„Ako previše zaroniš, naletećeš na mrak“. Lorenco Marone, Sutra ću možda ostati
Protivrečnosti ustavnog položaja predsednika Srbije proizlaze najpre iz dva paralelno kreirana legitimiteta: njegovog i legitimiteta Narodne skupštine. Naime, oba organa se ustavno biraju na opštim izborima, tajnim glasanjem. S tim što se šef države bira neposredno, izabrani pojedinac oličava volju tog inokosnog organa, a parlament se kao kolektivno telo formira u nekoliko koraka, pri čemu je prvi glasanje za stranačke liste. Pa je Narodna skupština – iako ustavotvorni i zakonodavni organ – već u startu osetno pravno slabija i daleko manje operativna od predsednika Srbije. Takođe, srpski državni poglavar – i njemu realno potčinjeno ustavno sudstvo – ne žele da vide ozbiljnu ustavnu smetnju da šef države – predsednik svih građana, istovremeno o(p)staje i kao lider najjače političke stranke. A ustavna zabrana da „predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju“ (član 115. Ustava, Nespojivost funkcija) tumači se u smislu da je partijsko vođstvo „privatna (nejavna) uloga“ istog vršioca, iako je belodano da je ona – kao čelna-predstavljajuća – okrenuta poglavito javnosti, građanima, što vredi i za same političke stranke (koje po prirodi svoje misije streme osvajanju državne vlasti).
Ex constitutione, srpski šef države ima relativno skromna ovlašćenja, prilično slabe ingerencije. Ali, s obzirom na način izbora i nesputano upravljanje najjačom stranačkom mašinerijom, on poseduje ogromnu nadustavnu – apsolutnu, političku i opipljivu, sveprožimajuću – moć, kao i uticaj, flagrantno narušavajući drevni demokratski postulat podele vlasti, ustavno proklamovan (član 4) a u zbilji bez iole dosledne sadržine. No, predsednički (uostalom, i svačiji drugi) legitimitet ne iscrpljuje se u izboru: treba sledstveno legalno i legitimno postupati, a i proizvoditi legalne i legitimne učinke, svekoliko valjane rezultate. Što u Srbiji – naročito poslednjih godina što se Vučića tiče – nipošto nije slučaj. Nego je potpuno obrnuto: vatromet predsedničkih povreda Ustava postao je maltene nešto uobičajeno i tolerišuće zarad tobožnjeg opšteg dobra. Rečju, po Ustavu predsednik „oličava jedinstvo države“ (član 111), a u stvarnosti konkretna ličnost zadobija, čuva i neguje autoritarno jedinstvo sopstvene skoncentrisane vlasti – čistu monokratiju. Mnogi vele (recimo prof. Ratko Marković) da šef države po Ustavu ima izvršnu funkciju, pa konstatuje da je egzekutiva u Srbiji dvoglava: u rukama je i predsednika Republike i Vlade. Premda Ustav čitko i razgovetno naglašava da je „Vlada nosilac izvršne vlasti u Republici Srbiji“ (član 122). Takođe, o odgovornosti šefa države ne odlučuje se na način i od strane nivoa koji nije ni približno one širine kruga subjekata koji ga je birao. Jer: prvo – u Skupštini bar 1/3 poslanika mora da bude „za“ da bi se pokrenuo postupak za njegovo razrešenje; drugo – bude li taj mehanizam aktiviran, Ustavni sud odlučuje o predsednikovoj odgovornosti, tj. da li je u konkretnom slučaju prekršio Ustav ili nije; najzad – ako je Sud utvrdio povredu Ustava od strane predsednika države – neophodna je od ukupnog broja narodnih poslanika bar dvotrećinska većina glasova za njegovo razrešenje da bi ono bilo punovažno. Što je, kumulativno, praktično neostvarivo.
De constitutione ferenda, predsednik republike bi – u klasičnom parlamentarnom sistemu podele vlasti – za razliku od ovdašnjeg aktuelnog iskvarenog, nazovi polupredsedničkog modela – bio biran u Skupštini. Time bi se makar na papiru dovela u ustavni sklad procedura njegovog izbora i paleta pripadajućih mu prerogativa. No, bude li i ubuduće ostao nepromenjen način izbora državnog poglavara, dolaze u obzir najmanje dve, za nijansu bolje solucije od postojeće: a) da se svi građani/birači izjašnjavaju o njegovom razrešenju, ako prethodno Ustavni sud nađe, ma i krajnje tankom većinom, da je šef države povredio Ustav; b) da ga Skupština razrešava većinom glasova od ukupnog broja narodnih poslanika a ne kvalifikovanom dvotrećinskom većinom.
Što se tiče sastava Ustavnog suda – u rangu političko-sudske institucije, svojevrsnog metasuda – koji odlučuje o tome da li je predsednik na/z/gazio Ustav, u pitanju je tipičan sukob interesa, preciznije inicijalno pomanjkanje nepristrasnosti. Nota bene (po članu 172. Ustava), jednu trećinu, znači 5 njegovih članova imenuje sam predsednik Republike između 10 kandidata koje predloži Narodna skupština – a ona bira 5 članova Ustavnog suda sa liste od 10 koju joj podnese predsednik Republike. Stoga, on ima izuzetno snažan, i direktan i indirektan – nepobitno odlučujući uticaj na onih 10 od 15 članova Ustavnog suda. (Ostalih 5 ustavnih sudija imenuje opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda od 10 koje na zajedničkoj sednici predlože Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca.) Inače, propisati pouzdana i uravnotežena izvorišta izbora sudija Ustavnog suda je teško i slojevito ustavno pitanje. Možda bi, recimo, prvi nužni potez bio da makar oni koje je on imenovao budu bespogovorno izuzeti od odlučivanja o njegovoj ustavnoj odgovornosti. A da se što pre odlučivanje o postojanju predsednikove povrede Ustava – ako istovremeno postoji sumnja da je prekršio i odgovarajuću razrađujuću zakonsku normu – Ustavom izmesti u nadležnost najvišeg redovnog suda.
Sve u svemu, Ustav Srbije iz 2006. godine je – ne samo u analiziranom kontekstu – umnogome neustavan. S gledišta međunarodnih standarda, ustavnih konvencija, nesumnjivih građanskih vrednosti, pravde, moralnosti i razumnosti. Neodgovarajući je dostignućima savremene evropske ustavnosti, neretko nejasan, nelogičan, nekoherentan i nedemokratski – mahom je čisto politički, prazno proklamatorski, civilizacijsko anahroni, društveno i državno razvojno kočeći dokument nominalno najviše pravne snage. Koji malo ko poštuje, osim kada mu to pogoduje. Zapravo, u ovdašnjoj Srbiji pravi ustav je sam Vučić – i treba ga kao takvog najzad zaustaviti u njegovom raznovrsnom opasnom neregularnom pohodu. Pravno i politički, normativno i faktički. U Srbiji je kovanica „džabe su/ste krečili“ uveliko izraubovana, krajnje zastarela. Pa umesto nje, neka nam za nauk bude slika kaznenog krečenja tetka Poline tarabe u romanu Tom Sojer Marka Tvena. Na početku molujući kao da sam uživa u naređenom mu zadatku – a u stvari da bi namamio zamenike da se i oni oprobaju u toj privilegiji – dovitljivi Tom je smislio da pojedinci iz publike, smenjujući se, svojom voljom nadalje kreče umesto njega. Štaviše, da time budu i zadovoljni, a da im on još i naplaćuje kao uslugu (sic!) njihov sopstveni rad. A Tom – sedeći i uživajući u hladovini – ne prljajući se i ne naprežući, kao glavni boss vuče konce cele operacije. Otuda, ne dozvolimo da i sutra krečimo za drugoga, tj. drugome – i da čak sami to plaćamo, zaluđeni i izmanipulisani da nam je sve bolje i bolje. A baš taj otužno-tragični skeč se metaforično odvija u Srbiji unazad više godina. Pred očima svih nas koji, povrh svega, u njemu i – aktivno ili pasivno – sudelujemo.
„Obožavanje idola, obožavanje boga, idolopoklonička ljubav prema jednoj osobi, obožavanje političkog vođe ili države… jeste proces otuđenja… Čovek ne doživljava sebe kao nosioca sopstvenih snaga i bogatstva, već kao osiromašenu „stvar“ koja je zavisna od sila iznad njega, a u koju je on projektovao svu svoju životnu supstanciju“. Erih From, Zdravo društvo
Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu.
Peščanik.net, 13.11.2021.
