Poslednje Pesničenje u REX-u

U nedelju 24. decembra 2017. u REX-u je održano poslednje Pesničenje. Nadam se ne i bukvalno poslednje, već poslednje u tom prostoru. Zašto, to nije tema ovog prikaza. Dakle, ovo pesničko „pesničenje“ je ono što zvanično pesništvo odavno nije. Ovde se ne pravi karijera, ne stiče status priznatog umetnika kome će se pojaviti slika u Gloriji i prikaz u Blicu ili Politici. Ovi pesnici prosto žele da ih neko čuje, da izgovarajući svoje stihove čuju sami sebe.

Kada nam se učini da nas je preplavila bujica gluposti, banalnih i vulgarnih sadržaja, smrdljivog, komercijalnog đubreta koje vrišti sa naslovnih strana tabloida i novina, trešti sa malih ekrana, ispunjava svaki kutak naše kuće koja više i nije naša – okrepljujuće je i lekovito setiti se da posle nas neće biti potop, da će se kad odemo planeta i dalje okretati, da će neki novi klinci stvarati lepotu, iskrenost, vazduh, tačnije kiseonik, da ga svi dišu. Mi koji smo navikli da dišemo na škrge ponekad zaboravimo da je život neuništiv, da su on i umetnost tamo gde se ništa ne prodaje i ne kupuje, gde se ne kalkuliše, gde je svaka reč po meri duše koja jedino želi da se oglasi, da javi da postoji.

Na sceni REX-a se smenjivalo samo vreme. Nekoliko generacija je harmonično, spontano i sa neverovatnom količinom pozitivne energije komuniciralo i odlično se razumelo, jer je govorilo istim jezikom kreativnosti, ljubavi prema istini i slobodi. Samo jedna reč to može da opiše – alternativa. Tiha, uporna opozicija ministarstvu realnosti koja traje već četvrt veka.

Atmosfera u prostoriji nabijenoj dobrom, mladom, vitalnom energijom podsetila me je na jedno drugo vreme. Pre pola veka alternativa zadatoj stvarnosti nazivala se Crni talas. Protagonisti i nosioci tog pokreta u književnosti, filmu, pozorištu i drugim umetnostima bili su nalik ovim mladim ljudima u REX-u. Oni prvi su bili u boljem položaju jer su bili donekle podržani od institucija i vlasti. Ovi današnji su nevidljivi. Podsećaju me na vreme staljinizma u Rusiji kada su se pesnici i književnici okupljali po stanovima kao prvi hrišćani. I na kraju poslednjeg Pesničenja je rečeno da će se dalja okupljanja, druženja i čitanja radova odsad odvijati po stanovima.

Za kraj par stihova Branka Miljkovića:

Mi pevamo da se postide roboti
Tupoglavci dovršeni za nameru svesnu
I mada više voli borbu nego pesmu
Naše nas srce još ne osramoti

Šta god se nadalje događalo sa REX-om, Reč će nastaviti da živi, slobodna i neukrotiva.

Svet se deli na one koji su zapevali
i one koji su ostali robovi.









Foto: Nebojša Čović

Peščanik.net, 20.01.2018.