Za razliku od srpskih košarkaša, Laurel Hubbard putovaće u Tokio kao članica reprezentacije Novog Zelanda. Hubbard će se u Japanu takmičiti u dizanju tegova. I tako će postati prva transdžender osoba koja se nadmetala na olimpijskim igrama. To je vest za mesec ponosa. Ali, taj mesec je prošao, pa su nam ostali košarkaši, domaći. Pre nego što se vratimo našim košarkašima, još malo o Hubbard.
U srednjoj školi Hubbard je bio kapiten muškog školskog tima u dizanju tegova. Pre više godina, promenio je pol i sad se takmiči kao žena. Reklo bi se, promenio/promenila je tim – iz muškog tima prešao/prešla je u ženski. To što joj je dozvoljeno da se i dalje takmiči, sada kao žena, tema je žustrih polemika. Zabavno je što takve polemike redovno izostaju kada se menjaju nacionalni timovi.
Iz ugla strasnog nacionaliste, pripadnost naciji/etničkoj grupi, jednako je stvar prirode kao i pol. Ako nam je grozna i sama pomisao na promenu pola, kako se to lako mirimo kada neko promeni naciju? No, to je pitanje za nacionaliste kojima srce skače u grudima kada Yvonne Anderson sa zlatom oko vrata otvara usta na srpsku himnu. (Da se odmah razumemo: i meni igra srce od radosti kada to gledam.)
Pitanje za ostale je mnogo teže: kako da se utvrdi ko je žensko a ko muško u sportskim takmičenjima? Pošto to treba da se utvrdi van svake sumnje, pribegava se, naravno, biologiji i merenju – recimo – testosterona. Ali, zašto baš testosterona? Zato što veći nivo testosterona, misli se, omogućava bolje sportske rezultate. Pa se onda pokaže da to nije tačno i da Hubbard otkad je žensko ne dominira u svojoj disciplini.
Šta drugo onda da se meri? Ovaj upad biologije u rasprave o tome da li je pol kao i rod društveni konstrukt ili nije posebno je zanimljiv iz ugla nedavne debate oko jednog domaćeg udžbenika gde se eksplicitno kaže kako se pol može slobodno izabrati. Ali, debata nije skrenula na teren afirmativne akcije i pozitivne diskriminacije – recimo, šta ako se pojave muškarci spremni da zloupotrebe takve mere lažno se predstavljajući da su žene: kako će se utvrditi da lažu? Tu ćemo i mi stati.
Jer, lakše je o košarkašima, domaćim. Tu se sve zna. Sunovrat reprezentacije Srbije počeo je kada su u rukovodeća tela košarkaškog saveza zaseli novoradikali – to jest jedna novoradikalka. Od trenutka kada se to dogodilo, a dogodilo se, sećamo se, da bi se sprečile izjave o Kosovu drugačije od zvaničnih, nismo imali čemu da se nadamo u Kini, gde smo stigli pre te promene. A do Japana, evo, nismo ni dobacili.
Da li je moguće da je jedna Vučićeva osoba za PR dovoljna da sruši višedecenijsku čvrstu kulu muške srpske košarke? Naravno da jeste. Razorni kapacitet svakog novoradikala ponaosob ogroman je. Viđali smo to ranije u drugim sportovima, a sad evo gledamo u košarci. Pametno su uradili svi oni košarkaši koji su se izvukli na umor i povrede da se ne nađu u tom novoradikalskom grotlu.
Nesrećni Vasilije Micić kasno se setio da se povredi. Još nesrećniji Kokoškov nije imao izlaz: trener ne može da se izvuče na povredu. Za njega je pitanje što je uopšte pristao da se nađe na tom mestu posle lekcije koju je od saveza dobio Aleksandar Đorđević, a pre Đorđevića Nikola Kalinić. Kad već nije mogao da se povredi, Kokoškov je možda mogao da uradi nešto drugo: da zadrži na okupu tim koji je i izborio priliku da se na utešnom turniru nadmeće za plasman na olimpijske igre.
Nisu to bila imena koja zvuče kao ova što su ih sad pregazili Italijani. Ali, momci su se borili, a toliko je bilo dovoljno i da se dobiju Italijani. Što bi rekao Kokoškov, ne igraju imena, ali je upravo on poklekao pred imenima i imena izveo na teren. A mogao je da izvede momke koji su pokazali da žele i mogu da se bore. Pri tom, taj drugi sastav po imenima nije bio ništa slabiji od sastava Italije koja je na ovom turniru ubedljivo nadigrala Srbiju.
Za Kokoškova važi da je odličan trener. U zasluge mu se ubraja i to što je sa Slovenijom osvojio poslednje evropsko prvenstvo. Ali, ta Slovenija se i bez Kokoškova kvalifikovala za Japan. Ispada tako da je lako biti odličan trener kada u sastavu imaš Luku Dončića. Ali, sleže ramenima čitalac, zar nije i Dončić ime? Jeste, ime je, ali je i igrač. Dok je Teodosić ime, a bio je igrač. Barem do 2019, dok nije pozvao Vučića da mu otvori hotel na Divčibarama. Sada je, dakle, hotelijer.
Dešavalo se i većim trenerima od Kokoškova da propadnu u kvalifikacijama za velika takmičenja. Recimo, to je doživeo Željko Obradović. Pošto mu se to dogodilo, krajnje pedagoški objasnio je ondašnjim reprezentativcima da oni više nikada ništa neće osvojiti a da će on kao trener nastaviti da osvaja trofeje. I nastavio je. Jer mu je stalo, dok njima nije (bilo). Nešto slično sada priča i Kokoškov. Ali, kasno se setio: pobogu, on je trener, morao je to znati ranije. Ako se Obradović okliznuo, valjda je Kokoškov iz toga morao nešto da nauči.
Kako god, čitalac se i dalje mršti: ako je sve tako loše u savezu, kako košarkašice redovno osvajaju medalje? Jedan razlog svakako je selektorka Marina Maljković. A drugi bi moglo biti još jedno ime, samo strano: Yvonne Anderson. Ali, šta god da je razlog, nameće se rešenje, da košarkašice promene pol i zaigraju za mušku reprezentaciju Srbije. Ili da se dovedu neka druga – ne nužno strana – imena.
Peščanik.net, 06.07.2021.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Bojkot - 19/04/2024
- Dajte rezoluciju - 16/04/2024
- Tačno u podne - 12/04/2024
