Povratak Miloševiću

Ima nečeg i komičnog, ali i logičnog, što je baš beogradska Politika požurila da ovoga puta prva, prigodom godišnjice smrti Slobodana Miloševića u Haškom zatvoru, svoju “temu nedelje” (6. marta) posveti njegovom “testamentu”, pitajući se “jesmo li ga pročitali”?

Ne da smo ga pročitali, nego zapravo taj “testament” stalno živimo na ivici gladi, do koje nas je dovela upravo njegova provincijska, megalomanska politika, a što je još gore, siguran sam da se od Miloševićevog doprinosa budućnosti Srbije nećemo oporaviti još nekoliko decenija, kao što se nismo oporavili ni proteklih 15 godina, jer oni koji su ga srušili 5. oktobra 2000. godine, nisu u suštini sveli račun sa “ideologijom mediokriteta” (koja je u temelju svakog nacionalizma).

Praktično, dva dana posle raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji, Politika je ovim rehabilitacionim “dosijeom o Miloševiću”, po principu “da se Vlasi ne dosete”, objavila i šire izvode iz “postizbornog” Miloševićevog govora 2. oktobra 2000. godine, koji je verovatno izrečen kada je u njegovom kabinetu odlučeno da se rezultati proteklih septembarskih izbora falsifikuju, te da se ide na drugi krug izbora za predsednika SRJ, na kojem bi brojanje glasova dalo “očekivan i potreban rezultat”. Naime, taj Miloševićev govor prepun laži i neskrivenog besa prema Đinđiću i Demokratskoj opoziciji Srbije, praktično sadrži sve elemente i današnje predizborne platforme srpske desnice, pa je možda Politika, onako “poskrivećki”, htela da i na ovaj način pripomogne najsvežija izborna nastojanja “Miloševićevih siročića” da sačuvaju Srbiju od reformi i promene geopolitičke strategije. Uredništvo Politike bi zbog toga trebalo podsetiti da Ribnikari, pre sto i kusur godina, nisu osnovali ovaj list da bi sačuvali Srbiju od kapitalizma i Zapada i da bi preko njega propagirali “pravoslavni boljševizam”.

Inače, za citirani Miloševićev govor pisac “nosećeg teksta” “Politikine teme” Aleksandar Apostolovski eksplicitno kaže: “Slutim da će taj govor za 50 godina biti obavezno štivo u školama i da će istorija, koja je bila prilično ironična prema Miloševiću dok je vladao, biti blagonaklonija prema njemu kad ga konačno bude ocenjivala”. Apostolskom se bar mora priznati da jasnije nije mogao izraziti svoje “tarabićevsko proročanstvo” i svoj temeljni politički svetonazor. Jer, taj iskaz ne može se razumeti drugačije nego da autor članka smatra da bi istorija prema Miloševiću morala pokazati više naklonosti. U tom pravcu Apostolovski je Miloševića u tom tekstu praktično već izjednačio sa Karađorđem i Milošem Obrenovićem. Alal vera, za takvu tvrdnju doista je potrebna veličanstvena neobaveštenost ili velika moralna zapuštenost.

Pošto nemam ovde prostora da analiziram sve objavljene izvode iz spomenutog Miloševićevog govora (a oni su iz nekog razloga lišili novog čitaoca nekih sočnih i prizemnih uvreda koje je on uputio svojim tadašnjim političkim protivnicima) – pa ću se osvrnuti samo na dve tvrdnje. Prva je da su “sve zemlje koje su se našle u statusu ograničenog suvereniteta, s vladama pod uticajem stranih sila, vrtoglavo brzinom postajale siromašne”, a druga je izrečena u nastavku ove prve, da bismo mi “pod komandom i kontrolom vlasnika naše zemlje brzo stekli ogromnu većinu veoma siromašnih”, te da sve to “vidimo na Istoku Evrope”.

Milošević je, pri tome, tada “zaboravio” da objasni da je zapravo on, svojim “neograničenim suverenitetom”, u Srbiji izvršio novu veliku diferencijaciju na mali broj bogatih i ogroman broj krajnje siromašnih, te da su sve zemlje u tranziciji u Istočnoj Evropi, navodno pod “ograničenim suverenitetom” (valjda Evropske unije i SAD), već tada imale veći BDP po stanovniku Srbije, iako je Srbija, kad ju je on uzeo pod svoje, deset godina ranije od većine tih zemalja imala veći BDP per capita i bolju ekonomsku perspektivu. Jednostavno, Miloševićev režim je oborio društveni proizvod Srbije za 60 odsto – to je malo kom državniku uspelo u svetskoj istoriji, to ni Neron i Kaligula zajedno nisu uspeli da naprave ni starom Rimu.

Već sam se nekoliko puta javno pitao zašto o Miloševićevim vremenima, bezvlašću i ekonomskoj propasti gotovo da nije objavljena nijedna ozbiljna naučna knjiga, doktorska disertacija ili sociološka analiza – ni u razdoblju posle 5. oktobra 2000. godine. Već i ta okolnost upućuje na odgovor na pitanje – zašto su i kako su mogući sve češći pokušaji da se Milošević i njegova politika rehabilituju i pozitivno predstave. Ma koliko trenutno ti pokušaji delovali tragikomično, ne bi ih trebalo potceniti.

Novi magazin, 11.03.2016.

Peščanik.net, 11.03.2016.