Stensil: Pokvarenica
Foto: Slavica Miletić

„Svaki dan, čak i svaki sat svakog dana, nadomešćuje i čini nevažnim vreme koje mu je prethodilo, a dešavanja u našim životima imaju smisao isključivo u odnosu na neprestano ažuriranje informativnih sadržaja“. Sali Runi, Bajni svete, gde si ti

U obilju kontroverzi oko više pravnih i ekonomskih/bankarskih pitanja vezanih za kredite, cenu bankarskih usluga, efektivnu kamatnu stopu i drugo – u sazvežđu nekoliko merodavnih zakona (iz sfere obligacionih odnosa, bankarstva, osiguranja itd.) – čini mi se i teorijski i praktično izuzetno važnim naročito jedno: šta znači formulacija iz najsvežijeg, pridodatog pasusa Pravnog stava Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda (VKS) da banka „nije dužna da posebno (naglasio Z.R.T.) dokazuje strukturu i visinu troškova koji su obuhvaćeni zbirnim iznosom troškova kredita, navedenim u ponudi koju je korisnik kredita prihvatio zaključenjem ugovora o kreditu“, tj. ukupno naplaćenih usluga dotičnog bankarskog poslovanja na koje je klijent pristao, prihvatajući ponudu za kredit?

Respektivno „posebno“ privlači pažnju osobito iz ugla jezičkog, a u vezi sa sistematskim i ciljnim (pa i istorijskim) tumačenjem. Naime, predmetno „posebno“ može da ima u datom miljeu bar tri logička značenja.

Prvo, banka pri odobravanju kredita nije uopšte obavezna, nema nikakvu dužnost da dokazuje tu strukturu, šta u te troškove spada, a ni da li postoje, odnosno šta ih sve čini, niti da obrazlaže predviđenu/naplaćenu visinu pojedinih komponenti ukupnih bankarskih troškova obrade kredita u svakom pojedinačnom slučaju. Tako, u troškove kredita može da uđe i premija osiguranja od određenog rizika, što jedan srodan stav VKS, usvojen u istom cugu, izričito i predviđa, a tiče se obaveze korisnika stambenog kredita prema Nacionalnoj korporaciji za osiguranje stambenih kredita, pri čemu „banka nije dužna (tu čak nema ni onog „posebno“, prim. Z.R.T.) da korisnika kredita upozna sa strukturom i načinom obračuna premije osiguranja“(sic!). Otkuda i čime se pravda citirana distinkcija? Da li je tu u stvari prikriveno poručeno da „posebno“ treba zanemariti – i tamo gde izričito piše! – te da ono nema bilo kakvog normativnog i efektivnog značaja?

U celini, izloženo tumačenje, koje se može kvalifikovati i zvaničnim, umnogome zamagljuje sadržinu poslovnih odnosa banaka i njihovih klijenata, pa je iz razumljivih razloga (novčani obrt, veliki materijalni gubici) nepovoljno po brojne korisnike kredita i njihove advokate. S druge strane, tumačenje o kojem je reč pogoduje bankama, a reflektuje se i na poresku politiku tako da njegova primena, u krajnjoj instanci, doprinosi (i) punjenju državnog budžeta. Sve u svemu, posredi je, ako o(p)stane, krupan i pogrešan zaokret u odnosu na dosadašnji pravni pogled VKS, čineći ga u korenu nekonzistentnim, pa čak i dobrano protivurečnim. Teško je oteti se utisku da je najnovije čitanje zakonskog (kon)teksta ishodovano jakim bankarskim i izvršno-političkim pritiscima. (A šta je sa kontrolnom funkcijom Narodne banke Srbije prema poslovnim bankama?) Da li je politički zavisan sud doista srbijanski usud? I da li je na društvenoj sceni na delu još jedna kvazipravna cigla koja učvršćuje krilaticu: koliko je Zemlja ploča ravna, toliko je i Srbija država pravna?

Drugo moguće tumačenje analiziranog „posebnog“ glasilo bi: banka je u kreditnoj ponudi dužna, ali ne detaljno, ne podrobno, već ovlašno, samo površno i delimično (ne baš svaku stavku troškova kredita i precizno) da predmetno polje prikazuje i dokazuje, odnosno argumentuje. To bi bilo nekakvo srednje, blago rečeno prilično elastično tumačenje predmetnog kvalifikativa „posebno“. Ujedno, ono predstavlja, promoviše nedovoljno određeni smisao upotrebljenog izraza, tačnije labavo upotrebljene priloške odredba za način, tog famoznog „posebnog“. Što bi opet ostavilo prostora za različito, nedosledno postupanje u praksi, za arbitrernost i diskrecionarnost, za pravnu neizvesnost kod klijenata, korisnika kredita, za izneveravanje njihovih legitimnih očekivanja u rangu evropskog pravnog standarda.

Treće tumačenje bi se sastojalo u sledećem: posebno/specijalno isključivo i samo u smislu „zasebnog“ mesta prezentovanja neophodnih i čitkih i potpunih bankarskih podataka i cifara. Narečeno poimanje se svodi na formalno gledište da se novim/dopunjenim odeljkom (trećim) pravnog stava VKS suštinski ništa ne menja. Naime, idući za takvim, rekao bih prilično naivnim rezonovanjem, banka je i dalje u obavezi da troškove svojih usluga nesumnjivo/„nedvosmisleno“ i jasno unapred dokumentuje, prikaže, tj. dokaže, i to razgovetno i precizno, a ne samo zbirno, generalno uzev. Ali ne strogo i bespogovorno lokacijski izdvojeno, nego bi tako nešto mogla da učini u sklopu celokupne konkretne kreditne ponude – ali i posebno, no svakad strukturisano i cenovno specifikovano, dakle, krajnje određeno. Znači, prema toj pravnoj liniji, banka ne bi bila oslobođena obaveze da iskazuje šta sve i koliko ponaosob novčano ulazi u troškove bankarskih usluga pri odobravanju kredita.

Zbog ogromnih razlika u prikazanim hipotetičkim tumačenjima (pored ostalog) i njihovih neizbežnih krupnih pravnih (i drugih) posledica, predlažem da Građansko odeljenje VKS, uz prethodnu podršku i ohrabrenje njegove Opšte sednice (svih sudija), izglasa još jednu, objašnjavajuću, možda i objedinjavajuću alineju u okviru istog pravnog dokumenta. Koja bi razbistrila sporni iskačući sudski iskaz iz septembra tekuće godine. Time bi se stanovište najviše sudske instance u Srbiji izvelo na čistac, kao putokaz za niže sudove, ali i za ujednačavanje prakse samog VKS. Pa bi se eventualno po tom osnovu moglo tražiti ispitivanje ustavnosti odredaba zakona na koje se razmatrano sudsko stanovište odnosi. Dakako, sve u cilju pabirčenja bar zrnaca pravde u Srbiji i kakvog-takvog blokiranja nastavljenog, i već dostignutog a i pretećeg narušavanja pravne sigurnosti i uspostavljanja prozračnosti bankarskog poslovanja. Da bi se stalo na put nezakonitom i nelegitimnom razmahivanju banaka. Da bi se makar krenulo u smeru ostvarenja postulata jednakopravnosti građana. Radi zabrane bilo kakve jurističko-sudske retroaktivnosti i dakako očuvanja, odnosno potvrđivanja rafiniranog, belodanog razgraničenja zakonodavne i sudske nadležnosti.

„Patnja koje se sećamo nikada nije toliko strašna kao ona kroz koju trenutno prolazimo, čak i kad je bila mnogo gora – ne možemo da se setimo koliko je gora bila, jer lakše je sećati se nego iskusiti“. Sali Runi

Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu.

Peščanik.net, 25.10.2021.