Osećaj mi je poznat. Imao sam ga pre četiri godine, kao i četiri godine pre toga: to je ta ista mučnina u stomaku, isti fizički pesimizam koji govori: „Opet se dešava. Demokrate će izgubiti izbore koje bi morali da dobiju – a nikad nije bilo važnije da ih dobiju nego danas.”
Nisam zabrinut za Baraka Obamu baš onoliko koliko sam bio zabrinut za Džona Kerija 2004. ili Ala Gora 2000. On jeste bolji kandidat od obojice zajedno, svi empirijski pokazatelji govore da su Demokrate ove godine u boljoj poziciji nego ikada od 1976. do danas. Ali ipak, ne mogu da ne budem zabrinut.
Pogledajmo jučerašnje ankete koje nam govore da je Džon Mekejn izjednačen, ako ne i u blagoj prednosti, u odnosu na Obamu. Uzevši u obzir poznatu tendenciju kandidata Afro-amerikanaca da bolje prolaze u anketama nego na izborima (ljudi kažu da će glasati za crnog kandidata a onda to ne urade) izgleda da je Obama u velikom zaostatku. Još više zabrinjava anketa ABC News-a i Washington Post-a u kojoj je Mekejn u prednosti među belim ženama, sa odnosom od 53% prema 41%. Pre dve nedelje, Obama je među ženama bio u prednosti od 15%. Postoji samo jedno objašnjenje za ovaj preokret, a nećemo ga naći u Mekejnovom uspavljujućem govoru na republikanskoj konvenciji: Obamina prednost se istopila zbog efekta Sare Pejlin.
Verovatno razumete moj pesimizam. Ali sada je on pomešan i sa frustracijom. Gledam Demokrate kako se sapliću ne znajući kako da priđu problemu Sare Pejlin. Ako se borite svim sredstvima protiv nje, rizikujete da vam republikanska mašinerija (uz podršku konzervativnih radio stanica i kablovske televizije) prikači etiketu seksizma, elitizma, i nipodaštavanja jedne žene iz malog mesta. Ako ne uradite ništa, uspon Pejlinove će se i dalje nastaviti, novina njene pojave zaseniće čak i Obamu, a njena zvezda će dodati energiju i motivaciju republikanskoj bazi.
I tako Pejlinova postade nedodiriva. Nijedna afera, ma koliko bila iznenađujuća ili pogubna po karijeru, da je kojim slučajem u pitanju normalan kandidat, neće usporiti njen neumoljivi marš prema vlasti, marš na kojem sa sobom vuče i neharizmatičnog Mekejna.
Jedan od prvih poteza Pejlinove kada je postala gradonačelnik gradića Vasile u Aljasci bio je da se raspita o procedurama za zabranu određenih knjiga u lokalnoj biblioteci. Ali to je bilo samo „retoričko” pitanje, poručuju nam iz kampanje Mekejn-Pejlin. Znamo da Pejlinova ne govori istinu kada kaže da je bila protiv čuvenog projekta „mosta prema nigde” u Aljasci, vrednog 400 miliona dolara. Naprotiv, ona je intenzivno lobirala za taj projekat ali sada ne prestaje da ponavlja neistinu o njenom navodnom protivljenju. Tvrdi da je protiv rasipništva i korupcije u Vašingtonu, ali je istovremeno unajmila skupe lobiste ne bi li Aljaska dobila više federalnih dolara nego bilo koja druga država SAD.
Za sebe kaže da je fiskalni konzervativac, ali je ostavila grad Vasilu u najvećim dugovima u njegovoj istoriji. Izgleda da je uzimala dnevnice za putovanja van grada čak i onda kada je ostajala u sopstvenoj kući.
Ali ništa od ovoga ne ostavlja ni traga. Krajnji rezultat je taj da je političarka koju je konzervativni bloger Endrju Salivan nazvao „hrišćanistom” (insistirajući na politizaciji hrišćanstva na isti način na koji islamisti politizuju islam) izgleda na korak od (pot)predsednikovanja. Ne zaboravite da govorimo o ženi koja je, obraćajući se u crkvi verskom skupu, izjavila da je posao guvernera Aljaske (koji se tiče transporta, policije i obrazovanja) besmislen ukoliko „srca žitelja Aljaske nisu u miru sa Bogom”.
Kakve će biti posledice ukoliko Sara Pejlin napravi pravi presedan i kao kandidat za potpredsedika omogući pobedu Mekejna? Glasači Demokrata će opet biti u dubokoj žalosti, osećajući se strancima u sopstvenoj zemlji. Generacija mladih Amerikanaca koja pre svega podržava Obamu postaće cinična i zaključiće kako politički proces ipak ne funkcioniše. Najgore od svega, mnogi Afro-amerikanci će zaključiti da ukoliko Barak Obama, sa svim svojim kvalitetima, nije uspeo da pobedi, onda nijedan crni kandidat nikada neće postati predsednik SAD.
Najviše me ipak zabrinjava reakcija ostatka sveta. Obama je uspeo da animira ljude širom planete na način koji nije pošao za rukom ni jednom drugom američkom političaru. Ankete u Nemačkoj, Francuskoj, Britaniji i Rusiji govore da bi Obama tamo pobedio sa ogromnom većinom. Ista je situacija i u Africi, Aziji, Srednjem istoku i Latinskoj Americi. Kada bi 4. novembra bili planetarni izbori, Obama bi lako pobedio. Kada bi slobodni svet birao svoga vođu, izabrao bi Baraka Obamu.
Onih 200.000 ljudi koji su u julu došli da ga čuju u Berlinu nisu to uradili samo zbog njegove harizme, već i zato što znaju da je on, uz većinu stanovnika ove planete, bio protiv rata u Iraku. Mekejn je zagovarao taj rat, prodajući laž da je Sadam umešan u terorizam i jedanaesti septembar. Ne-amerikanci osećaju da Obama neće grubo gaziti po međunarodnom poretku, već će ozbiljno tretirati saveznike i globalne institucije; Mekejn želi da marginalizuje UN zalažući se za „Ligu Demokratija” koja blagonaklono gleda na politiku SAD. Mekejn lepo zbori kada je reč o globalnom zagrevanju, ali se na republikanskoj konvenciji stalno čuo poklič „Buši, bejbi, buši!”, kao da se rešenje za globalno zagrevanje nalazi u još većem broju offshore naftnih bušotina, a ne u radikalnoj promeni američke energetske politike.
Budu li Amerikanci izabrali Mekejna, time će okrenuti leđa celom svetu i pokazati nam srednji prst Buša i Čejnija za sledeće četiri godine. U tom slučaju predviđam neprijatne promene.
Do sada je anti-amerikanizam bio preuveličavan: izvan grupe zadrtih levičara, to je bio uglavnom anti-bušizam, opozicija određenoj administraciji. Ali ukoliko u novembru pobedi Mekejn, to će se najverovatnije promeniti. Odjednom će Evropljani i drugi zaključiti kako je njihov nesporazum ne samo sa vladajućom administracijom veći i sa samim Amerikancima. Jer će američki narod, a ne političari, propustiti retku priliku da krene iznova. A ovaj svet vapi za novim početkom.
Način na koji je ta odluka donešena takođe će biti važan. Ukoliko je reč o rasizmu (odbacivanje Obame zbog boje kože) svet će biti strog sudija. Kao što je Jakob Vajsberg nedavno napisao, međunarodno javno mnjenje će zaključiti da je „Amerika propustila priliku da ludi i iracionalni rasizam podredi sopstvenom interesu”.
Čak i ako uzrok poraza ne budu etničke predrasude već neki drugi aspekti „kulturnih” razlika, to neće mnogo promeniti na stvari. Ukoliko u ovako kritičnom trenutku (dok se planeta krčka i dok je SAD praktično u dva rata) Amerika napravi izbor na osnovu toga što je protivkandidatkinja majka koja svoju decu vodi na hokej i izgleda bezopasno, onda će to pokazati manjak ozbiljnosti i bežanje od realnosti koji predstavljaju simptome nacije u „istorijskom sunovratu” (opet Vajsberg). Nemojmo zaboraviti da je menadžer Mekejnove kampanje izjavio kako se ovi izbori „ne baziraju na rešavanju postojećih problema”.
Svestan sam, naravno, da samo pominjanje podrške koju Obama uživa u svetu šteti njegovoj kampanji. Neverovatno je da je onolika podrška naroda u Berlinu samo naudila Obami kod kuće, prilepivši mu etiketu „evropskog kandidata” i nedovoljno patriotski nastrojenog Amerikanca. Ali šta nam to govori o današnjoj Americi koja podršku u svetu smatra suvišnom?
Ukoliko Amerikanci odbiju Obamu, poslaće svetu nedvosmislenu poruku – a mi ćemo je, bez dileme, čuti.
Jonathan Freedland, The Guardian, 10.09.2008.
Preveo Marko Iasi
Peščanik.net, 14.09.2008.