„Srbija je na zadovoljavajući način sprovela 8 od 13 preporuka Grupe država protiv korupcije (GRECO) za sprečavanje korupcije među poslanicima, sudijama i tužiocima, navodi se u danas objavljenom izveštaju tog tela Saveta Evrope.“
Ovako je Vlada Srbije, neposredno uoči izbora, predstavila javnosti još jedan svoj rezultat. U posebnim saopštenjima Agencija za sprečavanje korupcije ocenila je Izveštaj GRECO-a kao „značajan uspeh“, a Ministarstvo za evropske integracije kao „pokazatelj ozbiljnosti u sprovođenju reformi u oblasti borbe protiv korupcije“.
U kontekstu stvarnog stanja i činjenice da je Srbija ove godine na Indeksu percepcije korupcije posle kontinuiranog niza sve lošijih ocena zabeležila najlošiju u poslednjoj deceniji, „izuzetan uspeh“ i „pokazatelj ozbiljnosti“ deluju gotovo groteskno. Ali te ocene dobile su značajan publicitet, a ukazivanja kompetentnih subjekata kao što je Transparentnost Srbija da su, čak i ako se ima u vidu samo stvarna sadržina izveštaja GRECO-a, slavodobitne reakcije vlasti neprimerene i neodgovarajuće – nisu. A istina je da svih 13 preporuka GRECO-a datiraju još iz daleke 2015. sa rokom za ispunjene do kraja 2016. i da ni 7 godina kasnije 5 preporuka još nije ispunjeno u celosti. GRECO je zapravo sad samo ocenio da opšti nivo usklađenosti sa preporukama više „nije globalno nezadovoljavajući“. A čak i takva eufemistička a objektivno loša ocena evidentno izražava blagonaklonost i, verovatno, želju da se našoj vlasti pred izbore dune vetar u leđa. U izveštaju na primer kao dostignuća figuriraju donošenje Etičkog kodeksa Narodne skupštine i novog Zakona o sprečavanju korupcije, iako je opšte poznato da su oba samo formalno u primeni, bez praktičnih efekata.
Razmišljanje o (ne)objektivnosti ocena GRECO-a, načinu njihovog saopštavanja, trenutku izabranom da se to učini i izbornoj konjunkturi tog poteza podsetilo me je na zanimljiv tekst koji sam sticajem okolnosti čitao samo nekoliko dana ranije. Deo tog teksta glasi:
„Istovremeno su došla dva zla: ekonomska kriza i zavođenje diktature.
Prazan stomak i bič nad glavom istovremeno – lomili su karaktere, snižavali merila, navodili na podlost, na licemerstvo, na laž u svemu.
Režimu je malo ko prišao drukčije no uz nagradu, povlasticu, postavljenje, unapređenje, odobrenje zajma ili pomoć u gotovu. Veliki broj prišao je da se oslobodi krivice. U fijokama su hiljade obustavljenih krivičnih istraga i neizvršenih presuda držale ljude na belom hlebu.
Mobilizacija ološa vršena je na početku samo o izborima, dok zatim u gomili nisu organizovane uniformisane bande manifestanata – ako je trebalo izražavati narodno oduševljenje, ili bande razbijača – ako je trebalo kvariti tuđe zborove. Bez dovoljno sredstava za bolnice ili škole, bilo je stotine miliona za kupovinu savesti. Političari, generali, profesori univerziteta, državni savetnici, svi su se otimali o položaje, o honorare u komisijama, o luksuzne automobile, o mesta u upravnim odborima državnih preduzeća i fabrika.
Niko se nije stideo da prima, niko se nije ustezao da deli levo i desno narodni novac. Kao nagradu za izglasavanje nepopularnih zakona, poslanici su primali posebne nagrade.“
Aktuelno i realistično?
Tekst zaista verno oslikava našu aktuelnu situaciju sa korupcijom. Ali ipak nije o njoj. Autor, Milan Grol, pisac i političar, predsednik Demokratske stranke, ministar u Vladi Kraljevine Jugoslavije i potpredsednik privremene Vlade DF Jugoslavije, piše o stanju u vreme autokratske vladavine kralja Aleksandra, dakle o stanju od pre skoro 100 godina.
Ocena GRECO-a, kao i svaki proizvod kombinacije birokratskog formalizma i politikantskog šminkanja stvarnosti je, suštinski, gotovo bezvredna. A stari Grolov tekst na koji me je podsetila sadrži vredna upozorenja – da kad je reč o borbi protiv korupcije tapkamo u mestu na kome smo bili pre 100 godina, da autokratski način upravljanja državom i društvom za neizbežan proizvod ima korupciju i da: „ako zlo osvoji društvo, ni saveti, ni propovedi, ni paragrafi zakona ne pomažu. Nikoji lek terapije, nego samo operacija“.
Peščanik.net, 06.04.2022.
