Svaka čestita čitulja za afirmativnu akciju u visokom obrazovanju (1961-2023) morala bi da sadrži osvrt na godine posrtanja uoči konačne smrti prošle nedelje. Program je trpeo niz uzastopnih pravnih osporavanja još od 1970-ih. Često je bilo teško reći da li su te tužbe inspirisale bolji, pravno stabilniji pristup očuvanju raznolikosti, ili su protivnicima omogućavale bolji fokus. Kao kod svake prerane smrti, u ovom trenutku je teško proceniti razmere gubitka. Ali nije nemoguće.
Izraz „afirmativna akcija“ uveden je tekstom izvršne naredbe predsednika Džona F. Kenedija 6. marta 1961. godine, kojim je artikulisan program proaktivnog sprečavanja diskriminacije pri zapošljavanju. U godinama koje su usledile, praksa je doživela razne iteracije: od numeričkih ciljeva, ili „kvota“, u ranim danima, do sve sofisticiranije formule raznolikosti u novije vreme. Njihova zajednička nit bila je trezven, mada nesavršen pokušaj hvatanja u koštac sa tvrdokornom nejednakošću u američkom društvu i približavanja ujednačenoj zastupljenosti u našim institucijama i prilikama za zapošljavanje. Program je dao značajne rezultate kao pokretač integracije nakon pokreta za građanska prava i podstakao širenje crne srednje klase.
Gotovo od samog početka, kritičari programa nestrpljivo su cupkali i zahtevali da čuju koliko još (belo) društvo treba da trpi očitu nepravednost ovih rasnih obzira. (Rodni obziri afirmativne akcije, koje je uvela Džonsonova administracija, takođe su na meti ali na drugačiji način.) Čak su i pristalice obično bile ambivalentne. U slučaju Grater v. Balindžer iz 2003, kojim je osporena praksa upisa na pravni fakultet Univerziteta u Mičigenu, Vrhovni sud je tankom većinom odbranio program. Sutkinja Sandra Dej O’Konor je napisala: „Očekujemo da za 25 godina primena rasnih preferencija više neće biti nužna za unapređenje interesa koji je danas podržan.“
Pitanje „koliko još?“ oduvek je bilo pogrešno. Time se pretpostavljalo da postoji neka standardna brzina za oporavak grupa čija su ograničenja proizvod vekova društvenog inženjeringa. Primarni pokazatelj je bio napredak, a ne vreme. Pola veka nakon pokreta za građanska prava, medijana neto vrednosti belih domaćinstava još uvek je deset puta veća od medijane neto vrednosti crnih domaćinstava – to je disparitet usled decenijskog ograničenog pristupa obrazovanju, zapošljavanju i stanovanju. Ali ograničenja nisu bila samo proizvod razlika ekonomske klase – crni učenici iz srednje klase u Sjedinjenim Državama i dalje imaju veće šanse da pohađaju škole sa manje resursa nego njihovi beli vršnjaci iz srednje klase. Što je najvažnije, presudom u slučaju Baki protiv uprave Univerziteta Kalifornije iz 1978, jednom od prvih značajnih pokušaja osporavanja afirmativne akcije, ovi faktori su odbačeni kao povod za program i zamenjeni manje jasnom (ali verovatno prijatnijom) težnjom ka društvenoj i institucionalnoj „raznolikosti“. Vredi napomenuti da su dve tužbe koje je podnela grupa Studenti za pošten prijem, protiv Harvarda i Univerziteta Severne Karoline – koje se, između ostalog, pozivaju na diskriminaciju azijsko-američkih kandidata i koja je konzervativcima u Vrhovnom sudu dala priliku da ukinu afirmativnu akciju – obrazlagane usred dirigovanog napada više država na čitavo zdanje raznolikosti koje je niklo u decenijama nakon Bakija.
Kada je saslušao argumente, Vrhovni sud je prošlog oktobra objavio svoju odluku usvojenu većinom od 6:3 glasova. Naslovi su graknuli: „Vrhovni sud spreman da odbaci upis na fakultete zasnovan na rasi.“ Posebno se istakao sudija Klarens Tomas, čiji se prezir prema afirmativnoj akciji proteže decenijama unazad, do njegovih studija na pravnom fakultetu Jejla i nedokučive ideje da je taj program kriv što nije dobio ponude za posao posle diplomiranja; tokom usmenih rasprava, doveo je u pitanje korist od raznolikosti kao cilja. „Čuo sam reč ‘raznolikost’ dosta puta i nemam pojma šta to znači“, rekao je Tomas. „Izgleda da za svakog može da znači svašta.“ To je lažan argument. Cilj mnoštva programa raznolikosti u visokom obrazovanju jeste negovanje heterogenih zajednica po nacionalnosti, poreklu, interesovanjima, talentima i iskustvima. Od 116 ljudi koji su do danas radili u Vrhovnom sudu, samo je dvoje — sudije Turgud Maršal i Klarens Tomas — znalo kakav je osećaj pohađati segregiranu školu kao crna osoba. Njihova perspektiva je nesumnjivo koristila telu posvećenom rešavanju sporova koji utiču na čitavo društvo. Nije teško shvatiti svrhu programa, čak i ako ga je, očigledno, teško podržati.
Stvarne razmere uticaja ove odluke vremenom će postati jasnije, ali se sa sigurnošću može predvideti da će rezultat biti manji broj studenata iz tradicionalno nedovoljno zastupljenih manjina u univerzitetskim kampusima, posebno na najkonkurentnijim fakultetima. Kada je Univerzitet Kalifornije 1998. uklonio rasu, rod i etničku pripadnost kao faktore za prijem, broj crnih i latino studenata upisanih na njegove najprestižnije škole, Berkli i UCLA, opao je za četrdesetak procenata. Nije to bila samo posledica manjeg broja primljenih studenata iz manjinskih zajednica; manje visokokvalifikovanih crnih i latino studenata se uopšte prijavilo, možda jer su mislili da neće biti primljeni. Moguće je da ćemo narednih godina gledati taj fenomen na nacionalnom nivou. Takođe je moguće da će se porasti udeo crnih i latino studenata na fakultetima sa slabijim resursima, koji uglavnom imaju niže stope završetka studija. Ne bi bilo iznenađujuće ni da ova presuda utiče na nesrazmeran rast prijava na istorijski crnim fakultetima i univerzitetima, iz razloga koji signaliziraju opšte sužavanje mogućnosti.
Implikacije odluke nisu ograničene na buduće generacije učenika. Kao i kod prava na abortus, ovaj slučaj se bavi politikom koju podržava veći deo javnosti — u nedavnoj anketi, 63% Amerikanaca reklo je da bi Vrhovni sud trebalo da dozvoli koledžima da prilikom prijema uzmu u obzir rasu i etničku pripadnost — ali koju većina konzervativaca hoće da ukine. Prošlogodišnja odluka u slučaju Dobs podstakla je sumnje da ovaj sud, sa svojom supervećinom konzervativaca, radi naprosto tako da republikanske prioritete pretoči u zakon. Do prošle jeseni, poverenje u sud palo je na novo dno – samo 47% Amerikanaca je reklo da ima „veliko“ ili „prilično“ poverenje u savezno pravosuđe, što odražava pad od 20 poena u odnosu na rezultate slične ankete samo dve godine ranije. Ova presuda će potencijalno produbiti to nepoverenje i to sa dobrim razlogom. Dve decenije su prošle otkako je sutkinja O’Konor postavila rok za održivost afirmativne akcije, mada je voz stigao na stanicu prerano. Presuda označava novi polazak, ali u suprotnom smeru od napretka.
Jelani Cobb, The New Yorker, 29.06.2023.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 06.07.2023.
Srodni link: Aleksandar Stević – Poraz pozitivne diskriminacije
