Spreman na sve da bi ostao na vlasti, Pervez Mušaraf je odbacio pakistanski ustavni okvir i uveo vanredno stanje. Njegov cilj? Da uguši nezavisno sudstvo i slobodne medije. Umešno, ali besramno, on je pokušao da proda ovu akciju kao nastojanje da se obezbedi stabilnost i efikasnije potpomogne rat protiv terora. Ništa od toga nije ni blizu istini. Ako je istorija Pakistana bilo kakav indikator, njegova odluka da uvede vanredno stanje može se pokazati kao poslovična slamka koja će slomiti kičmu kamili.

General Mušaraf pojavio se na državnoj sceni 12. oktobra 1999, kada je smenio izabranu vladu i najavio ambiciozan projekat “izgradnje države”. Mnogi Pakistanci, razočarani u pakistansku političku klasu, ostali su nemi misleći da bi to mogao da ostvari. Teroristički napadi na Ameriku 11. septembra 2001. doveli su Mušarafa u žižu međunarodne pažnje pošto se složio da počisti talibane i podrži rat protiv terora koji je predvodila Amerika.

Mušaraf je postao nešto stroži prema nekim religioznim ekstremistima koji operišu unutar Pakistana i onima koji se bore protiv indijskih snaga u Kašmiru. Kao rezultat toga Pakistan je nagrađen američkom finansijskom podrškom o naoružanjem. Da bi podupro svoje ponovno svrstavanje Mušaraf je poslao pakistansku armiju u plemenske oblasti na granici s Avganistanom, prvi put otkad je Pakistan stekao nezavisnost. Tamošnje operacije protiv talibana i snaga Al Kaide dale su pomešane rezultate.

Iako su Sjedinjene Države videle Mušarafa kao faktor promena, on nikada nije ostvario unutrašnjepolitički legitimitet, a njegova politika doživljena je kao skup kontradikcija. Na primer, sklopio je savez s islamističkim političkim snagama (koje su 2004. glasale za ustavne promene koje su ozakonile njegovu poziciju i akcije). U isto vreme skrajnuo je umerene mejnstrim političke lidere, a tvrdio kako se zalaže za “prosvećenu modernizaciju”. Serija loše planiranih vojnih operacija u plemenskim oblastima još više je zamrsila situaciju u nemirnom pograničnom regionu.

Prošlog marta Mušaraf je povukao svoj najbestidniji potez i smenio predsednika Vrhovnog suda Ifikhara Šondrija. Na iznenađenje mnogih, nacionalna pravnička zajednica organizovala je nacionalni pokret za vraćanje predsednika suda na njegovu funkciju. Stotine hiljada običnih ljudi zahtevali su vladavinu zakona i supremaciju ustava, ohrabrivanje sudstva i promenu političke dinamike u zemlji. U istorijskoj odluci koju je Mušaraf, hteo to ili ne, morao da prihvati. Vrhovni sud je u julu vratio predsednika suda na funkciju.

Posle toga ojačano sudstvo nastavilo je da donosi presude protiv vladinih odluka , osramotivši vladu – naročito obaveštajne agencije. Vladini zvaničnici proglašeni su odgovornim za akcije koje su obično bile van dohvata zakona, počev od brutalnih prebijanja novinara, do nezakonitih hapšenja zbog “nacionalne bezbednosti”.

Mušaraf i njegovi politički saveznici pokušali su da se prilagode toj novoj realnosti, ali ih je izdalo strpljenje kad je Vrhovni sud prihvatio peticije protiv Mušarafove odluke da se kandiduje za predsednika. Prema ustavu (obnarodovao ga je 1973. izabrani parlament), vojni zvaničnik koji je na položaju ne može da se kandiduje na izborima. Mušaraf nije bio spreman da se odrekne svog vojnog položaja, ali je, takođe, želeo da bude civilni predsednik. Iako je saopštio da će napustiti poziciju u vojsci ako bude izabran za predsednika, činjenica da je Mušaraf bio poznat po tome što se ne drži date reči pogodila je sudije.

Sudski postupci poslednjih nekoliko nedelja iznervirali su Mušarafa. Odluka 11 sudija mogla je biti lako doneta protiv njega. Zakonski sateran u ćošak, Mušaraf je odlučio da napusti ustavnost, ukloni vodeće sudije iz Vrhovnog suda i viših provincijskih sudova i da zauzda medije. Počela su hapšenja advokata, aktivista za ljudska prava i političkih vođa.

Postoji raširena javna ogorčenost u odgovorima na takve poteze. Umesto da preuzme odgovornost za pogoršavanje bezbednosne situacije (kao što to pokazuju redovni napadi bombaša samoubica) i povećanu talibanizaciju u plemenskim oblastima, Mušaraf je za to pokušao da okrivi sudstvo i medije. U nekim slučajevima sudski aktivizam je bio očigledan (mada u okviru ustavnog zakona), ali mediji su takođe napravili neke greške; ni najslobodnija mašta ne bi mogla da poveže ove slučajeve s religioznim ekstremizmom ili podrškom militantnosti.

Malo je verovatno da će Mušarafov najnoviji gambit imati uspeha, pošto je njegova javna podrška spala na najniži nivo. Pakistanske oružane snage koje su stalna meta bombaša samoubica postale su demoralizovane. Teško je i zamisliti da će biti uz Mušarafa ako izbije civilni sukob. Ne može se, takođe, ni očekivati da će slabi, opsednuti i dezorijentisani Mušaraf biti u stanju da se efikasno bori protiv islamskih ekstremista, ili da donese političku stabilnost Pakistanu.

Teroristi bi, takođe, mogli da imaju koristi od napada na zauzetu armiju i političke snage u savezu s Mušarafom. U slučaju održivih protesta i potencijalnog nasilja, vodeći vojni komandanti mogli bi da odluče da Mušarafa pošalju kući, što je odluka koja ne bi bila presedan u pakistanskoj, hronično nemirnoj istoriji.

Autor je služio u administracijama premijerke Benazir Buto i predsednika Perveza Mušarafa. On je sada naučni istraživač u Kenedijevoj vladinoj školi na Harvard univerzitetu i pisac dela “Skretanje Pakistana u ekstremizam: Alah, armija i američki rat protiv terorizma”

 
Danas, 14.11.2007.

Peščanik.net, 13.11.2007.

Leave a Reply