Prvi javni nastup Vladimira Putina u svom novom svojstvu pred novim parlamentom, pokazao nam je da je dostići stabilnost teško, a izbaviti se od nje još teže.

Narod je strasno žudeo za tim da vidi novog Putina, i – video ga je.

Posle one burne večeri, kada ju je neposredno nakon predsedničkih izbora suza na obrazu njenog ljubimca tako duboko ganula, drugih radosti za Rusiju praktično nije bilo. Novi Putin je sve to vreme brižljivo izbegavao bilo kakav susret sa slučajnim auditorijumom. Ili se bojao da mu se, kao onomad na bokserskom stadionu, ne desi da ponovo bude izviždan, ili je štedeo svoj šarm za neke buduće nastupe. Šta god da je bilo, ovaj izlazak premijera pred državnu Dumu bio je lakmus papir njegove nove popularnosti.

A lakmus se ponašao veoma čudno. Bivao je čas crvenkast, čas plavičast i što je najinteresantnije – sve u nevreme. Kao da je na sebe preuzeo napetost koja je sve vreme suvereno vladala dvoranom.

Napetost je bila opšta. Osećala se ona u Putinovom, suviše usplahirenom govoru punom brzalica. Osećala se ona i u nekako nezdravo naglašenom dostojanstvu pljeska kojim su delegati Jedinstvene Rusije pozdravljali svoga načelnika. Uzgred, samo su mu oni aplaudirali. Sve ostale frakcije su se svojski starale da od prisutnih kamera dobro sakriju svoje dragocene delegatske dlanove. Čak ni oči ministara, gusto načičkanih u loži vlade, nisu sijale onim zanosom ljubavi i predanosti, koje su u Ruskoj Federaciji poslednjih godina važile za bitne, takoreći standardne elemente državne vlasti.

Uz opasnost da donesemo preuranjen zaključak, može se reći da je toga dana dumska dvorana na Mahovoj odisala stanjem za koje u ruskom jeziku ne postoji prava reč, a u nekim stranim jezicima ga nazivaju – nelegitimnost.

Miris nelegitimnosti stizao je i od samog Putina. Onako dobroćudan i dobronameran, bez traga agresije na koju su već svi navikli, činilo se kao da je pred dumsku govornicu stigao u tuđim cipelama. A to je u čitavoj sali izazvalo stanje krajnjeg opreza. Makar da je samo jednom odvalio neku duhovitost iz svog čuvenog klozetskog repertoara, ili recimo lako pripretio onom plemenu majmuna s Balotnog trga i prospekta Saharova, svi bi s olakšanjem odahnuli. Tada bi se svi prisutni smirili i orno pristupili svojim starim klimoglavim procedurama na koje su već navikli.

Ali iz njegovog izveštaja nije iskakala nikakva tropska fauna, niti su virili krajevi belih prezervativa kojima su se, prema njegovim ne tako davnim primedbama, gizdavo kitili pripadnici opozicije. Njegovo lice je odisalo ničim prikrivenom suštom tolerancijom. Prvo lice zemlje je iskazalo punu spremnost da pristupi resetovanju svojih odnosa sa svim slojevima društva.

Dvoranom je zamirisala maslinova grančica u ruci premijera i prisutni delegati su ubrzo zatim shvatili da to nije materijal pogodan za metlu. I to je takođe bilo veoma čudno i nešto sasvim novo. Nisu li tu, sasvim nedavno, u opštoj ekstazi kao iz jednog topa svi zajedno prašili kao jedna jedinstvena sila? Fizionomije sve iste – večne i nepromenljive kao da su sami sebi spomenici – govore sve isti i o istom, a aplauza ili ovacija – ni za lek. Kao da su zaboravili kako se to radi.

Nije kao zviždanje na stadionu, no ipak, dosta neprijatno.

Ali i parlamentarce treba razumeti. Njih je on na poslednjim izborima prosto ostavio da se sami snalaze. I nije da se nisu snašli, ali ipak. Odgovarajući na pitanje postavljeno iz redova komunista šta on misli o tome da se iz onog dela teksta ustava koji tretira predsednički mandat izbaci ona zlosrećna reč „zaredom“, Putin je rekao da on lično nema ništa protiv. Njemu je svejedno, a onda je objasnio i zašto. S loše skrivenom zajedljivošću je primetio da se zakoni ne mogu primenjivati unazad, što se između ostalog odnosi i na ustav. Drugim rečima, njega više niko ne može da spreči da ovoga maja uđe u Kremlj i da tamo ostane do 2024. A njemu više i ne treba. Barem za sada.

Nikoga među vičnim zakonodavcima ove tako otvorene diktatorske ambicije čoveka koji (već treći put) samo što nije krunisan, nimalo nisu začudile ili uznemirile. Svi do jednog su zaboravili za koga su to oni prepravljali ustav i dužinu predsedničkog mandata sa četiri na šest godina. Niko da uzvikne „sramota!“ ili nešto slično, manje vatreno. Niko ni da bekne. Tog trenutka je bilo jasno da oni sebe već vide na početku sledeće neumoljive dvanaestoljetke. Nisu to gospodari sudbine zemlje, a još manje borci za svetliju budućnost. To su otrovne gomoljače čvrsto prilepljene za panj režima. Daleko su oni od bilo kakve pobune. No svejedno, ipak je sve to prilično uvredljivo. Doskora su se dičili zvanjem političke straže vladajućeg režima. A sada, treći pevac još nije ni kukuriknuo, a oni su već postali ništa drugo do njegov politički prirepak.

Lideri postojećih parlamentarnih frakcija su i bez Putinove otvorenosti sposobni da sami sebi nacrtaju turobne trajektorije svojih budućih političkih sudbina. Nema više snova o mestu predsednika i, što je mnogo tužnije, ni o kandidatu za mesto predsednika zemlje. Od danas pa na dalje, svi će oni sedeti pod istom i jedinom političkom parolom koja će glasiti: „Sedi di si, ni za di si nisi“.

Genadij Zjuganov je uvek bio odan zavetima Marksa i Engelsa, no ovoga puta je njegov strogo komunistički intoniran govor prevazišao sve dosadašnje. Evo još malo, pa ćemo do kraja dojesti naše slavno sovjetsko nasleđe, i onda će nastupiti glad – mračno nam je prorokovao on. Posle krize će doći rat. NATO horde će nagrnuti u Smoljenščinu, a bez genija kao što je bio Staljin, naša će Majka Rusija poginuti, itd… nastavio je, sa sve penom u uglovima usana, zajapureni Zjuganov. A Putin je mirno gledao čas u njega, čas u visoki plafon dumske dvorane i u sebi mislio: hvala ti Gospode što si mi podario tako pametnu, tako domišljatu opoziciju.

Vladimir Žirinovski je takođe ostao veran svojoj čuvenoj borbenoj reputaciji, što je bilo posebno uočljivo kada je prešao u otvoreni napad na svoje ljute neprijatelje. Da na sebi nije imao predivan sako najnovijeg italijanskog kroja i da je u visoko podignutoj ruci držao čuveni pištolj tetejac (makar i bez šaržera), a ne jelovnik dumskog VIP bifea, ovaj naš glavni liberal-demokrata bi sasvim ravnopravno mogao da konkuriše liku s legendarne ratne fotografije „Politkomesar predvodi crvenoarmejce u napad“. Duma, na sve već naviknuta, mirno je slušala njegova gnevna upozorenja i pozive da „nas“ što pre treba ne samo zaštiti već i izbaviti od neprijatelja, izdajnika i ostalih otpadnika.

Svako ko iole poznaje pravila igre i osnove političkog morala koji važe u centru Moskve i njene bliže okoline, zna da je spisak prijatelja i neprijatelja Žirinovskog veoma pokretljiv. I prijatelji i neprijatelji sa tog spiska vrlo brzo nestaju, pa se onda ponovo pojavljuju, a često se događa da istovremeno međusobno zamenjuju mesta. Žirinovski je svoje „mi“ ovoga puta rezervisao za Putina, Zjuganova, Medvedeva, Staljina, Nikolaja Drugog i, razume se, samog sebe. Sve neprijateljske snage su bile personifikovane u Sergeju Mironovu, lideru „pravičnih“ (partija Pravična Rusija) i Sergeja Udaljcova, višestrukog hapšenika s političkog krila kranje levih. Ovu je čudnu kopulu Žirinovski prvo dobro išutirao a potom i temeljno izgazio, da bi na kraju meko prekoreo Putina što je džabe trošio pare na Mironova i njegovu Pravičnu Rusiju, umesto da ih je lepo dao njemu i njegovom LDPR-u. A što se Udaljcova tiče, Žirinovski je napomenuo Putinu da vlast bez ikakve potrebe titra tom teroristi za kojim se vuče krvavi trag još iz daleke 1917.

Nastupi ova dva vodeća lidera parlamentarnih frakcija nisu imali nikakve veze s izlaganjem Vladimira Putina. Da podsetim, Putin je pred Dumom podnosio izveštaj o radu vlade za 2011 godinu. Svestan toga da je krajnje nepristojno i čak vulgarno tvrditi da je Putin lažov, kao i to koliko je već uistinu dosadno ovu tezu dokazivati ciframa, autor ovih redova će se ograničiti samo na prost opis utisaka povodom ovog izveštaja. Kao i do sada, i ovoga puta je Putinov govor bio podeljen na dva nejednaka dela. U prvom se bez imalo uzdržavanja hvalio, a u drugom se, takođe bez uzdržavanja, naobećavao. U prvom je smelo uporedio sve one, još uvek do kraja nedotučene bednike iz „zlih 90-ih“, sa besprekorno velelepnim članovima svog kriznog menadžmenta. U drugom, nije štedeo na korišćenju glagola „morati“, a kada je predviđao rast naših plata u „narednim godinama“, takođe nije cicijašio.

Povremeno je to što govori zvučalo sasvim smešno. Recimo, kada je redom prebrojavao šta sve mora da uradi naš domaći biznis, kako moraju da se ponašaju lokalne vlasti, od čega sve moraju da nas leče poliklinike, gde sve moraju da se otvore obdaništa – Putin nije mogao da se uzdrži a da ne kaže da „čitav svet mora da prizna naše diplome“. Premijer je naravno imao u vidu da naši univerziteti treba da dostignu svetski nivo kvaliteta obrazovanja, no jezik mu se tako okliznuo da je to zazvučalo pre kao: usudi li se ko da ne prizna našu diplomu, crno mu se piše.

Neželjeni kontrasti su se pojavili prilikom pominjanja životno neophodnih zadataka koji stoje pred našom otadžbinom. S jedne strane svetluca plamen predstojeće zimske olimpijade, čarobnjaci svetskog fudbala guraju loptu po preporođenoj Rusiji, zlatne devizne rezerve zemlje su po veličini treće na svetu – rečju – Evropa cvili od zavisti. I odjednom, u ovaj blistavi spisak, kao sirotica na kraljevskom balu, utrpava se nekakva žalosna perspektiva. „U sledećih pet godina – rekao je Putin – moraćemo da rešimo problem naših škola. One su danas u katastrofalnom stanju.“

Da tamo nekakvoj Evropi ili Americi gura pod noseve nesreće koje su im se desile ili neke gadosti koje su oni sami napravili, uvek je bila omiljena razonoda našeg nacionalnog lidera. Tog zadovoljstva se on nikada nije odricao. No ovoga puta je batinanje takozvanog civilizovanog sveta dobilo neslućene razmere. I Sjedinjene države, i Nemačka, i Brazil, i Indija, i Japan, i Ukrajina, čak i Kina, zemlja koju je vodeći računa o velikohanskoj uvredljivosti njenih glavešina ranije često ostavljao po strani – svi redom su dobili svoje. Najgore je prošla sirota starica Evropa. I bez para je jadna ostala, i dugovi su je sa svih strana pritisli, i penzije su joj skroz-naskroz ispale iz koloseka, a evo, ovih dana je i svoj suverenitet definitivno izgubila. A kod nas, u Putinovoj Rusiji, i para ko pleve, i penzije rastu u procentima nezadrživim tempom, a budžet – prosto puca od zdravlja. Svi su mislili da će naš budžet zaroniti u mrak dubokog deficita, kad ono (hop!) skoči on kao Ivica-Gljivica, uspravi se i veselim osmehom nam pokaza (šta?) – zdrav rumeni rast. „Grčka je jadna – s tužnim saosećanjem nas izveštava Putin – morala da ide u Brisel da traži pare. A mi, velika Rusija, koga mi uopšte i za šta imamo da moljakamo?“ Na tom mestu nam je TV reditelj pokazao prisutne u dvorani, no i pored najbolje volje, ja nisam mogao da ulovim nijedno ponosom ozareno delegatsko lice.

A ako se okrenemo samo dva ili tri meseca unazad, i ako se prisetimo onih trenutaka slave kada naš jedini slobodni birač i glavni podnosilac svih mogućih i nemogućih izveštaja u zemlji, Vladimir Putin, zadovoljno savetuje Španiji ili Islandu da se zbog svojih kobnih promašaja sada mogu slobodno udaviti svojom sopstvenom haringom, neizostavno ćemo se takođe setiti i gordog patriotizma ispisanog na licima svih naših parlamentaraca. I šta to bi? Šta se to desilo da odjednom netragom nestanu te znalački iznijansirane manifestacije ljubavi naših parlamentaraca prema otadžbini?

Razlog je isti, to jest desilo ono što sam već na samom početku pomenuo – nelegitimnost. To je bolest koja večito sustiže diktatore koji bi da budu kostimirani i našminkani kao demokrati posebne vrste. Kod Borisa Godunova su to bili dečaci zakrvavljenih očiju. Kod Vladimira Putina je to zemlja kojom on već 12 godina samovoljno vlada i kojom ima nameru da bespravno vlada još najmanje 12. U poslednje vreme sirotim Grcima penzije možda i ne rastu, no one su sigurno višestruko veće od onih koje primaju ruski građani. Portugalija je možda izgubila svoj suverenitet, no njihov kralj ne pujda njihove „naše“ protiv takođe njihovih „ne-naših“. U Americi možda i zloupotrebljavaju biračko telo time što izbori nisu direktni kao u Rusiji, no u Americi nema tog građanina kome bi na pamet mogla pasti tako tužno nastrana misao da njima, bez iole stida i srama, dugi niz godina treba da vlada neki samozvanac.

Koliko god to čudno zvučalo, ali ispada da je nastup lidera Pravične Rusije, mada najservilniji po formi i najpomirljiviji po sadržaju, jedini koji zaslužuje da se na njega obrati nešto malo pažnje. Tom su utisku naravno mnogo doprineli aktuelni astrahanski događaji. Štrajk glađu njihovog člana Šeina povodom izborne krađe za mesto gradonačelnika u Astrahanu je tema toliko odvratna, a licemerje Putina koji navodno nije upoznat s ovim slučajem je bilo toliko očigledno, da su reči Sergeja Mironova, iako umekšane i ljubazno intonirane, zvučale krajnje ozbiljno i veoma uverljivo.

No jesu li ove reči stigle na upućenu adresu? Sumnjam, jer Putin se u završnici ponašao tako kao da je zaboravio tekst uloge za koju se prethodnih dana tako brižljivo spremao.

Naravno, bila je to uloga diktatora i oca nacije. Predstava za realizaciju ove uloge počela je sasvim putinski – sa četvrt sata zakašnjenja. Tek da svako zna svoje mesto. Naši zakonodavci su razume se već dresirani, no i njima je korisno što češće napominjati ko je ko. A narodu koji sedi s one strane televizora takođe nije na odmet da se uozbilji, zaboravi izborno lakrdijanje i vrati se u pređašnje okvire na koje je već imao vremena da se navikne.

Nisu pominjani ni smrznuti gripozni nosevi onih koji su izlazili na protestne mitinge, ni banda majmuna iz Kiplingove Knjige o džungli. Putin je u svom govoru gazio liniju uzajamnog razumevanja i pomirenja. „Drugovi dragi, zaboravimo te užasne izbore – obratio se Putin celoj Rusiji s blagonaklonim tonom najboljeg druga svih fiskulturnika – Neko je glasao ovako, neko onako – kome je sada to važno? Bilo pa prošlo. I hajde da svi zajedno učinimo tako da kod nas sve ide po našim pravilima a ne po njihovim, evropskim. Govore nam da se kod nas stvari odvijaju ne sasvim pravilno, to jest bez štampe, bez sudova i ponekad nečasno. Uzmimo da sve to čak i nije uvek sasvim pravilno. No zato pogledajte kakvi su naši procenti! To je čudo neviđeno! Gde na svetu još možete da nađete tako masne, tako ukusne, rumene procente! Nekome se tu ponešto možda i ne sviđa. No svet je, kao što znamo, nesavršen. I nema razloga za tugu ili zabrinutost. Izrazite svoje potrebe u procentima, i odmah će vam biti jasno da nema potrebe da bilo kome na bilo čemu zavidite. Ako sve što nas okružuje prevedemo u procente, mi smo vrhunski šampioni svih vremena. U svemu smo najbrži, najviši i najuspešniji!“

Premijeru Putinu je ovo bilo četvrto po redu podnošenje računa državnoj Dumi. Četvrto, i poslednje. On više nikada neće doći u ovu dvoranu na Mahovoj. Od sada pa na dalje, sve dok Rusija ne smogne snage da se razračuna sa svojim predsednicima, sve delegate će dovoditi njemu na noge i smeštati ih u obnovljenu Georgijevsku dvoranu Moskovskog Kremlja. Ostaje nam da se nadamo da će razgovori uplašenog lidera sa snuždenim zakonodavcima, vođeni u velelepnim carskim odajama obloženim zlatom i kristalima, ubuduće izgledati manje tužno.

 
Vladimir Nadein, Ежедневный Журнал, 12.04.2012.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 18.04.2012.