihove književnosti. U arapskoj kulturi stih ima najveći autoritet. Najranije pesme sklapali su pustinjski nomadi, vekovima pre Kurana. Pesme su u monorimi i jednom od 16 kanonskih metara, što olakšava pamćenje. Pesnici su bili govornici plemena; slavili su vrline svoga roda, proklinjali neprijatelja, sećali se izgubljenih ljubavi i žalili mrtve, posebno one pale u borbi. Kuran osuđuje te preislamske trubadure. “Samo oni koji su skrenuli s puta idu za pesnicima”, stoji u Suri o pesnicima. “Zar ne vidiš da izgubljeni lutaju u svakoj dolini i govore ono što ne rade?” Ali pesnici se nisu dali i Muhamed ih često preuzima. Neki plemenski pesnici su se preobratili i postali njegovi saputnici; oni su ga hvalili za života i žalili posle njegove smrti.

Središte arapske kulture klasičnog razdoblja – približno od 8. do 13. veka – bili su kalifski dvorovi Damaska, Bagdada i Kordobe. Iako je većina tadašnjih pesnika živela daleko od plemenskih pašnjaka i iako su pisani tekstovi zamenili usmene sastave, osnovne osobine te umetnosti su opstale. Pesnički metri suštinski su isti. Očuvani su i glavni žanrovi – pohvalne i pokudne pesme i elegije za mrtvima – a iz stare građe nastali su novi oblici. U urbanoj atmosferi dvorova, vinske pesme kao manje važne u staroj poeziji, postale su punopravni žanr.

Savremeni pesnici koji pišu na arapskom čitaju i prevode strane stihove i za mnoge među njima slobodan stih i poezija u prozi su postali norma. Ipak, mada su stari uzori izgubili nešto od svoje snage, kontinuitet poetskog izraza i dalje je veliki. Obrazovan govornik arapskog jezika relativno lako uživa u jeziku klasičnog razdoblja. I najskromniji prodavac knjiga u Kairu i Damasku imaće u ponudi izdanja srednjovekovnih stihova. Preislamske pesme su ušle u školsku lektiru.

Stara poezija je deo popularne kulture. Među najgledanijim televizijskim programima na Bliskom istoku je “Sha‘ir al-Milyoon” (Pesnik milioner), koncipiran po uzoru na “Američkog idola”. Svake godine amateri iz celog arapskog sveta govore svoje stihove pred velikom i zahvalnom publikom u studiju u Abu Dabiju. Pobednici takmičenja dobijaju 1,3 miliona dolara – više nego nobelovci za književnost, kao što naglašavaju voditelji programa. Prošle godine taj program je imao 70 miliona gledalaca širom sveta. Pesme koje se recituju vrlo su konvencionalne po sadržaju i formi. One govore o lepotama voljenog bića i domovine, hvale velikodušnost lokalnih vođa ili žale zbog društvenih zala. Pravila nalažu poštovanja metra i rime, a sudije najveću pažnju posvećuju tehnici takmičara. Mnogi učesnici su stekli književnu slavu. Godine 2010. Hisa Hilal iz Saudijske Arabije postala je miljenica publike pošto je u svojoj pesmi kritikovala krute saudijske sveštenike. U vreme Arapskog proleća, Egipćanin Hišam Algak pojavio se u programu s nekoliko pesama kojima je podržao demonstracije na Tahriru. Postao je medijska zvezda i uskoro su se njegove pesme recitovale i na samom trgu.

Džihadska poezija je naravno mnogo krvožednija od one iz programa “Sha‘ir al-Milyoon”: šiiti, Jevreji, zapadne sile i suparničke frakcije neumorno se ocrnjuju i preti im se uništenjem. Ipak, lako prepoznajemo da je to podskup popularne umetničke forme. Stihovi su sentimentalni – ponekad prelaze u kič – i izraz kolektivnog pre nego individualnog subjekta. Video snimci grupa džihadista koji recituju pesme i ponavljaju refrene prepliću se sa onima na kojima se uništavaju neprijateljski tenkovi. Poezija se shvata kao društvena delatnost, a ne kao specijalizovana profesija i oni koji se njome bave uživaju u prikazivanju svoje veštine.

Izgleda čudno da ljudi sa ucenjenim glavama imaju vremena za pisanje pesama u klasičnom metru i monorimi. To je na arapskom daleko lakše nego na engleskom, ali ipak zahteva umeće. I to su samo najočigledniji znaci džihadističke posvećenosti formi. Pesme su pune aluzija, biranih izraza i baroknih sredstava. Posebno je omiljen akrostih, gde prva slova uzastopnih stihova grade imena ili rečenice. Jedna od pesama iz pera Al-Nasr, izjava o njenoj odanosti Islamskoj državi, zasnovana je na akronimu prvobitnog naziva za ISIS – DAESH. (“Daesh” je u međuvremenu postala pogrdna etiketa i Al-Nasr njome izražava prkos). Očigledno uživanje pesnika u sopstvenoj virtuoznosti pretvara izvođenje njihovih pesama u prave predstave. Pesnici tu polažu pravo na poseban autoritet koji pripada poeziji u arapskoj kulturi. Ipak, iza ove samouverenosti krije se strepnja: džihadisti su izolovani od šireg društva i od svojih porodica i verskih zajednica. To je težak izbor sa trajnim posledicama. Oni poezijom ublažavaju svoj strah od izopštenosti.

***

Maja 2011, u napadu na kompleks Abotabad u Pakistanu u kojem je ubijen Bin Laden, pronađena je njegova prepiska. U pismu od 6. avgusta 2010, Bin Laden traži od jednog oficira da preporuči nekog ko bi vodio “veliku operaciju u Americi”. U istoj rečenici on traži i sledeće: “Ako među vama ima braće koja poznaju poetske metre, molim vas da me obavestite, a ako imate knjiga o klasičnoj prozodiji, molim vas, pošaljite mi ih”.

Bin Laden je bio najpoznatiji među džihadskim pesnicima i ponosio se svojim poznavanjem umetnosti. Ime njegovog prvog logora u Avganistanu Al-Masada (“Lavlji brlog”) potiče iz stiha Kab bin Malika, jednog od paganskih plemenskih pesnika koji se preobratio i postao Prorokov saputnik. Veliki deo Bin Ladenove liderske harizme bio je zasnovan na njegovom vladanju klasičnom elokvencijom.

Jedna od Bin Ladenovih pesama sa najsnažnijom simbolikom napisana je kasnih devedesetih, po njegovom povratku u Avganistan 1996. To je dvodelna pesma od 44 stiha: u prvoj polovini govori glas Bin Ladenovog malog sina Hamze; druga je očev odgovor. Mnoge džihadske pesme koriste dečji glas kao jemstvo nedužnosti i istinoljubivosti. Hamza u početku pita oca zašto je njihov život tako pun nevolja i zašto nikad ne ostanu duže na jednom mestu. Retorika i raspoloženje uvodnog dela preuzeti su iz preislamskog žanra zvanog “rahil”, gde pesnik evocira teškoće svog putovanja, žali se na samoću i opasnost i upoređuje svoj usud sa nizom pustinjskih životinja:

Oče, dugo putovah među
pustinjama i gradovima.
Dugo beše putovanje, Oče,
po dolinama i brdima.
Tako dugo da zaboravih svoje pleme, svoje
rođake, čak i ljudski rod.

Hamza se dalje priseća lutanja Bin Ladena i njegove porodice: njihovog progona iz Saudijske Arabije, boravka u Sudanu i proterivanja odatle i na kraju dolaska u Avganistan, gde su ljudi “najhrabriji među hrabrima”. Ali čak ni tu borci ne nalaze mir jer im Amerika “šalje rojeve raketa nalik na kišu” (misli se na na udare krstarećim raketama u operaciji Beskrajni domet, 1998). Hamza na kraju traži očev mudri savet.

Bin Ladenov odgovor koristi isti metar i rimu, što pesmi daje ne samo nijansu formalnosti već i prisnosti. Bin Laden kaže Hamzi da ne očekuje lakši život: “Žao mi je, sine, pred nama vidim samo tešku, strmu stazu, / godine migracija i putovanja”. On podseća Hamzu da žive u svetu u kome se patnja nedužnih, posebno nedužnih muslimana, zanemaruje i gde “decu kolju kao stoku”. Ipak, sami muslimani su se srodili sa svojim poniženjem kao “ljudi obuzeti paralizom”. Najogorčeniji prekori upućeni su nemoći arapskih režima. “Cionisti ubijaju našu braću, a Arapi sede na konferencijama”, kaže Bin Laden. “Zašto ne pošalju vojsku da zaštiti male i slabe?”

Bin Laden ima razumevanja za Hamzine žalbe, ali mu objašnjava da su nedaće i progonstvo nužni ne samo zato što je nepravda sveprisutna već i zato što su nedaće znak izabranosti. Većina džihadskih pokreta veruje da su oni poslednje jezgro autentičnog muslimanstva, prethodnica koja se u tradiciji naziva al-guraba – “stranci”, što je i ime medijskog odeljenja Islamske države i naslov popularne džihadske himne. Izvor tog tropa je hadis koji je posebno važan za borce: “Islam počinje kao stranac i vratiće se kao što je i počeo – kao stranac. Blagosloveni su stranci”. Islam je počeo kao stranac u smislu da su Muhamedove prve sledbenike u Meki proganjali gradski nevernici; to razdoblje teškog života na kraju je dovelo do bekstva u Medinu. Džihadisti svoje izgnanstvo u stranim zemljama vide kao dokaz da su oni stranci o kojima govori proročanstvo. Oni, zapravo, smatraju da su u izgnanstvu i kada žive u nominalno muslimanskim zemljama i njihova isključenost iz većine vernika samo pojačava njihovo osećanje da su u pravu.

Zahvaljujući svojoj strukturi, Bin Ladenova pesma postaje drama o nasleđu. Bin Laden zaveštava sinu političku dužnost i temelje morala. Prenošenje kulturnih načela na mlađe generacije stalna je briga džihadista. Borci su okruženi neprijateljima – arapskim državama, suparničkim islamskim pokretima, udaljenim zapadnim silama – i neprestano beže. Hamza pita: “Gde možemo pobeći, oče, i kad ćemo se skrasiti na jednom mestu?” Činjenica da se tako mnogo džihadske kulture nalazi na internetu, da nije otelovljena u materijalnim predmetima, dalje otežava održavanje kontinuiteta tradicije. Zato su džihadisti, kao i mnoge druge zajednice u rasejanju, opsednuti ostavljanjem traga o svojim poduhvatima. Infrastruktura njihovih elektronskih arhiva – kao što je “Minbar al-Tavhid val-Džihad” Abu Muhameda al-Magdisija, gde su obuhvaćena religijska mišljenja, manifesti i poezija – izrazito je sofisticirana. Nije slučajno to što u džihadskoj poeziji preovlađuje elegija: pesme za pale ratnike (među njima i bombaše samoubice) istovremeno su način da se zapamte važni događaji i da se napravi kalendar zajednice. Činovi mučeništva za džihadiste su cigle od kojih se gradi istorija. Sam Bin Laden je izgovorio elegiju za 19 mučenika od 11. septembra: “Prigrlivši smrt vitezovi slave našli su mir. Zgrabili su kule rukama gneva i rascepili ih kao gromom.”

***

U središtu džihadske politike je odbacivanje nacionalne države. Mapa modernog Bliskog istoka koju su skrojile Britanija i Francuska po završetku Prvog svetskog rata trajni je izvor gorčine. Jedan od najupečatljivijih video snimaka Islamske države prikazuje džihadiste kako uništavaju granični prelaz između Iraka i Sirije. Ta granica je iscrtana neslavnim Sajks-Pikotovim sporazumom 1916. Na drugim snimcima vidimo paljenje pasoša i nacionalnih identifikacionih dokumenata. “Sveti ratnici” nalaze dom samo u propalim državama poput Avganistana – a sada i istočne Sirije – i džihadska poezija populariše novu geografiju, odbacuje granice koje su postavile strane sile i organizovana je oko mesta borbe i muslimanskog mučeništva. Mapa iscrtana u jednoj pesmi Ahlam al-Nasr spaja politiku džihada i vizionarski kosmopolitizam:

Moja domovina je zemlja istine,
sinovi islama moja su braća…
Ne volim Arape s juga
nimalo više nego Arape sa severa.
Brate moj u Indiji, ti si mi brat,
kao i vi, braćo na Balkanu,
u Ahvazu i Aksi,
u Arabiji i Čečeniji.
Ako Palestina krikne,
ako Avganistan pozove u pomoć,
ako Kosovo trpi nepravdu,
ili je trpe Asam ili Patani,
moje srce se pruža ka njima
žudeći da pomogne braći u nevolji.
Nema razlike među njima,
tome uči islam.
Svi smo jedno telo,
to je naša blažena vera…
Razlikujemo se jezikom i bojom.
ali kroz sve prolazi ista krv.

Ahvaz je arapsko ime za provinciju južnog Irana, gde su suniti dugo bili proganjani. Patani je tajlandska provincija s muslimanskom većinom, gde malajska pobuna započeta 60-ih godina prošlog veka, sve više ima islamski karakter. Saosećanje s muslimanima na dalekim mestima je glavna odlika književne persone Al-Nasr. Jedna od više desetina elegija u “Plamenu istine” posvećena je istaknutom čečenskom džihadisti a druga kuvajtskom filantropu. Trenuci internacionalnog zanosa česti su u džihadskim stihovima. Pesnici u mašti prelaze granice koje se u stvarnosti ne mogu preći.

Kalifat Islamske države, koji još nije priznala nijedna druga država, svet je fantazije o pomerljivim granicama gde je sve moguće, pa i povratak stare slave. Marta 2014, kraljevina Bahrein objavila je da svi njeni podanici u Siriji imaju dve nedelje da se vrate kući ili će im državljanstvo biti oduzeto. Turki al-Bin‘ali, istaknuti ideolog ISIS-a i bivši podanik Bahreina odgovorio je “Raskrinkavanjem nacionalnosti”, kratkom pesmom kojom se ruga kraljevima i ismeva samu ideju nacionalne države. “Recite im da gazimo njihovo državljanstvo i njihove kraljevske dekrete”, kaže on. Džihadisti vide nove granice: “Zar mislite da bismo ostavili Siriju, zemlju epskih bitaka i predstraže rata?”

“Predstraže” u Al-Bin‘alijevim stihovima (“ribat” na arapskom) su garnizoni na granicama između srednjovekovnih islamskih država i njihovih suseda – katoličke Španije i pravoslavne Vizantije. Sada ih više nema i ta reč je arhaični ukras – kao i korišćenje monorime i klasičnog metra. Džihadska kultura počiva na takvim anahronizmima. Propagandni snimci prikazuju borce na konjima s podignutim mačevima, barjake s kaligrafskim ispisanim porukama po uzoru na one koje su nosili najraniji muslimanski osvajači. Džihadska poezija odaje se sličnim fantazijama. Muhamed al-Zuhajri, jordanski inženjer, čiji je pseudonim na vebu “Pesnik Al Kaide”, dočarava to ratničko raspoloženje u pesmi posvećenoj Abu Musabu al-Zarkaviju, vođi Al Kaide u Iraku. Stihovi su upućeni nepoznatoj ženi:

Probudi nas za pesmu mačeva,
a kad konjica krene, reci
zbogom.
Konji ržu jer osećaju pustinju,
što uzdiže naše duše i tera ih
napred.
Ponos vitezova uspravlja se na taj zvuk
dok poniženje šiba neprijatelje.

Kultura džihada je romantična. Ona obećava avanturu i potvrđuje da još važe pravila srednjovekovnog junaštva i viteštva. Pošto su se odrekli nacionalnosti, borci izmišljaju sopstveni identitet i nastoje da sami sebe ubede da je taj identitet veoma drevan. Vitezovi džihada predstavljaju se kao jedini pravi muslimani i iako možda zamahuju mačevima na vetrenjače, romantika, reklo bi se, deluje. Članovi Islamske države ne zamišljaju da emigriraju na prašnjavu granicu između dve zemlje u raspadanju već u kalifat čija istorija traje više od hiljadu godina.

***

Džihadska poezija sadrži dosta teologije. Verska doktrina je važan lepak kulture i mnogi džihadski teolozi pisali su poeziju. Baš kao što pesnici veruju da oživljavaju autentično pesničko nasleđe, teolozi veruju da otkrivaju i obnavljaju prave stubove vere. Kao teolozi, džihadisti su većinom samouki. Oni čitaju kanonske tekstove (svi su na internetu) i ne prihvataju tumačenja većine sveštenstva, jer smatraju da ona prikrivaju istinu jer se klanjaju političkim despotima. Džihadisti su bukvalisti i obećavaju da će izbrisati vekove sholastike i dovesti vernike u dodir sa istinskim učenjima vere. Neki elementi tog scenarija slični su protestantskoj Reformaciji: masovna pismenost, demokratizacija svešteničkog autoriteta i metodološka doslovnost. U tim okolnostima bilo ko bi mogao da prikuca svoje teze na vrata džamije.

Jedan od principa koje borci žele da otmu od sveštenstava jeste sam princip džihada. Islamska tradicija dugo priznaje oružanu borbu, ali je retko postavljala u središte muslimanstva: u 20. veku mnogi pravnici su je smatrali reliktom. Ali džihadisti misle da je to izdajnički stav zbog koga je došlo do opadanja islama u svetu. Za njih je vođenje džihada ključni element muslimanskog identiteta – etička dužnost i politička nužnost. To gledište često je najbolje izraženo u pesmama.

Jedna od takvih pesama je “Poslanica prigovaračima” Ise Saada al-Avšana. Pesma je objavljena 2004. u Antologiji slave, zbirci pesama saudijskih boraca koji su pokušavali da dovedu međunarodni džihad u Kraljevstvo napadima na lokalne zapadne mete i naftna postrojenja. Režim je na kraju ugušio te napade. (Preživeli članovi grupe pobegli su u Jemen, gde su pristupili Al Kaidi na arapskom poluostrvu.) Avšan, džihadski propagandista i urednik časopisa, pojavio se na spisku najtraženijih odmetnika Kraljevstva i ubijen je u jednom puškaranju u Rijadu.

Avšan pre “Poslanice” stavlja belešku u kojoj kaže da su ga po objavljivanju liste najtraženijih “neka braća i prijatelji prekorevali žaleći što je krenuo putem džihada i borbe protiv nevernika, jer je taj put prepun teškoća”. Prigovarač je još jedan lik iz stare poezije. Dok se u preislamskoj lirici govornik obično predstavlja kao ljubavnik, borac i beskrajno velikodušan domaćin, prigovarač je glas superega zajednice koji podseća pesnika na njegove plemenske dužnosti. Kao što je pisao znalac András Hámori: “Njegov posao je odvraćanje protagoniste od junačkog čina”. U Avšanovoj pesmi prigovarači su pobožni muslimani koji nisu uvereni u zakonitost džihada i brinu zbog toga što borci dovode zajednicu u opasnost”. Avšan objašnjava da je napisao poslanicu kako bi “objasnio put koji je izabrao i razlog da njim krene”. Pesma koja sledi je apologija džihada. Ona počinje ovako:

Dopustite da objasnim svaku skrivenu istinu,
i uklonim zbunjenost onog ko
pita.
Da kažem svetu i onom
iznad njega, “Slušaj:
govorim istinu i ne zamuckujem.
Kraj je dobu priklanjanja
neverniku,
onom što nas tera da ispijamo gorke čaše.
U ovom vremenu neistine, pustite me da kažem:
ne želim novac ni lagodan
život,
već oproštaj Boga i njegovu
milost.
Jer Boga se plašim, ne bande
razbojnika.
Pitaš me o putu
kojim hodam zanesen i
bodar,
pitaš, u strahu za mene, “Je li to
staza dobro usmerena, dobar
put?
Je li to Prorokov put?”

Džihadska poezija često uvodi Prigovarača, koji savetuje oprez i implicitno blagosilja status quo. On govori jezikom sveštenstva koje nastoji da primiri i roditeljskog autoriteta. U drugoj pesmi mučenik se iz groba obraća majci i poručuje joj da ne plače za njim i ne sumnja u njegov sud. “Ostavio sam svoju krv za sobom, Majko”, piše on, “kao trag što vodi u Raj”. Prigovarači imaju nekoliko funkcija. Oni omogućuju pesniku da pokaže svoje poznavanje književne tradicije i da stvori traženu arhaičnu atmosferu. Oni su, uz to, horska pozadina naspram koje pesnik može da zauzme svoje usamljeničke, herojske poze. Na kraju, dovođenjem u pitanje preporučivosti džihada, oni omogućuju govorniku da jasno istakne svoje vrline.

Takvo javno ispovedanje vere ključno je za džihadsku etiku. Kada je ostatak sveta protiv tebe, a tvoji istomišljenici se boje da kažu istinu otvoreno se deklarišu kao džihadisti – da se zakunu na vernost emiru Al Kaide ili kalifu Islamske države – onda je taj čin ispit hrabrosti. “Poslanica” vrvi od obznana i deklaracija. Pošto je osudio američku invaziju Iraka iz 2003, Avšan kaže:

Objavih da neće biti mira
dok naše strele ne pokose neprijatelja.
Zabacih na rame svoju pušku
s mudžahedinskom nepokolebljivošću
i krenuh svojim putem
radosna srca.
Želim jedno od dva dobra:
mučeništvo
ili oslobođenje od despotske moći.

Džihadistima je poezija manifest ili svedočanstvo. Nagrade za prefinjenost se ne dodeljuju. Pesnikov zadatak je da otvoreno i oštroumno brani svoju veru od svih sumnjala kod kuće ili na zapadu. On mora da imenuje istine koje kriju njegovi roditelji i starešine. Druga pesma iz Antologije slave počinje klasičnim priznanjem: “Ćutite! Reči su za junake / a junaci govore delima”. Okružen skepticima, džihadski pesnik sebe prikazuje kao viteza reči, to jest mučenika u nastajanju.

***

Kad je Ahlam al-Nasr došla u Raku prošle godine, ISIS joj je odmah organizovala obilazak. Ona je napisala dugačak prozni prikaz onog što je videla, namenjen njenim “sestrama” i distribuiran medijskim kanalima Islamske države. Dok je hodala ulicama Rake, Al-Nasr je videla tezge pune svežeg povrća i ljude koji podstiču jedan drugog da slede Prorokov primer i okanu se pušenja. Dopuštenje da kuva za borce ispunilo ju je velikom radošću: “Sve je moralo da bude čisto i divno. Ponavljala sam u sebi: ‘Ovu hranu će jesti mudžahedini, iz ovih tanjira će se posluživati mudžahedini’”. Odveli su je u prodavnicu pušaka, gde je naučila da sklopi i rasklopi ruske i američke puške. “Sve se to dogodilo u Siriji, sestre, pred mojim rođenim očima!”, piše ona.

Al-Nasr vidi kalifat kao islamsku utopiju ne samo zato što se na tom mestu muslimani ponašaju kao pravi muslimani, već i zato što je to mesto novih početaka. Većini posmatrača Raka pod Islamskom državom izgleda kao kruto totalitarno društvo, ali za Al-Nasr i druge pripadnike ona je mesto na kom je sve podložno promeni i pregovaranju – ne samo političke granice već i lični identiteti. Uloga Al-Nasr je neobično javna za ženu u džihadskom pokretu, ali ISIS je svesno stavila ženu na liniju fronta u propagandnom ratu. Ona je stvorila i žensku policiju za moral, grupu po imenu “Brigada Al-Kansa”, koja se stara o prikladnom odevanju u gradovima Islamske države. Iako se u medijima pripadnice tog pokreta obično opisuju kao naivne devojke koje su potpisale sopstveno seksualno ropstvo, činjenica je da nijedna druga islamska militantna grupa nije tako uspešno privlačila žene. U većini novijih brojeva Dabika, magazina Islamske države koji izlazi na engleskom, jedna spisateljica ohrabruje žene da “emigriraju u zemlje Islamske države” čak i ako moraju da putuju bez muške pratnje, što je ozbiljno kršenje tradicionalnog islamskog zakona. Možda je to cinična dosetka – da se namame begunice. Ali svakako je u skladu sa napadom džihadista na roditeljski autoritet i naglašavanjem individualnih prava, između ostalog i prava vernica da se odreknu porodice koju ne vide kao autentično muslimansku.

Radikalne društvene inovacije Islamske države u neobičnoj su suprotnosti sa samosvesnim arhaizmom njene kulture – sa opsednutošću čistotom, zanemarenim istinama vere i klasičnim književnim formama. Brigada Al-Kansa je odličan primer. Al-Kansa je bila pesnikinja preislamskog doba koja se preobratila u islam i postala Prorokova saputnica. Njene elegije za rođacima su kamen temeljac tog žanra. Njeno ime jemči duboku ukorenjenost u prošlosti, a ipak u islamskoj istoriji nikad nije postojala takva policija i nigde u arapskom svetu ne postoji ništa slično. Borci, naravno, ne vide ovu protivrečnost. Oni svoj kalifat vide kao otelovljenje prošlosti. U svom dnevniku iz Rake, Ahlam al-Nasr opisuje prestonicu ISIS-a kao mesto svakodnevnih čuda, grad u koji vernici mogu doći da bi se ponovo rodili u staroj, istinskoj veri. U kalifatu, piše ona, “ima mnogo stvari koje nikad nismo doživeli osim u našim istorijskim knjigama”.

Robyn Creswell i Bernard Haykel, The New Yorker, 08.06.2015.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 26.11.2015.

TEMA – NAŠ TERORIZAM