Nova knjiga Džeremija Uoldrona, Povrede od govora mržnje, mogla bi se zvati i Povrede od slobode govora, jer Uoldron, profesor prava i političke teorije na univerzitetima u Njujorku i Oksfordu, tvrdi da sveobuhvatni prvi amandman kakav danas imamo, pogoduje razvijanju zala koje jedno dobro uređeno društvo ne bi smelo da dopusti.
Uoldron je posebno zabrinut za štetu koju govor mržnje nanosi onima koji su predmet takvog govora. On pažljivo razdvaja „povrede dostojanstva“ od povređenih osećanja koja mogu biti izazvana uvredljivim govorom. Uvređen se može biti bilo kojim govornim činom – u posebnim prilikama, nekoga možemo uvrediti i prosto rekavši „zdravo“ – i Uoldron se slaže sa onima koji kažu da je regulisanje uvredljivog govora loša i neizvodiva zamisao.
Ali povrede dostojanstva, smatra Uoldron, uključuju mnogo više od prostog vređanja. One uključuju podrivanja jednog javnog dobra koje on naziva „implicitnim jemstvom“, koje se daje svakom građaninu da će, iako njegova uverenja i odanosti mogu biti kritikovani i odbačeni od strane nekih njegovih sugrađana, on bez obzira na to, čak i od strane svojih političkih oponenata, mora biti smatran nekim ko ima jednako pravo na pripadnost tom društvu. Ovo jemstvo, koje se ne potvrđuje eksplicitno svakog dana, već je ugrađeno u način na koji se zajednica predstavlja samoj sebi, jeste jemstvo pripadnosti, potvrda da ste nesumnjivi nosilac dostojanstva za koje ne morate da se borite.
Uoldronova teza je da govor mržnje napada upravo ovo dostojanstvo, oduzimajući pomenuto jemstvo. Pravi smisao govora mržnje, kaže on, „sastoji se u negiranju implicitnog jemstva koje društvo daje pripadnicima ranjivih grupa – da su prihvaćeni… kao i svi drugi, i da se to prosto podrazumeva“. Širitelji mržnje „ciljaju upravo na podrivanje ovog jemstva, dovode ga u pitanje i kvare ga vidljivim izrazima mržnje, isključivanja i prezira“.
„Vidljivo“ je ovde ključna reč. Upravo je ova vidljivost letaka, znakova i pamfleta koji tvrde da je grupa kojoj pripadate ne-američka, nevredna poštovanja, i da treba da se vrati odakle je došla, pravi uzročnik štete, čak iako vi, kao pojedinac, niste konkretna meta. „U svojoj štampanoj, plakatnoj ili fotokopiranoj formi, govor mržnje može postati aktivnost koja definiše svet, i oni koji ga šire vrlo dobro znaju – to je deo njihove namere – da svojom aktivnošću stvaraju svet u kome je njihovim metama mnogo teže da žive“. (Bitno je kako stvari izgledaju.)
Iako apsolutisti prvog amandmana karakterišu govor mržnje kao privatni čin izražavanja koji bi trebalo zaštititi od vladine kontrole i sankcija, Uoldron insistira da su „govor mržnje i klevetanje, činovi koji se izvode u javnosti, i koji su usmereni ka javnosti, usmereni ka podrivanju javnih dobara“. Ali ovo podrivanje se ne postiže bilo kojim pojedinačim slučajem govora mržnje.
Kao što izduvni gasovi velikog broja pojedinačnih automobila mogu zagaditi vazduh, tako se i veliki broj izraza navodno privatne mržnje udružuje i proizvodi „toksične posledice velikih razmera“ koje deluju kao „sporodelujući otrov“. I budući da je ono što se na ovaj način zagađuje vrelo javnog života, „prirodno je“, kaže Uoldron, „smatrati da zakon treba da se umeša – kako zbog svoje sposobnosti da obezbedi javna dobra, tako i zbog svoje sposobnosti da potvrdi javne vrednosti“. Konačno, podseća nas on: „Društva ne postaju dobro uređena čarolijom.“
Uoldron konstatuje da je pravna regulacija strukturnih povreda velikih razmera, a ne samo onih individualnih, prisutna u skoro svim zapadnim društvima, koja, za razliku od SAD, zakonski sankcionišu govor mržnje. On smatra „čudnom i uznemirujućom činjenicu da stariji i grublji modeli još uvek dominiraju arenom prvog amandmana“. Ali kao što mu je dobro poznato, to i nije toliko čudno unutar perspektive sadašnje, militantno libertarijanske, prvoamandmanske retorike, usmerene na zaštitu pojedinčevog prava na samopotvrđivanje, bez obzira na to šta se potvrđuje, i (relativno) indiferentne prema učincima koje sloboda govora može imati na tkivo društva.
Nije oduvek bilo tako. U jednom trenutku, kako sadržaj tako i učinci govora uzimali su se u obzir kada bi se pokrenulo pitanje regulacije. Da li je ovo vrsta govora koju bismo želeli da čuju naša deca? Da li su posledice izvesnih vrsta govora toliko uznemirujuće i potencijalno opasne da bi trebalo da preduzmemo korake da ih ukinemo? Da li je ova vrsta govora doprinos potrazi za istinom? Ima li neku iskupljujuću društvenu vrednost? Još od slučaja Njujork tajms protiv Salivena (1964), ova pitanja, koja procenjuju govor na osnovu uticaja koji on ima na svet, bila su zamenjena jednostavnijim pitanjem – da li je to govor? – koje izražava odanost govoru kao skoro svetoj aktivnosti. Ako je odgovor na ovo pitanje, „da“, unapred se smatra da ga treba zaštiti , čak iako su poznate povrede koje on izaziva.
Uoldron želi da vrati fokus na ove povrede i povrati reputaciju sudske odluke u slučaju Borhonajs protiv države Ilinoj (1952), u kojoj je vrhovni sud podržao zakon o grupnoj kleveti. Slučaj se ticao presude čoveku koji je delio letke u kojima je upozoravao građane Čikaga da budu na oprezu pred pretnjama mongrelizacije i silovanja koje će se sigurno ostvariti, tvrdio je, ukoliko se belci ne ujedine u borbi protiv crnaca. Zastupajući većinsko mišljenje, sudija Feliks Frankfurter je napisao da „čovekov posao i obrazovne mogućnosti, kao i dostojanstvo koje uživa u društvu, mogu jednako zavisiti od rasne grupe kojoj hteo-ne hteo pripada, kao i od njegove lične zasluge“.
Frazom „od njegove lične zasluge“, Frankfurter ukazuje na gledište koje odbacuje, gledište po kojem dostojanstvo izvire iz samog čoveka (ili žene) i zavisi od neke unutrašnje snage koja se potvrđuje bez obzira na to kako su teške ili neprijateljske spoljašnje okolnosti, uključujući i situaciju u kojoj se pojedinac susreće sa transparentima, posterima i pamfletima koji unižavaju njegovu rasu, etničko poreklo ili seksualnu orijentaciju. U ovoj slici, odgovornost za očuvanje dostojanstva leži na pojedincu, a ne na dužnosti države da donese pravila i mere za njegovu zaštitu.
Neki zastupnici ovog stanovišta tvrde da ukoliko se pojedinac oseća kao žrtva izražavanja mržnje prema grupi kojoj „hteo-ne hteo“ pripada, onda je on (ili ona) sam tako izabrao. Uoldronov primer je Si Edvin Bejker (Harm, Liberty and Free Speech, Southern California Law Review, 1997) koji piše: „Govornikov rasni epitet… povređuje slušateljku samo kroz njeno razumevanje poruke… i [povreda] se dešava samo u meri u kojoj slušateljka (mentalno) odgovara na jedan umesto na drugi način, na primer kao govornikova žrtva, pre nego kao njegova kritičarka“.
U ovom klasičnom primeru okrivljavanja žrtve, krivica leži na nedostatku odlučnosti; samopoštovanje prosto nije bilo dovoljno jako da omogući reagovanje na prikladan, pozitivan način. Uoldron ovo stanovište (inače većinsko u slučaju Plesi protiv Fergusona) naziva „luckastim“ i ističe da ono opravdava i slavi povredu zahtevajući od žrtava govora mržnje da je podnose sa smeškom; „Ne bi trebalo“, kaže on, „tražiti od njih [žrtava govora mržnje] da ulažu poseban napor i skupljaju hrabrost da izađu i vode normalne živote u onome što im se predstavlja kao… neprijateljska sredina“. Šteta od ovakvog govora je, objašnjava Uoldron, već počinjena samim tim što se „od njegovih meta zahteva da pribegnu onoj vrsti mentalne medijacije kakvu preporučuje Bejker“. U meri u kojoj se ove mete dovode u defanzivnu poziciju, „rasistički govor je već postigao jedan od svojih destruktivnih ciljeva“.
Primetimo da ovde (ali i drugde u knjizi), Uodron odbija da napravi jasnu razliku između povrede i predstave. U tradiciji kojoj se suprotstavlja, povreda ili šteta se definiše fizički; govor može da uvredi ili izazove nelagodu; ali nešto više od toga je neophodno da bi postojala prava (i pravno relevantna) šteta. Konačno, „uvrede me neće povrediti, kao što štapovi i kamenje mogu da mi slome kosti“.
Ne, kaže Uoldron (i ovde on sledi argument koji je Ketrin Mekinon iznela o pornografiji), govor jeste šteta: „Povrede na koje se ova knjiga fokusira, često su povrede koje su konstituisane govorom, pre nego samo izazvane njime“. Ako bi tvrdnja bila da je šteta izazvana govorom, bilo bi prostora da se ospori takav nalaz, ističući mnoge druge varijable koje prekidaju ili komplikuju lanac uzročnosti. Ali nema nikakvog lanca koji bi se mogao prekinuti ako se povreda nanosi u trenutku govora. „Povreda jeste upravo razbijanje jemstva, a njega vrši sam govorni čin“.
Uoldron zna da je temeljna strategija onih protiv kojih piše da uzdižu slobodu izražavanje do statusa najvišeg dobra, i koji u isto vreme ili negiraju povredu – statistike nisu konkluzivne; tvrdnje se ne mogu dokazati – ili je minimiziraju u poređenju sa pretnjom koju predstavlja ograničavanje slobode govora. Ako „sloboda govora nadjačava svaku brigu za društvene povrede… onda će skoro svako ukazivanje na povrede od govora mržnje… biti nedovoljno da bi se na osnovu njega opravdala ograničenja slobode govore, one vrste o kojoj ovde govorimo“.
Ukratko, igra je izgubljena i pre nego što je počela ako će vaš protivnik sa sigurnošću reći ili da nema nikave dokazive povrede ili pak da razmere povrede nisu ni bitne, jer one nikada ne mogu biti dovoljno velike da bi se njima opravdalo ograničavanje slobode govora. Ako ste suočeni sa ovim, nema puno toga što možete učiniti, osim da ukažete na kategoričku tvrdoglavost ovog stanovišta i ponudite neko (ne naročito laskavo) objašnjenje za nju.
Uoldronovo objašnjenje jeste da se ovo stanovište formuliše i predstavlja kao divljenja dostojan čin nepokolebljivog moralnog heroizma belih, liberalnih profesora prava, koji glasno i često izjavljuju da moramo tolerisati govor koji smatramo govorom mržnje. To je lako reći iz zaštićene niše fakultetskog kabineta, u kojem je povreda o kojoj je reč, teorijska, a ne lično doživljena.
Ali šta je sa povredom nanesenom „onim grupama koje su oklevetane ili bestijalizovane u pamfletima, bilbordima, blogovima i radio-emisijama?… Mogu li njihovi pripadnici voditi svoje živote i podizati svoju decu, mogu li njihove nade biti održane, a njihovi najgori strahovi razvejani u društvenoj sredini zagađenoj ovim materijalima?“
Uoldronov odgovor je „ne“, i on zahteva od društva i pravnog sistema da učine nešto po tom pitanju. Ali verovatnoća da će se nešto zaista i učiniti je vrlo mala, barem ako je verovati Uoldronovom opisu trenutnog stanja rasprave o prvom amandanu: „U američkoj debati, filozofski argumenti o govoru mržnje su instinktivni, impulsivni i iznose se bez razmišljanja“. To, međutim, ne važi za argumente iznesene u ovoj knjizi; oni bez greške pogađaju u metu.
Stanley Fish, The New York Times, 04.06.2012.
Preveo Rastislav Dinić
Peščanik.net, 11.06.2012.
