Teroristički napadi u zapadnim zemljama koje su ultra-radikalni salafiti izveli, prema hidžretskom kalendaru, početkom 15. veka – pre svega napadi na SAD 11. septembra 2001 – bili su izraz neuspeha: neuspeha fanatika da sruše, ili makar ozbiljno ugroze svoje najomraženije neprijatelje, režime u Saudijskoj Arabiji, Egiptu i Pakistanu, koje smatraju prezrenim otpadnicima od vere.
To što njihove zapadne mete, posebno SAD, sponzorišu i te režime i Izrael, kao i to što su SAD i Britanija posle napada na Njujork 11. septembra krvavo i bezobzirno intervenisale u muslimanskim zemljama, pružilo je džihadistima zvanično opravdanje za napade, ali nikada nije do kraja prikrilo nelagodnu činjenicu da nijedna muslimanska zemlja, ni vlada ni narod, nije spremna da usaglasi svoj kurs sa militantnim salafitskim idealima, u bilo kojoj inkarnaciji pokreta, poput Al Kaide ili ISIS-a. Militantni salafizam ima obilje baza, od kojih su neke moćne i mnogoljudne, ali, uprkos svom imenu, Islamska država nikada nije uspela da preuzme državu.
Ako se pokaže da su napad na arenu Krokus Siti u Moskvi pretprošle subote, kao što se čini vrlo verovatnim, organizovali salafitski fanatici Islamske države Khurasan (ISKP), sa sedištem u području gde se govori paštunski jezik na obe strane granice između Avganistana i Pakistana, to je zapravo još jedan znak slabosti radikalnih militanata, s obzirom na to da je njihov izabrani neprijatelj talibanska vlada u Avganistanu. Uprkos brojnim napadima ISKP-a i sve težim posledicama kolapsa međunarodne pomoći, kao i zapanjujućem uspehu talibanske kampanje za suzbijanje uzgoja opijuma (najvrednijeg avganistanskog izvoza) – talibani su tamo još uvek glavni.
Masovno ubistvo u moskovskom zabavnom centru, gde je 140 ljudi ubijeno iz neposredne blizine dok su se okupljali pred koncert nostalgičnog roka starijeg benda Picnic, možda je trebalo da posluži kao promocija ISKP-a za donatore i potencijalne regrute, ali organizaciji nije donelo ništa tamo gde najviše teži promenama, kod kuće. U nedavnom izdanju Glasa Khurasana, digitalnog časopisa na engleskom jeziku koji objavljuje srodna organizacija, „prijateljski“ odnos sa Rusijom – i Kinom, i Amerikom – figurira kao samo jedan sa dugačkog spiska zločina glavne mete mržnje ISKP-a, vrhovnog vođe talibana, Hibatule Akundžade.
Dva dana posle napada, Vladimir Putin je javno prokomentarisao zločin u Krokus Sitiju na video-konferenciji sa zvaničnicima službi bezbednosti i šefovima regionalnih vlada. Njegove slabo utemeljene, a povremeno i sumanute tvrdnje o ukrajinskoj umešanosti u napad – u jednom trenutku je odlutao u digresiju o omladinskim nacionalističkim pokretima u Ukrajini 1940-ih – mogle bi se shvatiti kao instrukcije podređenima da mu donesu dokaze o učešću Kijeva u operaciji, svejedno da li su pravi. Međutim, ruski lider je bio prinuđen i da se suoči sa činjenicom da su islamisti u najmanju ruku bili neposredni akteri ubistava. Putin se zbunjeno pitao zašto bi se „radikalne, čak i teroristički nastrojene islamske organizacije bavile zadavanjem udaraca Rusiji, koja se danas zalaže za pravedno rešenje zaoštrenog sukoba na Bliskom istoku“.
Tokom javnog dela sastanka, čelnik ruske službe bezbednosti FSB Aleksandar Bortnikov je ćutao. Mogao je da podseti svog šefa da je pre pet godina, u Tadžikistanu – bivšoj sovjetskoj republici čiji su navodno građani četvorica napadača na Krokus Siti – upozorio na uspon ISKP-a u susednom Avganistanu. Građani iz raznih bivših sovjetskih zemalja priključili su se njegovim redovima, rekao je Bortnikov tada, ljudi koji su iskusili borbu u Siriji i koriste utvrđene rute ekonomskih migracija da bi uspostavili svoje ćelije i regrutovali ljude širom nekadašnjeg sovjetskog prostora.
Kao deo šireg projekta da raskine veze Rusije sa Evropom i severnom Amerikom, i poveže je sa većim delom sveta, koji se po njemu okuplja oko zajedničke ogorčenosti zbog hegemonije starog Zapada, Putin je pokušao da iskoristi muslimansku manjinu u Rusiji – oko 10 posto stanovništva – kao neobavezujući politički ulog u čitavom muslimanskom svetu. Pa ipak, politička monokultura koju je stvorio u Rusiji, koja ga čini imunim na kritike i gde svaki njegov korak mora biti pobeda jer ga je on preduzeo, čini ga slepim za složenost, protivrečnosti i neprijatne posledice vlastitih odluka.
Putin je 2003. bio prvi lider zemlje u kojoj su muslimani manjina, koji je pozvan da govori na samitu Organizacije islamske saradnje (OIS); dve godine kasnije, Rusija je dobila status posmatrača u OIS-u. Dočekuje ga Muhamed bin Salman u Saudijskoj Arabiji, zalaže se za Palestince, kupuje oružje od Irana i podupire čečenskog vođu Ramzana Kadirova.
Međutim, i ruski liberali i nacionalisti podjednako preziru Kadirova, homofobnog tiranina i mučitelja, sklonog da šalje lokalne siledžije u lov na svoje neprijatelje po Rusiji. Kadirov je na vlasti jer ga je tu Putin postavio posle rata koji je vodio protiv Čečenije, u kom je pobijeno oko trideset hiljada civila, većinom muslimana. U Putinovoj intervenciji za podršku Asadu u Siriji ubijeno je još devet hiljada ljudi. Samo nekoliko dana pre napada na Krokus Siti, ruski avioni su bombardovali ciljeve u Siriji; prema propagandi ISKP-a, Amerika više bombarduje Siriju, ali su Rusija i Amerika u suštini iste – krstaši, hrišćani, nevernici. Putin se u velikoj meri oslanjao na siromašnu omladinu Dagestana, još jednog pretežno muslimanskog autonomnog ruskog regiona pored Čečenije, kako bi popunio redove u svojoj vojsci za napad na Ukrajinu. Međutim, slabost njegove kontrole nad tim područjem pokazala se prošlog oktobra, kada je besna rulja pokušala da izvuče putnike Jevreje sa aviona koji je sleteo iz Izraela.
Putinova velika vizija Rusije kao kamena temeljca u mreži antiatlantističkih, antiliberalnih, antidemokratskih patrijarhata koji se protežu na Latinsku Ameriku, Afriku, Aziju, Bliski istok, istočnu Evropu i, pod Trampom, same Sjedinjene Države, pati od nemoći da se pozabavi dubokim osećajem života pod opsadom isključivog nacionalizma unutar bele hrišćanske Rusije, koju mori vlastiti demografski pad u poređenju sa muslimanskim stanovništvom. Putin pokušava da bude i globalista i antiglobalista u isto vreme, što je teško izvodljiva finta. Priželjkuje da poveća etnički rusko stanovništvo Rusije gotovo alhemijskim postupkom, tako što okupira obične Ukrajince koji se onda, oslobođeni nacističke kontrole uma, momentalno pretvaraju u lojalne Ruse; ali čak i kad bi to tako funkcionisalo, obesmišljava ga što to podrazumeva smrt desetina hiljada ljudi na obe strane.
Neposredno pre i posle zločina u Krokus Sitiju, ruske snage su nastavile sa napadom na Ukrajinu, ispaljujući projektile, bombardujući elektrane, civile, ukrajinske trupe, žrtvujući vlastite živote. Sve u svemu, kada se saberu Čečenija, Sirija, Gruzija i Ukrajina, vojnici i civili, broj nasilnih smrti koji se direktno pripisuju Putinovim ratovima svakako prelazi 100.000.
Možda je naivno isticati kontradikcije u Putinovom udvaranju nacionalistima kod kuće i istomišljenicima u inostranstvu; jahanje na talasu tuđe konfuzije zarad opstanka sopstvene lojalne grupe dugo je bio modus operandi predsednikove domovine-unutar-domovine, ruske tajne policije. Svako malo – 1905, 1917. ili 1991. godine – to rezultira dubokim diskontinuitetom, a koliko god da je bio užasan napad na Krokus Siti, najopasniji radikalni džihadisti u Rusiji, za Rusiju, mogli bi biti mnogo bliže kući.
Jedan od motiva ruske informativne videografije u Putinovoj eri jeste pravoslavni sveštenik koji blagosilja oružje prskanjem osvećene vode po tenku ili nuklearnom projektilu. Za dve decenije od raspada Sovjetskog Saveza, prema istraživanju Levada centra, broj Rusa koji sebe smatraju ateistima je opao, dok je broj onih koji se izjašnjavaju kao pravoslavni porastao sa manje od polovine na tri četvrtine. Pod Putinom su se udruženi uzdigli militarizam, nacionalizam i religija.
London Review of Books, 26.03.2024.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 02.04.2024.
NAŠ TERORIZAM