Odvratnost sa kojom se ovih dana izgovaraju reči „populizam“ i „populistički“ („narodnjaštvo“ i „narodonjački“ – prev.) poznata je odlika političke scene. Bivši italjanski premijer Mario Monti apeluje na ljude da izbegnu „povratak u prošlost i populizam“. Francuski predsednik Fransoa Oland upozorava na „opasne populističke neumerenosti“ („kao u Italiji“), dok njegov ministar finansija Pjer Moskovisi strahuje da bi jednostrani programi štednje mogli „pothraniti socijalnu krizu koja vodi u populizam“. Među epitetima kojima se opisuje populizam pronalazimo „agresivni“, „virulentni“, „necivilizovani“. Niko ne zna zašto je ova zver „iz krčme“, koju „provociraju razmetljivi loši glumci“, tako primamljiva za „jahanje“ – ali čak su i besprekorni nemački Slobodni demokrati „odlučili da uzjašu populističkog tigra“. Ako se austrijski socijaldemokrati „vraćaju svojim korenima“, onda to čine na principijelan način, a ne na način „jeftinog populističkog lovljenja glasova“. Populizam je uvek „antisistemska pretnja“, što važi i za njegovu najnoviju „digitalnu“ varijantu.[1] I tako dalje.

U ovom nervoznom jednoglasju, jedna se stvar izdvaja: koncept populizma smatra se očiglednim, kao da svi znamo o čemu se radi. Istina je, međutim, da politikolozi raspravljaju o značenju ovog termina najmanje pedeset godina. Na čuvenom skupu iz 1967. o ovom pitanju, na Londonskom ekonomskom fakultetu (LSE), naslov uvodnog predavanja istoričara Ričarda Hofštadera već tada je glasio: „Svi govore o populizmu, ali niko ne može da ga definiše“. Rasprava je na momente postajala nenamerno komična. Dok je Margaret Kanovan nabrojala sedam oblika populizma, Piter Vajls je naveo ni manje ni više nego dvadeset četiri karakteristike, ali je u drugom delu teksta prešao na izuzetke – populističke pokrete koji nisu pokazivali takve odlike.[2] U najkraćem, kako se ova etiketa lepila najrazličitijim pokretima, sama pojava je postajala sve neuhvatljivija. Bilo bi lakše nabrojati šta sve nije bilo definisano kao populizam. Istovremeno, kao što ćemo videti, društvena kategorija iz koje je populizam istorijski izveden, „narod“, praktično je nestala iz političkog diskursa. U ovom eseju pokušaću da ovo obrazložim, pomoću hipoteze o kretanju kako „populizma“ tako i „naroda“; ali prvo treba da skiciramo njihovu istoriju.


Populistička galaksija

Ova istorija počinje, prema Vajlsu, još u sedamnaestom veku, sa levelerima i digerima. Ona obuhvata čartiste, američku Populističku partiju, narodnjake i socijalističke revolucionare u Rusiji, Gandija u Indiji, Šin Fejna u Irskoj, Gvozdenu gardu u Rumuniji, Ataturkov kemalizam u Turskoj, Social Credit Party iz Alberte, Co-operative Commonwealth Federation Tomija Daglasa u Saskačevanu, Institucionalnu revolucionarnu partiju pod Kardenasom u Meksiku, Acción Popular Belaunde Terija u Peruu, pužardizam u Francuskoj i socijalizam Džulijusa Nirerea u Africi. Da ne pominjemo naserizam u Egiptu, peronizam u Argentini, Socijaldemokratsku partiju i Brazilsku radničku partiju u Brazilu, Dominikansku revolucionarnu partiju (PRD) u Dominikanskoj Republici, Partiju nacionalnog oslobođenja u Kostariki, Acción Democrática u Venecueli, kastroizam na Kubi i vojne reformiste na pola zemljine kugle kao imitatore naserizma. Spisak se proteže do poznog dvadesetog veka, do Severne lige u Italiji, „etno-populizama“ koji su cvetali na ruševinama Jugoslavije, i Silvija Berluskonija, čija je strategija definisana kao „tele-populistička“[3] . Musolinijev fašizam, sa svim njegovim varijantama i imitacijama, prirodno pripada ovoj galaksiji. Takođe, ovde se po prirodi stvari ubrajaju i Pokret pet zvezdica Bepea Grila i razne verzije „antipolitike“, od nemačkih Pirata, preko Slobodarske partije Girta Vildersa u Holandiji i pokreta Occupy, do, na kraju, „99 protiv 1 posto“. Na samom kraju palete, međutim, i Tea Party pokret je definisan kao populistički.

Kako se može zaključiti iz ovog catalogue à la Prévert, traganje za definicijom koja će zadovoljiti sve ove slučajeve zaludan je posao. Još su osamdesetih godina prošlog veka Rafael Kintero i Ian Roksboro dali logičan predlog da se ovaj termin izbriše iz društvenih nauka.[4] Ali to nije odluka koja se može doneti individualno: neko može da izbaci ovaj izraz, ali drugi će nastaviti da ga koriste i šire. Alternativa je u tome da se njegova maglovitost i samo-kontradiktornost shvate kao njegove osnovne odlike. Tim putem je krenuo Pjer-Andre Tagijef, za koga je populizam politički stil koji „može da oblikuje različite simboličke materijale i da se postavi u brojne ideološke pozicije, preuzimajući političku boju svog mesta recepcije“. Istu logiku prati i Iv Surel koji u eseju o Berluskoniju tvrdi da populizam ne predstavlja koherentnu tendenciju, već da korespondira sa „dimenzijom diskurzivnog i normativnog registra koji usvajaju politički akteri“. Populizam, piše Ernesto Laklau, „nije čvrsta konstelacija, već niz diskurzivnih resursa koji se mogu upotrebiti u sasvim različite svrhe, „pokretni označitelji“ koji prenose različita značenja u različitim istorijsko-političkim konjunkturama.[5] Zamisao da populizam funkcioniše kada ga posmatramo kao određenu vrstu retorike, primenjene na različite načine u različitim situacijama, jeste primamljiva – ali zapravo, ona samo beleži svoju polisemiju i vraća je pošiljaocu. Međutim, postoji i treća moguća linija napada. To je sledeća: populizam nije autodefinicija. Niko ne definiše sebe kao populistu; to je epitet koji vam prišivaju vaši politički neprijatelji. U svom najbrutalnijem obliku, nazvati nešto „populističkim“ samo je uvreda; u kultivisanijoj formi, taj izraz je potcenjivački. Ali ako niko ne definiše sebe kao populistu, onda termin populizam definiše one koji ga upotrebljavaju više nego one koji su njime žigosani. Kao takav, on je pre svega korisno hermeneutičko oruđe za identifikovanje i karakterisanje onih političkih partija koje optužuju svoje protivnike za populizam.


Za i protiv

Ovaj pristup ima još jednu prednost, koja nije beznačajna, utoliko što omogućava uvođenje vremenske dimenzije u raspravu. Jer populizam nije oduvek razvijan kao danas i nisu ga uvek definisali drugi. Do kraja Drugog svetskog rata, mnogi pojedinci i partije rado su sebe definisali kao populiste, što je za njih bilo isto što i biti popularan. Njihova stranka je bila „narodna partija“: kada je osnovana u SAD, Narodna partija se nazivala i Populistička partija. Njen program, usvojen u Omahi 1892, zvučaće poznato:

„Sastajemo se u državi dovedenoj do ruba moralne, političke i materijalne propasti. Korupcija vlada glasačkom kutijom, zakonodavstvom, Kongresom, a dodiruje čak i sudske odore. Ljudi su demoralisani… Novine su najvećim delom subvencionisane ili prigušene, javno mnjenje je ućutkano, preduzetnici na kolenima, kuće pod kreditima, radnici osiromašeni.“[6]

Do polovine dvadesetog veka su, dakle, mnogi s ponosom nosili značku populista. Linije razgraničenja su bile jasne: oni koji su stajali uz narod i oni protiv naroda; oni koji su želeli da plebs postane narod i oni koji su verovali da je narod samo plebs. Ovo je bilo na tragu zadate linije starog dvojstva, gde nisu samo populisti, nego i sam narod, bili predmet prezira i uvreda, što je tradicija koja se proteže bar do šestog veka pre nove ere, kada je, prema Herodotu, persijski Megabaz ovako odgovarao onima koji su hteli da „pozovu narod na vlast“:

„Nema ničega glupljeg ni obesnijeg nego što je neprosvećena gomila. Ako smo se spasli vlade i nasilja tiranije samo zato da bismo pali u ralje neobuzdanoj i besnoj gomili, to bi tek bilo nepodnošljivo! Jer kad tiranin nešto radi, on bar razume šta radi, a beskrajna gomila nije u stanju da nešto zna. A kako bi i mogla da zna kad ništa nije ni naučila niti je išta od kuće donela? Zar se neće ustremiti na poslove bez ikakvog razumevanja, kao neka nabujala reka?“[7]

U ovih nekoliko redaka već pronalazimo sintezu svih stereotipa koji će činiti retoričku figuru naroda u predstojećim milenijumima: narod je bezvredan, neuk, raskalašan, neobuzdan, nerazborit i plahovit. Pred „svetinom“ je bila duga istorija. U drugoj polovini devetnaestog veka, Ipolit Ten je začinio stranice svojih Origines de la France contemporaine (1876–94) opisima „rulje“: „U svakoj značajnoj pobuni ima sličnih zlikovaca i hulja, neprijatelja zakona, divljih, zalutalih razbojnika, koji poput vukova lunjaju svuda gde namirišu plen. Upravo su oni upravljači i izvršioci javne ili lične zlobe.“[8]

S druge strane, branitelji i zastupnici naroda vrlo su se kasno oglasili, možda zato što su oni umešni u baratanju perom obično bili deo optimata, samozvanih „najboljih ljudi“ svog vremena, bilo rođenjem ili kooptacijom. Sledbenici Tomasa Mincera u Nemačkoj šesnaestog veka i leveleri i digeri u revolucionarnoj Engleskoj sedamnaestog veka, prvi su ustali u odbranu svojih principa kao „božji ljudi“. U osamnaestom veku, došao je red na autore francuske Encyclopédie. U odrednici Peuple, Ševalje de Žokur piše ironično: „U Francuskoj se narod nekad smatrao najkorisnijim, najvrednijim i, samim tim, najcenjenijim delom nacije“. Zatim je, međutim, „stalež ljudi koji čine narod postajao sve suženiji“; trgovci, bankari, literate i advokati postepeno su se povlačili iz naroda, tako da su ostali samo seljaci i radnici – čijoj je radinosti, poštenju i štedljivosti Žokur zatim napisao poduži panegirik, pre nego što je došao do svog pravog političkog cilja: „Kad bi ovi navodni političari, ovi vrli i humani geniji, malo proputovali, videli bi da industrija nikad nije aktivna kao u zemljama gde je ‘malim ljudima’ ugodno“. I završava: „Gurnite nešto novca u ruke narodu i pozamašna suma, kojoj se niko ne bi protivio, neizbežno će poteći natrag iz njih u državni trezor. Ali cediti iz njih novac koji su zaradili svojim radom i marljivošću znači lišiti državu njenog zdravlja i resursa.“

Sa Enciklopedijom, jednačina je bila utemeljena: pozitivno mišljenje o narodu je preduslov za ulazak u bitku za narod; međutim, ovo mišljenje se dostiže kroz borbu. Na taj način uvažavanje naroda postaje istovremeno sredstvo političke borbe i njen ulog. Oni koji su protiv naroda moraju da projektuju uvredljivu sliku naroda, u stilu Megabaza ili Tena. Oni koji su „demokrati“ moraju da šire pozitivnu, čak i idiličnu sliku. Podela je jasna i obrazložena je u izuzetnoj knjizi Žila Mišelea napisanoj dve godine pre revolucionarnog talasa koji će uzdrmati Evropu 1848. Nosila je naslov Le Peuple i nudila je romantičan hvalospev svom junaku. Za oligarhe, narod je bio brutalan, vulgaran i bezosećajan; Le Peuple ustaje protiv onih pisaca uglednog porekla koji su se udostojili da iskorače iz svojih salona samo da bi opisali neznatnu manjinu delikvenata, pružajući izgovor za jačanje policije. Za Mišelea je, naprotiv, narod velikodušan, požrtvovan i nadasve human. Ali prava poenta se otkriva na kraju njegovog dugog uvoda: „Budite sigurni, Francuska nikad neće nositi nijedno drugo ime do onog koje je Evropi na pameti; onog neoprostivog imena, koje je pored toga istinito i večito – Revolucija.“[9]


Predstavljanja

Sa Mišeleom i romantizmom, „pojavila se „ličnost naroda“. Treba imati na umu da je teorija subjekta u to vreme bila u punom jeku: Hegelov weltgeist kao subjekat, Komtov i Spenserov društvo-subjekat (društvo kao živi organizam), čovečanstvo kao subjekat, Herderova nacija kao subjekat, Marksova klasa-subjekat; narod kao subjekat. Ako je narod subjekat koji ima identitet, onda ima i psihologiju. Pozni devetnaesti vek obeležio je procvat studija u maniru Le Bonovog epohalnog dela La psychologie des foules (1894), koje je u velikoj meri plagijat knjige La folla delinquente (1891) Italijana Sipija Sigelea. Ovde je naglasak na kriminalnom aspektu gomile. Zabrinutost zbog „opasnih klasa“, strah od pobune, očajanje zbog narušenog uspostavljenog poretka, sve ovo je uzdignuto u status empirijske nauke.

Le Bonova gomila ima mnogo toga zajedničkog sa Megabazovim narodom: lišena sposobnosti rasuđivanja, nepredvidiva, neprosvećena i glupa. Ali ove karakteristike su sada prikazane kao medicinske („neophodno je imati u vidu izvesna nova psihološka otkrića“): mahnitost je objašnjena kao „dezinhibicija“, gde se gomila „prepušta instinktima“. Glupost se rafinira u „povodljivost“ – čovek u gomili je „kao hipnotisan“ i „krenuće u vršenje izvesnih dela sa neodoljivom nepromišljenošću“.[10] S druge strane, povodljivost pokreće još jedan „medicinski“ sindrom u gomili: zarazu.

Ako gomila ima karakter, psihologiju, „um“, „imaginaciju“, „osećanja“ i „moral“ (kako nagoveštavaju naslovi Le Bonovih poglavlja), onda ima i rod. U devetnaestom veku niko nije sumnjao da je gomila žensko i da se tako i ponaša:

„U mnogim opisima žena iz devedesetih, one su bile otelotvorenja svega pretećeg, uniženog i inferiornog. Poput ludaka, uživale su u nasilju; kao decu, neprekidno su ih šibali instinkti; poput varvara, njihova žeđ za krvlju i seksulnošću bila je neutaživa.“[11]

Poređenje sa ženama i decom podseća na jedan od najčuvenijih pasusa zapadne političke literature, iz Prve knjige Politike, gde Aristotel uspostavlja homologiju u odnosima gospodara i roba, čoveka i žene, oca i potomka, i tako učvršćuje sa jedne strane lanac gospodar-muž-otac, a sa druge rob-žena-dete. U feminizaciji gomile, jeftina psihologija koja joj se pripisuje nije toliko značajna kao implicitno pozivanje na neumoljivost subordinacije.

Ove ideje imaju brojne naslednike. Gomile će postati „mase“ a zaraza će postati „kolektivna psihoza“. Godine 1921, u članku Grupna psihologija i analiza ega, Sigmund Frojd je izložio ideje vrlo slične Le Bonovim. Međutim, posle Prvog svetskog rata, još jedna empirijska nauka će biti angažovana za karakterizaciju gomile: fiziologiji i psihologiji će se pridružiti antropologija. U dvadesetom veku je gomili – ili masi – dodat novi atribut: primitivizam. U knjizi Vilijama Mekdugala The Group Mind (1920), prosta neorganizovana gomila je „previše emocionalna, impulsivna, nasilna, ćudljiva, nedosledna, neodlučna i ekstremna u postupcima“ – „ona se ponaša kao razmaženo dete ili neodgojeni plahoviti divljak“, a u najgorim slučajevima, „kao divlja zver“; ponovo je tu aristotelovski lanac, gde su dete i rob zamenjeni divljakom.[12] Po Frojdovom tumačenju, „kada se pojedinci spoje u grupu sve njihove lične inhibicije otpadaju dok se svi okrutni, brutalni i destruktivni instikti, koji dremaju u pojedincima kao relikti primitivne epohe, razbuđuju“; pa je tako, „poistovećivanje grupnog uma sa umom primitivnog naroda“ potpuno opravdano.[13]

Kao poslednju stavku u ovom pregledu predstava o narodu, možemo navesti standardnu sliku o radijskoj i televizijskoj publici. Ova „virtuelna gomila“ deli bar neke karakteristike svog klasičnog pretka: Gebelsovi slušaoci i gledaoci američke evangelističke televizije iznad svega su „povodljivci“, naivčine u režimu „instant mišljenja“, kako ga naziva Mauricija Salvati – za razliku od „odloženog mišljenja“ koje je bilo temelj predstavničke demokratije – i za ovo su skovani termini „tele-populizam“, i kasnije „cyber-populizam“.[14]

Bilo u svojoj čestitosti ili u demonskoj inkarnaciji, narod je proživeo „dugi devetnaesti vek“. Do Drugog svetskog rata, uključujući i ratni period, „narod“ i „narodno“ ostali su ključne kategorije na obe strane Atlantskog okeana. U Evropi, crvena nit povezuje prve reči Deklaracije o pravima čoveka i građanina iz 1789. – „Predstavnici francuskog naroda, obrazovani kao Narodna skupština“ – francuski Narodni front iz 1936, i prvi član italijanskog ustava iz 1947: „Suverenost pripada narodu.“[15] U Italiji, čak je i Partito Popolare (1919) don Luiđija Sturca bio deo ove struje: simptomatično, upravo su preko kategorije „naroda“ katolici pokušali da ponovo uđu u nacionalnu političku arenu posle Prvog svetskog rata.

Sve do Hladnog rata, ove kategorije su bile presudne i u američkoj istoriji. „U prvim decenijama dvadesetog veka, Demokratska partija je bez ustezanja prihvatala ekonomski populizam“, ističe politički ekonomista Robert Rajh. U predizbornoj kampanji 1936, „Ruzvelt je upozoravao na ‘ekonomske rojaliste’ koji su upregli čitavo društvo u svoju službu: ‘Radno vreme, plate koje su ljudi primali, uslovi njihovog rada – sve je to bilo izvan kontrole ljudi i nametano od strane ove nove industrijske diktature’“.[16] U svom poslednjem predizbornom govoru u Medison skver gardenu, Ruzvelt je rekao: „Kažu da oni na socijalnoj pomoći nisu samo bez posla – nego da su bezvredni“; ali „vi i ja ćemo nastaviti da odbacujemo ovakvu ocenu naših nezaposlenih sugrađana“. Malo dvosmislenije, možda, on primećuje, „znamo da je vladavina organizovanog kapitala podjednako opasna kao vladavina organizovane rulje.“[17]


„Sloboda“ i njena suprotnost

Od kraja 1940-ih naovamo, diskurzivni registar je radikalno izmenjen. Zanimljivo je primetiti kako kategorija „naroda“ gubi svoju centralnu ulogu u političkoj borbi. Zalazeće zvezde sa Sanset bulevara nekad su odlazile na turneje po Japanu; nešto se slično dešava sa političkim kategorijama – kada devalviraju, otpremaju ih u Treći svet. U posleratnom periodu, barem do 1970-ih, „narod“ je ostao moćna odrednica isključivo u kontekstu „oslobodilačkih frontova“, bilo narodnih ili nacionalnih, koji su spajali višeklasne koalicije. Njegov nestanak sa političkog radara metropola ne može se pripisati dematerijalizaciji samog naroda – kao što ni posle 1989. brisanje reči „klasa“ nije zaista ukinulo postojeće društvene klase – već Hladnom ratu i usponu nove paradigme političkog pravoverja. Jedno od dostignuća ove paradigme, pored „totalitarizma“, bio je termin „narod“ i njegovo utemeljivanje u teoriju „suprotnih ekstrema“.

Politički termini, kako je tvrdio Pjer Burdije, moraju se posmatrati ne samo kao oruđe, već i kao ulog u političkoj borbi. Kad su u osamnaestom veku Volter i Didro prisvojili svetlo i jasnoću – definišući sami sebe kao „prosvećene“ i bacajući svoje protivnike u „srednjovekovni“ mrak – oni su već dobili bitku. Na nižoj ravni, isto se dogodilo i 1970-ih, kada su nouveaux philosophes zauzeli „novo“ i proterali svoje protivnike u „staru“ prošlost. (Na još nižem nivou, gradonačelnik Firence Mateo Renzi pokušava nešto slično svojim izjavama o bacanju sadašnjeg rukovodstva Demokatske stranke u „staro gvožđe“, namenivši tako ovoj partiji ulogu otpada.) Za vreme Hladnog rata, zapad je prisvojio reč „sloboda“: stanica koja je emitovala propagandu na istok zvala se Radio Slobodna Evropa, a najpopularniji od svih tekstova sovjetskih begunaca bio je Biram slobodu (1946) Viktora Kravčenka. Zapad je sam sebe definisao kao „slobodni svet“, dok je sovjetski blok sa svoje strane zauzeo reči „narod“ i „narodno“, kao u narodnim demokratskim republikama istočne Evrope. Kao posledica toga, ovaj epitet je postao još ređi na zapadu, jer se „narodno“ odnosilo na ono što se krilo iza gvozdene zavese. Dovoljno je pomisliti na sumnju koju je u SAD izazivala Aljendeova partija Narodno jedinstvo u Čileu. Na zapadu, narod je guran na marginu političkog diskursa. Ono što je Ruzvelt zvao „američkim narodom“ prekršteno je u „srednju klasu“.

Danas, iako je njegova poruka vrlo slična idejama 19-ovekovnih populista, čak se ni pokret Occupy ne poziva na narod. Štaviše, zaprepašćujuće je koliko retko politički akteri koji su definisani kao populisti koriste ovaj izraz. Mnoge su knjige napisane o Berluskonijevom populizmu, ali njega ćete retko čuti da govori o „narodu“; kako mi se čini, ni Bepe Grilo ništa češće ne upotrebljava ovu reč. Tu dolazimo do srži problema: kako to da političke ličnosti koje nikad ne spominju narod mogu da budu definisane kao populisti? Naravno, iako je ovaj termin marginalizovan, kulturni stav koji je puštao korene milenijumima – preziranje plebsa i njegovih vulgarnih političkih opredeljenja – nije nestao. Nije nestala ni kontradikcija između interesa „malih ljudi“ i „debelih ljudi“, da upotrebimo izraz srednjovekovnih zajednica. Došlo je do suštinskog negativnog prevrednovanja koncepta „populizma“ kakav su za sobom ostavili 19-ovekovni politički pokreti i filozofija Nju dila. Kako se to dogodilo?


Kovanje nove karike

Centralna teza ovog rada jeste da sistematska upotreba termina populizam predstavlja posleratni fenomen koji se razvijao upravo proporcionalno nekorišćenju termina „narod“: što je narod periferniji u političkom diskursu, utoliko populizam postaje centralniji. Bibliotečke baze podataka u zaprepašćujućoj meri potvrđuju ovaj iskaz. Ovde sam se odlučio za bibliotečku mrežu Kalifornijskog univerziteta jer, za razliku od mnogih drugih institucija, njena baza podataka obuhvata članke iz stručnih časopisa, koji se ne pojavljuju u drugim katalozima u inicijalnoj pretrazi. Rezultati (Tabela 1) su u najmanju ruku zanimljivi. Od 1920. naovamo, katalozi Kalifornijskog univerziteta sadrže 6.200 jedinica o „populizmu“, ali više od polovine njih potiče iz poslednjih trinaest godina, a samo 53 naslova objavljeno je pre 1950. godine (Grafikon 1). U posleratnom periodu, svaka decenija izbacuje približno dvostruko više radova od prethodne. U pitanju je eksponencijalni rast, jer je produkcija iz poslednje tri godine skoro jednaka produkciji iz 70-ogodišnjeg perioda od 1920. do 1989. Eksponencijalna difuzija diskursa o populizmu bez sumnje predstavlja posleratni fenomen, i nastavila se sa istim ubrzanjem od raspada Sovjetskog Saveza. Podjednako su zaprepašćujući podaci (u manjem obimu) o kombinovanim terminima „fašizam i populizam“ (Grafikon 2). Prvi zabeležen slučaj je zbirka članaka u čast jednog ekonomiste, Veslija Klera Mičela (naslov se pojavljuje dvaput, u dva različita izdanja). Iz pedesetih godina pronalazimo jedan jedini članak, „Ezra Paund, fašizam i populizam“ autora Vilijama Takera, u Journal of Politics, koji se takođe pojavljuje dvaput. S druge strane, šezdesetih, kombinacija ova dva termina je sasvim uobičajena, i naslovi se umnožavaju. Šta se dogodilo u međuvremenu?


Naslovi o „populizmu“ i „populizmu i fašizmu“, 1920-2013.

 

Godišnji prosek naslova o populizmu 1920-2013.

 

Godišnji prosek naslova o populizmu i fašizmu 1920-2013.

 
Pedesetih godina prošlog veka, u Sjedinjenim Državama je došlo do velikog naleta istorijskog revizionizma, sa takozvanim hladnoratovskim liberalima na čelu, koji su počeli da opisuju američki populizam devetnaestog veka kao protofašistički pokret, i vremenom populizmu prilepili pežorativno obeležje (danas široko prihvaćeno), šireći ovu konotaciju prvo u kvalitetnoj štampi, zatim u masovnoj štampi i konačno u žargonu političkog života. Bibliografija ove operacije je ogromna. Artur Šlezinger se može smatrati začetnikom, sa knjigom The Vital Centre: The Politics of Freedom iz 1949, na samom početku Hladnog rata. Tu je prvi put izneta teorija da su fašizam i komunizam oprečni ali slični, u smislu da su oba sistema „totalitaristička“. Ovu ideju su razvili liberalni istoričari koji su promovisali tezu da je radikalna desnica pedesetih godina bila populistička, i obrnuto, da je 19-ovekovni populizam sadržao fašističke elemente. Paradigmatična za prvu stavku je knjiga koju je uredio Danijel Bel 1955. godine, The Radical Right, izvedena iz simpozijuma održanog 1954. na Univerzitetu Kolumbija na temu makartizma, za koji je ponuđeno populističko tumačenje.[18] Pored Belovog članka, ključne eseje u The Radical Right napisali su Simor Martin Lipset i Ričard Hofštater.

Ako ne glavni majstor populističkog revizionizma, Hofštater je svakako bio njegova istaknuta ličnost, pre svega zbog svoje čuvene knjige The Age of Reform (1955), gde na samom početku ističe: „Ispostavilo se da sam bio kritičan prema populističko-progresivnoj tradiciji – više nego što bih bio da sam ovaj rad pisao pre petnaest godina.“[19] Hofštater predstavlja sebe kao „internog kritičara“, koji obezbeđuje protivtežu „popustljivosti“ liberala. On izlaže razvoj događaja u 19. veku, ali sa pogledom na sadašnjost, jer smatra da je Narodna partija iz 1890-ih „samo pojačan izraz, u datom vremenskom trenutku, jedne vrste narodnog impulsa koji je endemski u američkoj političkoj kulturi“. Zatim sledi optužnica: „Verujem da je populističko razmišljanje preživelo do naših dana, delom kao jedna struja provincijskih netrpeljivosti, narodnog i „demokratskog“ buntovništva i podozrivosti, kao i nativizma“. Ovo nije baš plebs, ali smo vrlo blizu izgredničkog ponašanja svetine.

Potez koji omogućava Hofštateru da poveže progresivistički populizam devetnaestog veka sa hladnoratovskom desnicom podrazumeva inverziju perspektiva: „Utopija populista bila je prošlost, a ne budućnost“. Otud to i nije bila samo utopija – dakle neostvariva – nego povrh toga i reakcionarna utopija, iako Hofštater priznaje da se „oni nisu služili tim rečnikom“.[20] Drugi potez se sastoji u svođenju klasne borbe na teoriju zavere: ako ogromna većina mora da trpi, to je zbog zavere jednog procenta. Otud optužba koja će proganjati sve osumnjičene za populizam do današnjih dana – da isuviše pojednostavljuju realnost: „Problemi sa kojima su se populisti suočili postali su obmanjivo jednostavni: pobeda nad nepravdom, rešenje za sve društvene probleme, ovo se svodilo na obračun sa jednom relativno malom ali strahovito snažnom interesnom grupom, silom kapitala.“[21]

Konačni, najotrovniji napad predstavljalo je Hofštaterovo etiketiranje 19-ovekovnih populista kao antisemita: „U najvećoj meri, populistički pisci bili su ti koji su identifikovali Jevrejina sa zelenašem“, što je bio „ključni motiv američkog antisemitizma tog doba“.[22] Ovo je optužba koja još uvek visi nad glavama onih koji su danas osumnjičeni za populizam. Da budemo jasni: imajući u vidu maglovitost i neodređenost populističke etikete, i imajući na umu heterogenost pokreta i partija kojima se ta etiketa prilepljuje, očigledno je da među pokretima optuženim za populizam ima nekih koji su zaista antisemitski (ali i obrnuto je tačno). Zapravo, Hofštaterova optužba zasniva se na vrlo ograničenim dokumentarnim dokazima. U kampanji 1896, narodnjački predsednički kandidat Demokratske partije, Viliham Dženings Brajan, izjavio je:

„Naši protivnici su ponekad pokušali da nas prikažu kao da napadamo jednu rasu kada osuđujemo finansijsku politiku koju promovišu Rotšildi. Ali to nije istina, mi smo jednako protiv finansijske politike Džona Pjerponta Morgana koliko smo protiv finansijske politike Rotšilda. Mi ne napadamo rasu; napadamo pohlepu i gramzivost, koji ne poznaju ni rasu ni veroispovest. Ja ne znam nijedan sloj našeg naroda koji usled svoje istorije može više da saoseća sa izmučenim masama u ovoj kampanji, nego što to može hebrejska rasa.“[23]

Ali važno je to da će svaki pokret optužen za populizam od tada biti obeležen sumnjičenjem za antisemitizam. Hofštater sigurno nije jedini koji će populizam nazvati „fašističkim“ a fašizam „populističkim“.[24] Ali on je najbolji primer te pojave, i upravo je pod njegovim uticajem ovaj novi imidž populizma uspostavljen kao novo pravoverje u međunarodnim akademskim krugovima; delimično i preko simpozijuma na LSE o populizmu 1967, ranije pomenutog, čiji je Hofštater bio jedan od glavnih promotera. Od tog doba do danas, njegovo viđenje populizma ostalo je dominantno u političkim naukama.[25]


Neimenovana grozota

Tako je do kraja 1960-ih populizam već stekao sve negativne konotacije koje je zadržao do dana današnjeg. Može se reći da je to završena stvar: populistički političar je onaj koji se poziva na narod, uzdiže narod i podilazi narodu – koji se nikad ne pominje – ali je diskreditovan svim negativnim karakteristikama koje mu pripisuje drevna tradicija – negativnost oličena u „populističkim“ političarima koji navodno zastupaju ovu neimenovanu grozotu.

Pre svega, ovaj novi osećaj za populizam bio je savršen za izgradnju mosta koji povezuje komunizam i fašizam. Značaj ovog hladnoratovskog oružja u političkom arsenalu ne može se preceniti. Pre toga, moć dominantnih klasa u (najčešće parlamentarnim) buržoaskim režimima bila je u direktnom sukobu sa „opasnim klasama“. Sada je ona predstavljena kao jedini slobodni demokratski poredak u istoriji čovečanstva, opkoljen i ugrožen sa svih strana, prinuđen da se sa jednakom žestinom brani i od fašista i od komunista. I to je bila nova konstrukcija Hladnog rata: umesto da fašiste shvate kao pretnju, italijanski i nemački establišmenti su im zapravo pomogli da dođu na vlast; italijanski fašizam imao je odličan tretman u štampi, i moćne političke saveznike u anglo-američkim demokratskim državama 1930-ih. Upravo je Hladni rat iznedrio kontrast „slobodni svet – totalitarizam“.

Ovo novo značenje populizma à la Hofštater poslužilo je kao savršena crtica između dva totalitarizma. Prvo, kao „utopija prošlosti“, povezalo je istorijsku pretnju fašizma i nadiruću, buduću opasnost komunizma. Zatim, populizam je proglašen inherentno autoritarnim. Nije slučajno plebiscit, institucija koja je najbliže povezana sa populizmom – populisti se smatraju naistaknutijim pobornicima „plebiscitarne demokratije“ – jedini zadržao jasnu vezu sa svojim „plebejskim“ poreklom (plebs: običan narod; scitum: dekret). Populizam je navodno autoritaran jer je neimenovani entitet koji ga podržava – ponovo, nepomenjivi narod – autoritaran. Navodna sklonost naroda ka despotizmu još jedan je kliše preuzet iz klasične tradicije. Za Aristotela, tamo gde je narod suveren, on postaje „despotski“, i „ova vrsta demokratije je prema drugim demokratijama ono što je tiranija prema drugim oblicima monarhije“.[26] Đanbatista Viko je sistematizovao ovaj ciklus demokratije i tiranije, večito vraćanje despotizma, kada je (nekoliko godina pre odrednice o „narodu“ u Enciklopediji) sumirao Aristotela u knjizi Scienza nuova:

„U početku, ljudi žele da zbace represiju i traže jednakost: pogledajte plebejce koji žive u aristokratskim uređenjima, koja na kraju postaju demokratska. Zatim, nastoje da nadmaše svoje susede: pogledajte plebejce u demokratskim zemljama koje se kvare i postaju oligarhijske. Na kraju, oni traže da se stave iznad zakona: pogledajte anarhiju nekontrolisanih demokratija. To su zapravo najgori oblici tiranije, jer tirana ima onoliko koliko ima drskih i raspusnih ljudi u gradovima. U tom trenutku, plebejci postaju svesni svojih nedaća i kao lek traže spasenje pod skutom monarhije.“[27]

Ova teza sadrži skrivenu implikaciju: na posletku, demokratija uvek sadrži klicu buduće tiranije. Novom strategijom o „dva totalitarizma“ ne poriče se da populističke težnje korespondiraju sa iskrenom željom za demokratijom, naprotiv, potvrđuje se da te težnje naginju ka despotizmu upravo zbog toga. U populizmu (čitaj: narodu) krije se klica totalitarizma. Analiza semantičke krive populizma pojašnjava ono što na prvi pogled deluje kao njena neobjašnjiva aporija – po bezbrojnim politikolozima – naime, da ima „desničarskih“ i „levičarskih“ populizama, „reakcionarnih“ i „progresivnih“ populizama, ili da jedan isti populizam može biti desničarski u nekim aspektima i levičarski u drugim, reakcionaran i progresivan. Ali zapravo, novi semantički domen populizma je konstruisan upravo kako bi povezao ove suprotne kategorije. Njegova politička upotrebljivost sastoji se u tome što omogućava izjednačavanje pokreta sa naizgled suprotnih krajeva političkog spektra.


Simetrični ekstremi

Zašto je onda hladnoratovska definicija populizma ne samo nadživela raspad SSSR-a nego i nastavila da se eksponencijalno širi u proteklih četvrt veka? Ovde tvrdim da je diskurs o „dva totalitarizma“ prenet u „teoriju ekstrema“. Prema ovoj ideji, politički legitimitet normalno počiva na isključivanju ekstrema iz spektra. Kao u nekim statističkim prosecima, krajnje vrednosti se isključuju jer se smatraju „abnormalnim“, tako da pravila demokratije važe samo unutar „neekstremističkog“ prostora. Danas ideja o simetričnom ekstremizmu deluje sasvim logično. Ali to nije bilo tako 1970. godine, kada je milanski prefekt Libero Maca predstavio izveštaj pod naslovom „Stanje javnog reda u pogledu vanparlamentarnih ekstremističkih grupa“, gde je izneo ideju o „suprotnim ekstremima“.[28] Levica je odmah zatražila njegovu ostavku: u to vreme bilo je nezamislivo da političke stranke koje su učestvovale u partizanskoj borbi, pa čak i bile proganjane od fašista, budu izjednačavane sa fašistima.

Ali ono što je tada bilo nezamislivo – za neke čak i skandalozno – danas je postalo opšte mesto. Današnja upotreba „populizma“ počiva na ideji centra protiv ovih oprečnih ekstrema. Prelaz sa „dvostrukog totalitarizma“ nije bio očigledan: hladnoratovski liberalizam se pozicionirao kao „vitalni centar“, ali u svetsko-istorijskom smislu; diskurs suprotnih ekstrema je operacija namenjena svođenju legitimne političke aktivnosti na zadati okvir. Danas, izbor koji se nudi biračima više nije izbor između desnice i levice, nego između desnog i levog centra. Razlika među ovim diskursima postala je očigledna krajem devedesetih, kada se Artur Šlezinger obrecnuo na Klintona zbog njegove sve češće upotrebe konstrukcije „vitalni centar“, pišući u časopisu Slate:

„Kada sam 1949. napisao knjigu kojoj sam dao naslov Vitalni centar, „centar“ koji sam imao u vidu bila je liberalna demokratija, nasuprot njenim smrtnim neprijateljima – fašizmu s njene desne i komunzmu s njene leve strane. Ovu konstrukciju sam koristio u globalnom kontekstu. Predsednik Klinton je koristi u unutrašnjem kontekstu. Šta on pod njom podrazumeva? Njegovi obožavaoci iz Saveta demokratskog rukovodstva verovatno se nadaju da misli na „srednji put“, koji oni smeštaju malo bliže Ronaldu Reganu nego Frenklinu Ruzveltu. Po mom mišljenju, kao što sam i drugde govorio, srednji put definitivno nije vitalni centar. To je mrtvi centar.“[29]

Šesnaest godina kasnije, „mrtvi centar“ ne samo što je živ i zdrav, nego i uživa skoro apsolutnu vlast. Definisanje centra, naravno, zavisi od definicija desnice i levice, koje su relativne i vremenom se pomeraju duž političke ose. Početkom sedamdesetih, Nikson je predložio zakon o zdravstvu koji su demokrati odbili jer je bio previše „desničarski“; međutim, taj zakon je bio mnogo „levičarskiji“ od paketa koji je 2010. uveo Obama, koji je osporavan zato što je previše „levičarski“. U međuvremenu, politička osa se pomerila udesno, tako da se centar nalazi tamo gde je nekad bila desnica. Isto pomeranje se odigralo u Evropi: program „Agenda 2010“ nemačkog SPD-a je 2003. godine bio primetno desniji od politike koju je sprovodio Helmut Kol; u Italiji, „centralno leva“ Demokratska partija brani pozicije koje su mnogo desnije od stavova Demohrišćanske stranke.


Novi oligarhijski poredak

Kao meru toga gde se centar, po nekim tvrdnjama, danas nalazi, možemo uzeti slučaj „centriste“ Bila Klintona, čiji su sledbenici nazivani „Rubin-demokratama“, prema njegovom ministru finansija, bivšem potpredsedniku Goldman Sachsa i članu upravnog odbora Citigroupa: dakle, portparolu interesa krupnog bankarstva. Činjenica da se jedna administracija koja je vrlo prisna sa najmoćnijom bankom sveta – sa „organizovanim kapitalom“, kako je govorio Ruzvelt – može smatrati „centrističkom“, da ne kažemo „trećeputaškom“, mnogo govori o prethodnom političkom pomeranju.[30] Rubin-demokrate služe kao vrlo plastičan primer nekih dugoročnih tendencija koje traju od 1989.

Prvo, društvene klase su postale nepomenjive, baš kao i narod. Barem na nivou diskursa, politički predlozi se više ne zasnivaju na meterijalnom interesu sukobljenih društvenih grupa. Naravno, ova „dezinteresnost“ je podvala: konkretni interesi grupa i klasa se naravno štite, iako prolaze neimenovani, pod krinkom opšteg interesa – kao, na primer, u cilju „oporavka državnih finansija“. Kameron i Osborn sprovode mere koje bi se nekad definisale kao otvoreno „prokapitalističke“, u ime nedostižnog uravnoteženog budžeta. U Evropi, klase su nestale iz javnog govora više nego u SAD, gde društveni karakter različitih biračkih tela ostaje jasan i gde se izraz „klasna borba“ još uvek koristi bez mnogo zadrške – doduše, ovih dana ga najčešće koriste republikanci; Pol Rajan, republikanska zvezda u usponu, optužio je 2011. Obamu za „klasni rat“. Na mnogo iskreniji način, Voren Bafet, četvrti najbogatiji čovek na svetu, rekao je novinaru New York Timesa: „Sigurno da postoji klasni rat, ali agresor je moja klasa, bogataška klasa, i mi pobeđujemo.“[31] Jedna od nagrada za pobedničku stranu – i istovremeno, jedno od oruđa kojima se postiže pobeda – jeste pravo na prisvajanje „centra“ terena.

Drugo, „negativna vlast“ – to jest moć sprečavanja, nadgledanja i evaluacije – drastično se povećala. Nađa Urbinati je navela „sveprisutnu moć tržišta“ kao možda najuticajniju savremenu negativnu vlast, zbog „njene sposobnosti da prisvoji legitimitet zabrane političkih odluka u ime navodno neutralnih pa čak i prirodnih pravila“.[32] Poslednjih godina, „nezavisne“ centralne banke i međunarodne finansijske institucije značajno su proširile vršenje negativne vlasti: MMF, Svetska banka, STO i Evropska centralna banka ocenjuju i zabranjuju nacionalne ekonomske propise u skladu sa svojim „stručnim“ merilima. Procene bonitetskih agencija, koji su pravno gledano privatne institucije, imaju odlučujući uticaj na život svih građana. Nijedan Grk, Španac ili Italijan nikada nije izabran za člana upravnog odbora agencije Moody’s; međutim, da li će taj građanin ili građanka biti lečeni od tumora, da li će njihovo dete moći da upiše fakultet, možda će zavisiti upravo od ove agencije.

Treće, obim demokratskog odlučivanja drastično je sužen. Većina državnih ekonomskih, fiskalnih, rashodnih i socijalnih odluka sada je izvan domašaja naroda; umesto toga, njih oblikuju i konačno nameću spoljni okviri „negativnih vlasti“. U drugom potezu, koji bismo mogli nazvati nametanjem unutrašnjih granica kroz širenje doktrine o dvostrukim ekstremima, jedini izbor koji preostaje je između „centralnog desnog centra“ i „centralnog levog centra“ – to jest, između dve suštinski identične politike. Maksimalna alternacija kojoj ova vrsta uređenja teži jeste koalicija dveju partija koje se smenjuju na vlasti. U stvarnosti, današnja državna uprava – taj neopisivo birokratski neologizam – nije samo dvopartijska već tropartijska, gde treći element čine negativne spoljne vlasti. U tom smislu je simptomatična izjava bivšeg guvernera nemačke Bundesbanke, Hansa Titmejer, koji je 1998. pohvalio vlade država jer više veruju „trajnom plebiscitu globalnih tržišta“ nego (implicitno manje kompetentnom) „plebiscitu glasačke kutije“.[33]

Sve u svemu, od kraja Drugog svetskog rata, na zapadu je konsolidovan oligarhijski sistem, kako u društveno-ekonomskom tako i u političkom smislu. Ovaj prvi je privukao više pažnje, budući da je raspodela bogatstva postala još neravnopravnija, pa je i autentična bogataška oligarhija izašla na videlo.[34] U Sjedinjenim Državama je 2007. godine 1 procenat stanovništva posedovao 35 procenata ukupnog bogatstva, dok je narednih 19 procenata posedovalo 51 odsto bogatstva, što znači da se u vlasništvu gornje petine stanovništva nalazilo 85 procenata bogatstva, dok je za preostale četiri petine ostajalo samo 15 procenata.[35] Međutim, isto tako imamo posla sa oligarhijom u formalno političkom smislu, jer za elite sve češće ne važi isto pravno uređenje kao za ostatak stanovništva. Jedan od vodećih italijanskih pravnika je istakao da „iza bauka populizma vreba opasnost oligarhijske degeneracije ustavne demokratije“.[36] Samo što ova degeneracija više nije opasnost, ona je realnost.

Za elite već sada važi mnogo labaviji poreski režim. Voren Bafet (čije se bogatstvo procenjuje na oko 50 milijardi dolara, plus ili minus deset, u zavisnosti od berzanskih fluktuacija) ponovo koristi svoj imunitet da otkrije da se na njega primenjuje stopa poreza koja je više nego upola manja od stope koju moraju da plate njegove sekretarice. Ono što je za obične građane krivično delo kažnjivo zatvorom, za elite je postalo prekršaj za koji može da se plati novčana kazna. Tako je u decembru prošle godine HSBC pristao da plati kaznu od 1,92 milijarde dolara za pranje ogromne količine novca meksičkih trgovaca drogom – što je zločin za koji bi direktori ove banke morali da dobiju duge zatvorske kazne. Posle doktrine banaka prevelikih da propadnu, sada smo dobili doktrinu banke „prevelike da joj se sudi“.[37] Režim je u tom smislu strogo oligarhijski, jer postoje dva zakona: jedan za obične građane, drugi za moćnu šačicu ljudi.

Od finansijske krize, sve se češće poseže za vanpredstavničkim telima, kao u Italiji, koja je prvo vladu poverila „tehnokratima“ a zatim veću „mudraca“. Tehnokratsko nestrpljenje prema pravilima demokratije, koje je kompulsivno, izbija iz intervjua sa Montijem: „Oni koji upravljaju državom ne smeju sebi da dozvole da ih potpuno sputaju parlamentarci.“[38] Ovo ograničenje se ogleda i u delegitimisanju svake kritike kao „neodgovorne“ – ili „populističke“, što je postalo sinonimno. U najkraćem, jedina odgovorna kritika je ona koja ne kritikuje; jedina primedba je sporazumna primedba; jedina alternativa je prihvatanje. Najokrutniji primer su Španci koji su izbačeni iz svojih kuća i još se usuđuju da protestuju pred kućama ljudi na koje žele da upru prstom. Takav oblik protesta se zove escrache. To su mirne, nenasilne demonstracije ljudi koje je kriza ostavila na ulici. Ali pogledajte kako su oni satanizovani. Za poslanicu partije ironičnog naziva Partido Popular (PP), Evu Duran, „escrache protesti liče na ono kad su nacisti obeležavali kuće“, dok je generalna sekretarka PP, Marija Doleres de Kospedal, stigmatizovala ove proteste kao „čist nacizam“, a nenaoružane demonstrante nazvala zarobljenicima „totalitarnog, sektaškog stanja svesti“.[39]


Parabola populizma

U širem kontekstu, i najmanje odstupanje od centrističkog obrasca odmah se karakteriše kao razbojničko i nasilničko, u operaciji verbalnog terorizma koji je zaista nasilan. Na kraju, italijanski Pokret pet zvezdica je najuzornija i, na neki način, najumerenija sila političkog protesta novijeg doba: on se izražava učešćem na izborima, i zapravo se može kritikovati za nezasluženu kanonizaciju parlamentarne demokratije. Njegovi zahtevi nisu „ekstremistički“; u njemu nema ničeg „boljševičkog“ ili „fašističkog“. Šta je populističko u tome što tražite nacionalizaciju jedne propale banke (Monte Paschi iz Sijene) ili što dovodite u pitanje zajedničku evropsku valutu koja davi Italiju u najgoroj recesiji ovog veka? Nije važno: takav „populizam“ je „virus“ koji može biti zarazan.

Već smo videli da se Pokret pet zvezdica karakteriše kao populistički uprkos činjenici da nikad ne izgovara reč „narod“. U stvari, njegovo biračko telo i publika nisu naročito plebejski; među njima ima vrlo malo nisko obrazovanih, dok je mali segment Italijana aktivnih na mreži neproporcionalno mnogo zastupljen. Pri tome, Pokret je prvenstveno popularan kod sekularnih građana i ne regrutuje simpatizere među vernicima.[40] U najkraćem, nije obeležen plebejskim, fideističkim ili lakovernim profilom koji bi trebalo da karakteriše zastupnike populističke politike. Niti može da se optuži za „tele-populizam“, a još manje za „liberalno-medijski populizam“[41] , imajući u vidu da je televizijska interakcija tabu za njegove simpatizere. Ali, kakve to veze ima? Berluskoni, koji se zasniva na televiziji, je populista; Grilo, koji prezire televiziju, isto je populista. Krajnje poniženje. Međutim, Pokret pet zvezdica je dosad uspevao da izbegne hvataljke lingvističke operacije „populizma“ koju su osmislili Hofštater i njegovi jednomišljenici, utoliko što je izbegao progonstvo na ekstemnu desnicu ili levicu.

Ovde se završava parabola o „populizmu“, u istorijskom trenutku kada razvijeni svet grabi u oligarhijski despotizam, i u trenutku obnove sukoba oligarha i plebsa; kada se antinarodne mere nameću istovremeno sa brisanjem reči „narod“ iz političkog rečnika, a svako ko je protiv takvih mera biva optužen za „populizam“. Demoklastička pomama je takva da Umberto Eko sada optužuje čak i Perikla (495–25 p.n.e.) za populizam.[42] Pa ipak, jedan od razloga zašto se sve više i više pokreta karakterišu kao „populistički“ jeste to što se antinarodne mere umnožavaju. Hoćete zdravstvenu zaštitu za sve? Vi ste populista. Hoćete da vam penzija bude vezana za inflaciju? Kakva populistička banda! Hoćete da vam deca studiraju, a da sebi ne natovare doživotni dug? Znao sam da ste potajni populisti! Tako oligarhijske dvorske lude osuđuju svaki zahtev naroda. Pa čak i dok lišavaju demokratiju svakog sadržaja, oni optužuju svakog ko se usprotivi ovom obesmišljavanju da ima „autoritarne instinkte“, kao što se nenaoružane žrtve oduzimanja kuća optužuju da su nacistički krvnici.

Porast upotrebe termina „populizam“ od strane optimata tako otkriva skrivenu anksioznost. Kao što je preljubnik uvek nepoverljiv prema svom partneru, tako su i oni koji ruše demokratiju uvek najspremniji da u svemu vide pretnju demokratiji. Na taj način silna halabuka o populizmu odaje nelagodu, zaudara na preteranost. I najtiši žamor nepristanka pretvara se u znak za uzbunu, najavljujući zloslutnu grmljavinu koja preti da prodre do mirnih salona moćnika koji veruju da su bezbedni, ali ipak nervozno progviruju iza zavese i traže neki znak da li se narod komeša: „Vade retro vulgus!“ Ili, kako bi danas rekli, „Vraćaj se u stroj!“

 
Marco d’Eramo, New Left Review, jul-avgust 2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 28.10.2013.

TEMA – POPULIZAM

———–    

  1. Monti: La Stampa, 4. april 2013; Hollande: La Stampa, 28. mart 2013; Moscovici: Daily Telegraph, 7. mart 2013. Izraz ‘razmetljivi loši glumci’ pojavljuje se u Fulvio Tessitore, La Repubblica, 13. mart 2013, a ‘opozicija iz krčme’ u The Independent, 20. maj 2013. ‘Virulentno’ je često ponavljan pridev – na primer, u Claudio Tito, La Repubblica, 21. mart 2013. O nemačkom FDP i populističkom tigru, vidi Daniele Mastrogiacomo, La Repubblica, 21. april 2013, o australijskim socijaldemokratama i njihovom nepopulističkom povratku pravim korenima vidi Laura Rudas u Der Spiegel, 14. jul 2011. O ‘digitalnom populizmu’ (Massimo Giannini),vidi La Repubblica, 9. mart 2013.
  2. Opis skupa na LSE (19-21. maj 1967) može se pronaći u Isaiah Berlin et al., ‘To Define Populism’, Government and Opposition, vol. 3, no. 2,. april 1968, str. 137-80. Prilozi su sakupljeni u Ghita Ionescu i Ernest Gellner, ur, Populism: Its Meanings and National Characteristics, London 1969. Vidi i Margaret Canovan, Populism, London 1981, i Peter Wiles, ‘A Syndrome, Not a Doctrine: Some Elementary Theses on Populism’, u Ionescu i Gellner, ur, Populism, str. 163-79.
  3. Vidi: Wiles, ‘A Syndrome, Not a Doctrine’, str. 178; Richard Löwenthal, ‘The Points of the Compass’, Encounter, septembar 1960, str. 24-31; Torcuato di Tella, navedeno prema Ludovico Incisa u njegovom prilogu ‘Populismo’ u Norberto Bobbio, Nicola Matteucci i Gianfranco Pasquino, Dizionario di politico, Turin 1983, str. 832-8; Ernesto Laclau, On Populist Reason, London 2005; Paolo Flores d’Arcais, Il ventennio populista. Da Craxi a Berlusconi (passando per D’Alema?), Rome 2006. O pojmu „tele-populizam“ vidi Paul Taggart, Populism, Birmingham 2000, str. 73-88. Guy Hermet nudi definiciju „etno-populizma“ u Les populismes dans le monde. Une histoire sociologique xix–xx siècle, Paris 2001, str. 117-24.
  4. Rafael Quintero, El mito del populismo en Ecuador, Quito 1980; Ian Roxborough, ‘Unity and Diversity in Latin American History’, Journal of Latin American Studies, vol. 16, no. 1, 1984, str. 1-26.
  5. ierre-André Taguieff, L’illusion populiste, de l’archaïque au médiatique, Paris 2002, str. 80; Yves Surel, ‘Berlusconi, leader populiste?’, u Oliver Ihl, Janine Chêne, Eric Vial i Ghislain Wartelot, ur, La tentation populiste au cœur de l’Europe, Paris 2003, str. 113-29; Laclau, On Populist Reason, London and New York 2005, str. 176.
  6. Vidi, na primer, historymatters.gmu.edu za kompletni tekst platforme iz Omahe.
  7. Herodotus, The Histories, Book iii, chapter 81, prev. George Rawlinson, London 1997, str. 265-6.
  8. Citirano prema Laclau, On Populist Reason, str. 31-2.
  9. Jules Michelet, The People, prev. G. H. Smith, New York 1846, str. 27.
  10. Gustave Le Bon, The Crowd: A Study of the Popular Mind, New Brunswick, nj 1995, str. 88, 51, 49.
  11. Susanna Barrows, Distorting Mirrors: Visions of the Crowd in Late Nineteenth Century France, New Haven 1981, str. 60; navedeno prema Laclau, On Populist Reason, str. 34-5.
  12. William McDougall, The Group Mind: A Sketch of the Principles of Collective Psychology, With Some Attempt to Apply Them to the Interpretation of National Life and Character (1920), Cambridge 1927, str. 45.
  13. Sigmund Freud, ‘Group Psychology and the Analysis of the Ego’, u Freud, Civilization, Society and Religion, Harmondsworth 1985, str. 106.
  14. Vidi Mariuccia Salvati, ‘Populismo, linguaggi, comportamenti: Crisi o trasformazioni della democrazia?’, Parolechiave (nuova serie di ‘Problemi del socialismo’), jun 2010, no. 43, str. 210.
  15. Nije slučajno general De Gol 1958. govorio o kategorijama ovog doba koje su mu obezbedile legitimitet – tj. o Drugom svetskom ratu – kada je u preambulu svog ustava uneo: ‘Francuski narod svečano izražava svoju posvećenost Pravima čoveka.’
  16. Rajhov članak se može naći na robertreich.org, 7. oktobar 2011.
  17. Ruzveltov govor se može naći na millercenter.org/president/speeches/
  18. Majkl Pol Rogin je raskrinkao ovu operaciju u The Intellectuals and McCarthy: The Radical Spectre, Cambridge, MA 1967.
  19. Richard Hofstadter, The Age of Reform, New York 1955, str. 12.
  20. Hofstadter, Age of Reform, str. 4-5, 62. Ovde se oslanjam na Normana Polaka, ‘Hofstadter on Populism: A Critique of “The Age of Reform”’, The Journal of Southern History, vol. 26, no. 4, novembar 1960, str. 478-500.
  21. Hofstadter, Age of Reform, str. 65.
  22. Hofstadter, Age of Reform, str. 78.
  23. Navedeno prema Pollack, ‘Hofstadter on Populism’, str. 494.
  24. Vidi npr. Victor C. Ferkiss, ‘Populist Influences on American Fascism’, Western Political Quarterly, vol. 10, no. 2, 1957, str. 350-73.
  25. „Heterodoksni“ izuzeci, iako ih je bilo dosta, uvek su bili u manjini – da navedemo samo nekoliko imena, već pomenuti Michael Paul Rogin, Michael Kazin (The Populist Persuasion, Ithaca, NY 1995), Walter Nugent (The Tolerant Populists, Chicago 1963), Norman Pollack (The Populist Response to Industrial America, Cambridge, ma 1962), C. Vann Woodward (Thinking Back, Baton Rouge 1986), Ernesto Laclau (On Populist Reason) i, iznad svih, Kristofer Laš, iako je bio učenik Hofštatera (The New Radicalism in America, New York 1965; The Agony of the American Left, New York 1966; i naročito The True and Only Heaven, New York 1991, gde Laš pokušava da rehabilituje populizam).
  26. Aristotle, ‘The Politics’, Book iv, 1292 a1, trans. Jonathan Barnes, u The Politics and The Constitution of Athens, ur. Stephen Everson, Cambridge 1996, str. 99.
  27. Giambattista Vico, New Science, Book One, section ii, axiom 95, trans. David Marsh, London 1999, str. 109.
  28. Za ‘Mazza Report’ vidi veb-sajt italijanskog Ministarstva unutrašnjih poslova: www.prefettura.it.
  29. Slate, 10. januar 1997.
  30. Ovo takođe ukazuje na neskrivenu drskost Klintonove predizborne kampanje 1992, sa sloganima poput ‘For People, for a Change’ i ‘Putting People First’. Kao što se jasno vidi iz odsustva određenog člana, ovo nije povratak „naroda“, nego pozivanje na pluralitet (nekih) pojedinaca.
  31. Ben Stein, ‘In class warfare, guess which class is winning’, New York Times, 26. novembar 2006.
  32. Nadia Urbinati, ‘Dalla democrazia dei partiti al plebiscite dell’audience’, Parolechiave, no. 47, ‘Politica e partiti’, jun 2012, str. 12-13.
  33. Luciano Canfora, Critica della retorica democratica, Rome-Bari 2011, str. 33.
  34. Paul Krugman, ‘Oligarchy, American style’, New York Times, 4. novembar 2011.
  35. ‘Occupy Wall Street and the rhetoric of equality’, Forbes, 1. novembar 2011.
  36. Cesare Pinelli, ‘La sfida populistica allo Stato costituzionale’, Parolechiave, no. 43, jun 2010, str. 154.
  37. Naslov uvodnika u New York Times, 11. decembar 2012.
  38. Der Spiegel, 5. avgust 2012.
  39. El Pais, 5 and 13. april 2013, tim redom.
  40. Piergiorgio Corbetta i Elisabetta Gualmini, Il partito di Grillo, Bologna 2013, str. 100, 102 i poglavlje 5, ‘Il movimento e la rete’, str. 169-96 (naročito grafikon na str. 189).
  41. Zanimljiva hibridna kategorija koju je uveo Guy Hermet, Les populismes dans le monde, str. 146.
  42. Umberto Eco, ‘Figlio di etera’, u ‘L’almanacco del Bibliofilo 2012’, pod naslovom La subdola arte di falsifare la storia, ur. Mario Scognamiglio, Milan 2012; ponovo štampano uz veliku najavu u La Repubblica, 14. januar 2012, pod naslovom ‘Pericle il populista’.