U predizborno doba, koje je kod nas trajno, političari nam pričaju bajke. Uglavnom o sebi. Te ovakvi smo i ovakvi, te uradićemo to i to i nikada nećemo… A pošto ni mi nismo od juče, znamo da su to bajke. Ali nekako poverujemo makar u onu jednu – o žabi koja se pretvorila u princa. Znamo da su žabe, lepo vidimo svojim očima i našim pravom da znamo sve, ali nam je potrebno da poverujemo da bi mogli, ako ne baš da se pretvore u princa (što je i dobro po nas kad pogledamo kakav nam je princ), a ono makar da izdaleka barem u nečemu zaliče na one iz bajki. Samo ako ih poljubimo, odnosno zaokružimo.

I tako ljubimo mi te žabe, ljubimo, sve čekajući da se barem jedna pretvori u princa, ali to nekako neće da nam se desi. Neke žabe možete ljubiti koliko hoćete, one neće pa neće da se promene. Samo se malo preraspodele po svojoj ustajaloj bari, naduju se još više i samo krekeću.

Kakve smo sreće, nama su se i neki nekrunisani prinčevi koje smo ljubili pretvorili u žabe.

Ili ne znamo da ljubimo ili oni reaguju samo na poljubac nekih drugih. Značajnijih i moćnijih od nas.

Ali nam je najzad stiglo i jedno izvinjenje, nadajmo se prvo od mnogih koja bi trebalo da uslede. Doduše, ne za to što ostaju žabe, no, i ovo je nešto.

Aleksandar Vučić se izvinio novosadskom Dnevniku. Anestezirano javno mnjenje nije stiglo ni da primeti, a kamoli da reaguje na ”glupu i grubu grešku” kako je Vučić sam nazvao svoju malicioznu izjavu, a on je već zamolio Dnevnik da prihvati izvinjenje objasnivši da nema opravdanja za sebe i da se iskreno kaje.

Bilo da ima bolje savetnike i bolji marketing, bilo da je samo spremniji da posluša dobre marketinške savete, uradio je ono što godinama čekamo da čujemo od mnogih. Ne opšta mesta – ”ako je bilo zločina”, ne bezobrazno – ”šta god da smo zgrešili to smo platili na izborima”, ne prepotentno – ”to je zato što sam bolećiv”, ne podlo – ”ako se neko našao povređen”, kako su sve pokušavali da nam zamažu oči.

Naravno, kako se čovek brzo navikne na bolje, sada očekujemo da ista takva konkretna i precizna izvinjenja čujemo od Vučića i za sve druge stvari. I od svih drugih za sve njihove druge stvari. I nek ne brinu da je prošlo mnogo vremena i da je sve to palo u vodu, a mi zaboravili. Nije i nismo.

Možda smo ludi što i dalje imamo nadu ali nismo budale.

Peščanik.net, 24.09.2012.

The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik.

Nadežda Milenković

Nadežda Milenković (Svi tekstovi)