Iskušenje samo po sebi je čudo. Iskušenje koje se poklopilo sa prilikom skoro je neodoljivo. A kombinacija iskušenja, prilike i nekažnjivosti sasvim je neodoljiva. Osim za poštenog čoveka.
Odavno je objašnjeno da „prilika ne čini lopova, nego lopov priliku čini svojom lopovskom prilikom“ (Karl Marks). Pošten čovek ima razna iskušenja (a ko ih nema?) često i prilike, ali svoju pohlepu, ako ga muči, drži pod kontrolom. Jedan moj kolega ratni reporter kaže mi da ga dan-danas muči što je iz neke napuštene kuće usred ničega na Baniji uzeo grickalicu za nokte; hteo je da je vrati, ali je druga strana već pripucala, pa je valjalo bežati. To je problem sa poštenjem: imate ga ili nemate, kao i čast i ugled, što nekako sledi jedno iz drugog.
Ovi naši umetnici koje sasvim ovlašćeno predstavlja Bojan Krišto liče mi na one proneveritelje iz treće glave poučnog romana „Zlatno tele“ Iljfa i Petrova (glave čiji je naslov „Benzin vaš, ideje naše“): oni, veselnici, kradu državne pare, banče i voze se taksijem, svesni da će ih pohapsiti, sve tužniji i tužniji – ali ne mogu da odole napasti pohlepe. Zinula im guzica na pare kao advokatska torba i tu pomoći nema – osim suda i zatvora, naravno.
Sećam se jednog značajnog hadžije iz Slobinog doba koga su pitali: „Dobro, bre, hadžijo, šta će ti vila na Dedinju kad većimaš veliki stan u centru grada?“ A on će iskreno: „Ne mogu da odolim. Sad ili nikad: šta klepim, klepio sam“. Bila je to, kao i ovo sada, prilika; pri tom još i nekažnjiva; kao i ovo sada.
Vrana vrani oči ne vadi, kao što je opštepoznato; ali taj hvale vredni običaj do sada nije bio podizan na nivo političke filozofije ili koalicione ideologije. Pozivajući se na argument iz međunarodnog javnog prava poznat kao „rugao se kotao loncu da je čađav“, organizacija G17 plus poručila je koalicionim partnerima s kojima deli vlast (e, bogami je i deli!) i poreskim obveznicima čiji su novci u pitanju (pre: u njihovom džepu, ako su negde) ukratko sledeće: šta ste se uhvatili za Bojana Krišta, kad su i vaši isti takvi? Ajde, ne baš isti, ali je o principu reč. Dakle: ako progonite samo njega, Vlada Republike Srbije u krizi je, mi izlazimo iz koalicije. Nego, kad ste već prekršili uzajamni zavet ćutanja, ajde sad i vi bacite nekoga u ralje javnosti; zašto samo naši da stradaju? Nećemo valjda kao u onoj narodnoj priči: kad smo našli sekiru, našli smo je zajedno; kad se pojavio vlasnik sekire, našao si je ti.
Nemci imaju tu lepu poslovicu: mitgegangen, mitgefangen, mitbehangen – zajedno išli, zajedno uhvaćeni, zajedno obešeni. Imajući to u vidu, G17 plus sada traži da kontrola štete bude zajednička, jer znaju vrlo dobro šta je ko radio u nekoliko uzastopnih vlada u kojima su oni bili nezamenljivi partner. Drugim rečima: jesmo, krali smo, ali niste ni vi bolji, pa ako ćemo tako, onda i mi imamo šta da kažemo, pak vodite računa šta radite… U oblasti organizovanog kriminala to se zove pretnja svedokom-saradnikom, ali ovo je politika. Nije, dakle, rečo tome ko će u zatvor i na koliko (nažalost!); reč je o tome ko će iz koalicije na sledećim izborima snositi štetu od tog bestidnog klepavanja narodnih para: svi – ili samo G17 plus. To njih svrbi, pa se zato i češu na ovakav način.
Sve je to razlog ovog nezgrapnog i tužnog cirkusa koji gledamo danima u Narodnoj skupštini. Šešeljevci su tu poentirali, ionako uspaničeni posle šizme, na svoj tipičan način: licemerno indignirani izigravaju zaštitnike naroda i narodnih para, kao da sami nisu radili takve i gore stvari u svoje vreme. Tu se onda – i to je bio vrhunac neukusa – pridružio i Velja Ilić, kao da on i njegovi nisu koliko prekjuče radili to isto. Da li javnost u Srbiji ima ono poslovično kokošije pamćenje od osam minuta? Šarančić, Jocić, Kačulice, seksualno uznemiravanje ovaca, šinobusi, automobili itd., ali pre svega upravni odbori. A kad je o upravnim odborima reč, skoro svi su umočili, a ko nije – biće prilike. Ima li šta slađe od sto soma za jedno sedenje na upravnom odboru? Da li partijski vazali iz upravnih odbora dele ili ne dele te ogromne pare sa svojim strankama savršeno je svejedno poreskim obveznicima čije su to pare. U oba slučaja to je sramota, mada se ta pretpostavljena podela para, kako izgleda, smatra olakšavajućom okolnošću u našoj političkoj klasi. Kao: pa nije on to samo za sebe uzimao, nego i za stranku, takav je običaj. Uostalom: i tajkuni prilažu svoje milodare na oltar srbijanske demokratije…
Naše političke stranke, dakle, ne samo što su postale reketaške kriminalne organizacije, nego čak smatraju da je to sasvim u redu i ne razumeju zašto neko ima primedbi na to. Pa moraju ljudi od nečega da žive; pogledajte te mizerije od poslaničkih, ministarskih i činovničkih plata.
Sve bi to bilo još i kako-tako podnošljivo da ima barem malo ljudskog stida. Događaju se takve stvari i drugde, ali se kriju; pa ako nekoga i uhvate, onda svi operu ruke i puste ga niz vodu, jer je to sramota. Ovi ovde ne stide se nimalo; štaviše čude se šta je nama koji od toga pravimo sad nekakav problem (ne mislim na Šešeljeve radikale, molim da primetite; oni se samo bore za opstanak).
Poslednja vest je da oni izraelski umetnici za satelitsku fotografiju sada tuže Srbiju kao državu slednicu one SRJ ili SCG, svejedno, zbog neispunjenja onog ugovora za korišćenje njihovog satelita koji je potpisao onaj Prvoljub ili Prvoslav Davinić, kadar G17 plus na dužnostima i radnim zadacima ministra odbrane. Ovdašnji sud obustavio je postupak protiv njega pre neki dan. Ko će da odgovara za kupovinu satelitskih usluga koje nam ne trebaju parama koje nemamo? Ako, daleko bilo, izgubimo taj spor sa Izraelcima, platiće ko? Poreski obveznici, vi i ja, dragi čitaoče, kao što ćemo platiti sve te zabave svih tih stranačkih džeparoša i munđosa, jer plaćali smo ih i onima Slobinima, pa možemo i ovima.
Danas, 30.11.2008.
Peščanik.net, 02.12.2008.
